PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Amandmani na Sveto pismo

Gagija je podnjivila baba koja je rođena deset godina posle Njegoševe smrti i živela sto pet godina. Od sve unučadi, njega je majušnog najviše osobila. Otac joj je bio čuveni rovački vojvoda i megdandžija.

Kad bi se iz kakvog boja vratio kući, koturnuo bi odsečenu tursku glavu, da se đeca na krv naviknu. Tako je ona njemu pričala i tako je on nama pričao u zadimljenoj kafani.

„Ne basta vas da kakvu Turkinju otmete i doma dovedete”, korila je tek pristasale unuke.

Gagi je prešao osamdesetu, ali je još valjast.

Recitovao nam je „Gorski vijenac” ili „Luču mikrokozmu”, koje je naizust znao, ali i plaćao piće.

Oko njega su sedeli dokoni kafanski klupoderi željni priče i pića.

Imao je dobru penziju i nije pravio problem oko visine računa.

Nekad je bio visoki državni činovnik.

Onaj iz potaje.

Jedino je on tražio da mu donose ohlađen vinjak ili sa ledom.

Zalud mu je ober konobar „Isus iz Žitni Potok“ objašnjavao da se „najbolji konjak van Fracuske“ ne pije ohlađen.

Lako ga je bilo naljutiti. Ako sedneš sa njim, morao si sedeti sve dok se njemu ne kreće iz kafane, a njemu se nigde nije žurilo.

Tog jutra je opet počeo da priča o babi koju je obožavao i kotrljanju turskih glava, kad ga dobri Mišo, inače njegov rođak, upita:

„A, boga ti, Gagi, da li je tvoja baba nosila tange?”

Sunu Gagi iz kafane ljut i besan i dva meseca se nije pojavio, što se na pazaru u kafani dobro osetilo.

Jer Gagi pre deset vinjaka nije prvu liniju napuštao.

Posle se preselio u „Ličku kuću”, eminentni lokal Duleta Krpe. I tu se sa gazdom zavadio jer Gagi je na sve imao primedbu.

Prođe starija žena u pantalonama, a Gagi će:

„Pogledaj, žena u godinama, a obukla pantalone. Pi, sram je bilo!”

Da ne govorimo o ostalom.

Dekolteima, minićima, helankama.

Sve je to Gagi smatrao razvratom i đavoljom rabotom.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Majka Stefanija

Plus trideset. Juli. Gagi me budi i zove da do kafane dođem.

Oblačim bermude, sandale i trik majicu.

Vidim, duva Gagi.

„Je l’ se nas dvojica poznajemo?”

Potvrdim.

„A je l’ ti đed ušao u kafanu u šorcu i bez košulje?”

Šta ću siromaško, odem kući i presvučem se.

Preselio se od Duleta u restoran „Kod Dače”.

Tu je došlo do kurcšlusa između njega i konobarke Šilje, koja je nekad radila u „Proleću”.

Razlog je bio komadić plastične kese u kojoj je bio led i koji se, nekim čudom, baš u njegovoj čaši našao.

Odatle u klub „Savski ribar”. Tu su mokre čaše, specijalno za njega, hlađene u frižideru. Ali je i tu našao primedbe.

Sad sedi u „Arkadiji”.

Svi ga oslovljavaju sa Profesore, iako je pravnik.

Kad nije u kafani, čita knjige i vadi „mudrosne citate”.

Beletristika ga ne zanima.

Povadio je „mudrosne citate” iz tri hiljade knjiga. Dok je bio na funkciji oni koji su pravili govore u zajedničkoj državi mogli su od njega uvek da dobiju „mudrosni citat“ kako bi drugovi izgledali pametniji.

I uprkos piću, uvek stigne sam kući.

Objavio je knjigu o srpstvu u Crnoj Gori. „Primjere čojstva i junaštva” Marka Miljanova, koje u knjizi navodi, očistio je od priča o čojstvu i junaštvu Arnauta i muslimana i prilagodio srpskom čitaocu.

Pokojni Bata Kapetan donese mu jednog dana dnevnik svoga oca koji je on krasnopisom vodio od prvog do poslednjeg dana u Prvom svetskom ratu.

Pročitao Gagi, vraća rukopis sutradan i kaže: „Dobro je, samo bih ja ponešto izbacio.”

„Šta, Gagi?”, zgranusmo se.

„Pa to da Grci nisu voleli srpsku vojsku.”

Pokušah da se usprotivim.

„Ali, Gagi, Stanislav Krakov piše: ’Leže pijani srpski oficiri i pucaju na grčke konobare, koji uzaludno pokušavaju da naplate popijenu metaksu.’“

„Da se izbaci, ne smeju se kvariti odnosi sa Grcima!”

Bata Kapetan zgrabi rukopis i ode preko šetališta.

„Ovaj bi stavio amandmane i na Sveto pismo!”, othuknu.