PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Majka Stefanija

PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Majka Stefanija

Luka Joksimović


Stefanija je uveliko prešla devedesetu.

Odavno je sahranila muža, braću, dva starija sina.

Rođena na Ozrenu, sa svojim čovjekom je došla u veliki grad. I nikad se na njega nije navikla. Peške je subotom išla na pijacu i razgovarala sa ženama koje prodaju sir. Odakle je? Koga ima kod kuće? Obišla bi čitavu pijacu i tek onda kupovala sir koji bi joj se najviše dopao.

Iza Bloka, u močvari, imala je vrt, zakupljen od PKB Beograd. Tu je povazdan nešto čapukala, više da se skloni iz kuće nego što je bilo koristi. Kokoške su joj odnijele lisice, koje su se namnožile bez prirodnog neprijatelja, paradajz iskljucali fazani.

Snaga ju je izdavala. Nije na njoj bilo mesa više nego na dobrom pijevcu.

Kad bi nadošle vode i kad bi stigla zima te više nije mogla u vrt, dolazila je do klupice ispred prodavnice i pričala je sa penzionerima iz „Zmaja“ i IMT-a. Znala je ponekad da joj klimne glava, da zaspi sedeći. Tad joj se činjelo da opet čuva ovce po Ozrenu.

Kraj prodavnice je i kafana.

U kafani je sedio njen sin Moma, vitalan šezdesetogodišnjak, automehaničar, ali dobar pijanista. Pio je od otvaranja kafane pa do prvog mraka.

„Da mi je samo ovog najmlađeg da izvedem na put“, vajkala se Stefanija.

Iz kafane kelner doneo topao čaj što bi joj poslali i bez obzira na nevrijeme nije htela da krene bez Mome.

Povezane vestiPRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Uz oganj na samku

A Moma je za to vreme pio. Malo je reći pio. Lozu, vinjak, pivo, ničemu manisao nije.

Kad bi mu se prispavalo, napuštao je družinu rečima:

„Moram majci da dam lekove. Vreme je.“

Onda bi zajedno odlazili kući. Držeći Momu koji je lelujao podruku, prelazili su ulicu.

Jednom joj je dosadilo i počela je da grdi Momu:

„Ako ne prestaneš da piješ, ja ću da idem na Savu da se utopim!“, i krenula prema Bežaniji.

„Ne na tu stranu, majko, Sava je dole.“

A onda je počela da pobolijeva.

Moma je nastavio da pije.

Ali je svako piće završavao rečima: “Moram majci da dam lekove, vreme je.“

Najzad se upokojila. Naslonjena na ruku tu na klupici u smiraj dana. Izgledalo je da je opet zaspala.

Ali joj se želja ispunila nije.

Moma nije prestao da pije.

Sahranili smo je kako valja i trebuje.

Prošla je i četrdesetnica.

Iz tržnog centra doneta u kotlu riblja čorba.

Povezane vestiPRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Sablja

U kafani, zadimljenoj, maloj, opet je krenula tura za turom. Naveče po postećijama ostanu uvek dvoje, troje da spavaju.

Dolaze guslari. Čuju se pjesme junačke.

Moma obara već petnaesto piće. Glava mu sama klima.

„Eee, društvo, moram da idem. Idem da dam lekove majci. Vreme je.“

Izlazi iz kafane uz opšti smeh.

„Momo, sahranili smo ti mater.“

Moma se ne obazire već teturajući izlazi.

Evo, peta godina, Moma pije samo kiselu vodu. I tu zna meru. Popije dve, tri čaše kisele, doručkuje burek i ode.

Ali i danas kad neko pijan hoće da napusti društvo, pita vesela bratija kafanska: “Ideš da poneseš lek majci“.

„Da me majka sad vidi, na kiseloj vodi“, šali se sa kelnericama.

A Stefanija se iza oblaka smeška:

„Ipak si prestao da piješ. A bez kafane ne možeš!“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar