PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Iz ‘ajdučke pismenice

PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Iz ‘ajdučke pismenice


Na salašu se đelje pršut od mangulice. Pije kuvana rakija. I gusle su tu, stare ko zna. Iako davno niko ne gudi.

Okupila se družina. Krenule priče. A priče su kao vino. Što su starije, to su bolje. Domaćin, epski junak iz potonjih ratova, besedi:

Surov je Pešter. Ubjegli smo iz Crne Gore tamo poslije po’are Kuča. Uvijek je Pešter skrivao hajduke…

Kad zapadne snijeg, onda se, prikraj zime, u Metohiju spuštalo po žito.

Veliki je zulumćar bio Beg. Glavu je otkupljivao dukatima. Od svih vojski. Mnogi su Srbi po Metohiji od njega težak zulum viđeli.

Silne konje je imao. Niko mu ništa nije mogao. Dočekivao je i krio Arnaute.

Odavno su mu se nameračili hajduci.

U ponoć su, preko zidina, prebacili otrovano meso.

Pušteni, izgladnjeli psi su se odmah „zabavili“.

Hajduci su sačekali, a onda su preskočili zid.

Povezane vestiPRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Komišanje kukuruza

Iz kule se začuše pucnji i lelek. Začas je bilo gotovo. Muške glave ostalo nije. Sem dečaka koji se krio među dimijama.

„Ne… Alaha vi… ovo je Srpče… sirotinja… majka mu je služila ođe… čuvamo ga rad’ sevapa…“

„Jesi li Srbin?“, upita ga moj đed.

„Jesam.“

Skidoše mu gaće. Crvić neobrezan!

Posadiše ga na begova ata. A onda, sa ćemerima punim dukata, put planine…

Odakle je stigla družina i kud se po zimovnicima razljegla, nije se znalo. Novi snijeg je zameo tragove.

Đed je dječaka uzeo sa sobom. Imao je devet sinova, ali maloga kao da je više volio od rođenih.

Učio ga je da gađa i jaše, vodio u lov…

Jedino je dječak znao gdje je đed po imanju zakopavao dukate.

Na kraju je riješio da ga školuje. Nije žalio.

Dječak je stasao u naočita momka, pitome naravi. Samo su mu oči ostale kurjačke. A đedu se baš to dopadalo.

Na Pravnom fakultetu bila je jaka partijska ćelija. Mali se združio sa njima. Postao skojevac. Sve ređe su pisma stizala na Pešter.

Prođe još jedan rat, strašniji od prethodnog…

A onda se u pratnji knojevaca, momak obučen u uniformu poručnika, na vrancu pojavio pred kućom.

Starac mu se obradovao iako mu se mrtav zmijski kotur stezao oko vrata.

„Vezuj!“, viknu gledajući u starca, istim kurjačkim pogledom.

„Sad ćeš da kažeš gdje su ćemeri, ali pazi… dosta sam upamtio…“

Povezane vestiPRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Mašinac

Za svezanim đedom poćerali su i sinove. Da kopaju.

Dobro je pamćenje imao knojevac.

Ali je đed bio stari ’ajduk. Nekolike je sklonio na Vragodol. Kao da je znao da će do ovoga doći.

Ćutke je pokazivao mjesta za koja je znao da posvojak zna.

Udarali su ga kundacima da prizna za ostalo.

Stari ’arambaša ni suze pustio nije. Ali nije rekao gdje su ćemeri.

Ponijeli su što su našli, otjerali volove, konje i ovce. Od nekad silnog mala ostavili su nekolike i dvije, tri koze.

Oni zadnji poniješe i ćilime da prebace preko konja.

Đeda povedoše svezanog, a babu i sinove ostaviše u sirotinji.

Skidala je maramu kad je klela. Nije pominjala poručnika, već đeda koji je nečastivog donio u dom, da ga raskući.

Posle pola godine đeda pustiše. Došao je pješke, posrćući. Pustili su ga da kod kuće umre od uboja.

U oku stara hajduka zajezerila se sugnojica. Zalud su jedinog ovna zaklali da ga u kožu uviju. Izdahnuo je pred zoru. Samo je još uspio ženi da kaže za skrivnik na Vragodolu. Poslednje što je zapovjedio bilo je da sve rasprodaju i presele se u Vojvodinu.

Pošto ga sa’raniše, sačekaše nekolike mjesece i dodigoše preko Dunava.

Radni, brzo zaimaše.

Kad projašu kroz selo, na kibic fensterima sve žensko izađe da ih gleda.

Ali očevu sudbinu i poručnikovu izdaju nisu zaboravili.

Povezane vestiPRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Pedeset zlatnih napoleona

Smišljali su i domislili. Sjetiše se da imaju kumstvo u Prizrenu. Kumovi dojaviše im kuda se i kada poručnik kreće.

Pošla su trojica. Čekali su ga dugo, na tri mjesta.

I dočekali.

Kada je ugledao prvog, htio je da okrene konja, ali ga je čekao drugi.

„Pozdravio te đed, poručniče!“, viknuo je treći i skresao u njega iz francuske trometke.

U šumi su se presvukli, zakopali oružje i pravac Vojvodina.

Niko nikad nije saznao da su sa salaša odlazili.

Mučimo…

Dobra je pršuta od mangulice.

A ni kuvana rakija nije loša.                                             

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar