PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Mudžahedin

Ilijaš. Radničko naselje. Željezara. Retki su oni koji su za vreme rata tamo svratili.

Nema ga u istorijskim sveskama. U udžbenicima istorije.

A preko hiljadu mrtvih Srba. Po broju stanovnika najveći procenat u ratu.

Sada se Ilijaš rasuo po Semberiji, Zvorniku, Vojvodini i širom Zemljinog šara. Od Beča do Australije, Amerike, Kanade.

Moj prijatelj je došao iz Kanade da obiđe majku.

Bio je nišandžija na tenku.

U mojim dječačkim godinama 28. decembar je imao posebno mjesto.

Većini ljudi sasvim običan dan, a opet meni veoma poseban.

Moja najdraža profesorica Tijana je rođena na taj dan.

Onako, uvijek opušteno i srdačno, poslije završenog časa engleskog jezika čestitao bih joj rođendan.

Moja najljepša školska drugarica Sandra je taj isti dan slavila rođendan.

Na taj dan pravila rođendanske žurke.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Iz ‘ajdučke pismenice

Slavili smo te rođendane od prvog razreda osnovne škole pa sve do tinejdžerskih dana. Dvadeset osmi decembar! Osjeća se miris Nove godine, Božića... Sluti na bezbrižnost i ljubav.

Godina 1992, rat već uveliko počeo. Puca se, gine se...

A ja čekam 28. decembar.

Nadam se da će baš taj dan rat stati. Da će rođendanska žurka biti najbolja od svih dosadašnjih. Zaboga, imamo 20 godina. Da ću skupiti hrabrosti da joj kažem ono što nikad nisam smio reći.

Osvanuo je 28. decembar te 1992. godine. Pet sati ujutru.

Budi me zvonjavom kućni telefon. Zove me komandir.

Kaže da hitno idemo na Žuč. Brdo sa kojeg se kontroliše dolina. Vogošća, Ilijaš. Fabrika municije “Pretis”. Bez koje ne bismo imali čime da pucamo.

Žuč je prelazila iz ruke u ruku.

U 5.30 sam u tenku, na svom mjestu. Mjestu nišandžije. Krećemo.

Šest sati. Komandir zaustavlja tenk.

Kaže: „Probili na Bioči“.

Idemo tamo. Ja ne znam, niti hoću da znam koliko su dugo probili.

Sjedim na svom mjestu, mjestu nišandžije i sanjam sve 28. decembre. I znam da dolazi Nova godina i Božić. Hoću da se radujem, da se zaljubim. Hoću za Novaka da otvorim jebeni šampanjac, prvi put u životu. Da poljubim sebi dragu osobu i da njoj prvoj čestitam novo ljeto. Hoću sve. Samo neću da ubijam. Ne! 7.30. Stižemo prvi.

Bioča gori!

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Komišanje kukuruza

Pucaju, ljudi bježe. Mi idemo tenkom. Cestom. Palim stabilizator. Lijevo-desno okrećem kupolu. Sunce se presijava na snijegu. Svaku mrlju vidim na snježnoj bjelini. Ali neću da pucam. Čujem komandira kako kaže vozaču da stane. On staje.

Komandir me udari po ramenu i kaže da izađem iz tenka. On je već na cesti, diže dijete sa ceste. Stojim na tenku i čekam. Čekam, a ne znam šta.

Zvižde meci oko nas. Svi pucaju na tenk. Čuje se „Alahu ekber”. Meni noge klecaju. On diže dijete, a na cesti pokrivenoj snijegom ostade crvena mrlja.

Kaže: “Uzmi je“.

Pruža je meni. Ja drhtim. Saginjem se, uzimam je. Ona je već pola sata mrtva. Jedanaest godina. Ali ona je za mene živa.

Ona diše. Oči su joj otvorene. Nemam snage da ih zatvorim.

To je taj moj jebeni 28. decembar. Znam da je to poseban dan. Valjda treba da se čuda dešavaju.

Ali čuda nema. Vraćamo se u rikverc, da dječiji leš predamo u sanitet. Pantalone raskrojene nožem. Ne smem da mislim.

Okrećem stabilizator. Na brežuljku iznad mene vidim desetak ljudi koji su se zagrlili i deru se: “Alahu ekber!”.

Ti ljudi nisu ljudi. Ne onakvi kakve sam ja do tada viđao. Uvećam nišansku spravu.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Mašinac

Bradurine, kratke pantole i tamna put. Bijeli snijeg im još više ozaruje krvoločno lice. Mudžahedini. Alahovi vojnici.

U meni tad nešto se budi. Neki drugi 28. decembar.

Sa 20 godina i 24 dana, ja odlučujem da ubijam. Da ubijam ili da budem ubijen.

Mudžahedin sa Alahovom zastavom krvave bijele košulje je ispred rova.

Tada shvatam da će ovaj dan ipak biti poseban za mene. Ili ću biti mrtav ili ću ubiti prvog mudžahedina u Evropi. Pucam! Bez prestanka.

Vidim kako se prevrće i pada u rov.

Pucam. U one sa skraćenim nogavicama. U one sa bradama.

U one koji su ubili malu Mirjanu.

Stiže nam pomoć. Dan odmiče. Oni su u našim rovovima.

Pucam u naše rovove. Oni ostaju zauvijek tu. Nepomični.

Drugi bježe, naši ih ubijaju. Ostalo ih je šezdeset mrtvih u našim rovovima. Ili su se preselili na Ahiret.

Vraćena linija. Mala Mirjana Dragičević sahranjena.

Rat stao.

A ja svakog 28. decembra, 28 godina kasnije, još pucam i pucam…

Hteo sam da bude moj gost ovog 28. decembra. Morao je na put. Ali je sa majkom, pre toga, proveo mesec dana u Srpskoj. Da mu starica „uzme želju“.

Umrla je posle desetak dana.

On je već bio u Kanadi. Na četrdesetnicu ne veruje da će doći. Nema letova.