Ranko Krstajić: "Nagrade su nužno zlo koje zavarava i pisce i čitaoce"

Ta knjiga skrenula je na sebe veliku pažnju književnih sladokusaca i ljubitelja magičnog realizma u književnosti.

Do sada je imao dvadeset samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Priče su mu prevedene na osam jezika. Roman “Slučaj gospodina Asimova“ doživeo je više izdanja kod najboljih izdavača u zemlji i inostranstvu. Jedinstvena je i usamljena pojava u srpskoj književnosti. Napravio je “Antologiju svetske fantastike“.

Vi ste pisac magičnog realizma. Možete li nam objasniti šta je to magični realizam?

“Stvari nisu onakve kakvim nam se ’prikazuju’, tj. kakvim ih mi vidimo, pa i oni koji mogu da vide. Ono što mi nazivamo realizmom sadrži u sebi mnogo šta što nije stvarno. Sve zavisi od ugla posmatranja i od doživljaja. ’Nema veće fantastike od svakodnevne realnosti’, govorio je Dostojevski. Zar sve što je stvorio Bog nije najlepša moguća fantastika? Čovek samo treba da se potrudi da vidi. Mene je oduvek privlačilo upravo to što se samo naizgled čini realno, a u stvari je mistično i nadrealno. Ta mistika i metafizika izvučena iz ’golog realizma’ za mene je najveći izazov ‒ i u slikarstvu i u književnosti. To je, zapravo, ta fantastika, ali pošto većina ljudi književnu fantastiku meša sa naučnom fantastikom ili fantazmagorijom, onda je bolje i preciznije reći – magični realizam. Prava fantastika ne dozvoljava da se sasvim izađe iz sveta činjenica i uđe u svet iluzija. Ona jednom nogom mora čvrsto da stoji na zemlji jer mi ne znamo da li su iluzije samo iluzije ili neke druge ’činjenice’. Dobar pisac fantastike ubediće čitaoce da su ’iluzije’ u njegovom delu zaista činjenice, ma koliko one bile stvar fikcije. Drugim rečima, pokazaće stvarnost koju ne vidimo. Ali naravno, u umetnosti ništa nije tako jednostavno. Granice između fantastike i realizma nemoguće je precizno odrediti. Zato umetnost i jeste umetnost. Tamo gde nauka stavi tačku, umetnost treba da doda još dve. To je za mene magični realizam.“

Vi ste se pripremali da budete slikar, a postali ste pisac i slikar. Koliko se Vaše slikarstvo i pisanje dopunjuju?

“Zahvaljujući učitelju Arseniju Vukoviću koji mi je u prvom razredu osnovne škole, u Žabljaku, davao iz crtanja šarene petice, pola crvene, pola plave, ja sam još od najranijeg detinjstva znao da ću biti slikar. Nije bilo potrebno da se, kao većina mladih ljudi, tražim. Celo detinjstvo proveo sam crtajući i slikajući, a pisanje je došlo, nekako samo po sebi, kasnije, u gimnaziji i na fakultetu. No, sticajem čudesnih okolnosti, pošto nisam završio akademiju, nego filološki fakultet, veću afirmaciju stekao sam kao pisac, nego kao slikar. Kod nas, ali ne i u svetu, slikarima koji nisu ’akademski’ mnoge galerije su zatvorene. Treba mnogo rada, znanja i sreće da se ta vrata otvore. ’Orati uporedo u dve brazde’ kod kritičara ne nailazi na razumevanje, a još manje na pohvale. Kod njih je to otežavajuća okolnost. Ja zaista ne mogu pouzdano reći koliko se književnost i slikarstvo dopunjavaju, to je uvek individualno iskustvo, ali za mene to je neodvojivo i predstavlja mi ispunjenje i neopisivu radost. Umetnost je uvek jedna, ma u kom se vidu ispoljavala.“

Vaša knjiga “Smrt gospodina Asimova“ doživela je veliki uspeh. Bilo je više izdanja kod najuglednijih izdavača, a i prevedena je na nekoliko jezika.

“Imao sam sreću da moj prvi roman ’Slučaj gospodina Asimova’ objavi ’Prosveta’. Urednik i recenzent bio je Milorad Pavić. U to vreme velike Jugoslavije bilo je pravo čudo da se u ’Prosveti’, među nekoliko proznih knjiga, za celu Jugoslaviju, pojavi prvenac nekog mladog autora i da ta knjiga, kao izvesno ’osveženje’, izazove pravi bum kod čitalaca. Gotovo da nema uglednijeg kritičara koji nije pisao o njoj, mada ni neki renomirani kritičari nisu primetili da su svi junaci mog romana samoubice i da se radnja romana dešava u nekom drugom svetu. Po medijima se govorilo da je to roman nekog stranog pisca pod pseudonimom jer je i stilom, i formom, i tematikom odudarao od vladajuće ’stvarnosne proze’. Roman je odmah doživeo dva izdanja i bio je predložen za mnoge najveće nagrade, ali kad je ’otkriven’ pravi autor, interesovanje je polako splasnulo; čarolija je nestala, nagrade su izmigoljile. Pa i kasnije, ’Asimov’ je doživeo još tri izdanja, preveden je na nekoliko jezika, dobio je nagradu ’Arka’ za najbolju knjigu prevedenu na makedonski...“

Šta Vam znače nagrade koje retko dolaze do pravih ruku?

“Nažalost, nagrade su uvek problematične. Postalo je nekako uobičajeno, ne znam da li je tako i u svetu, da nagrade, kao po pravilu, ne dolaze u prave ruke. One se dodeljuju uglavnom poznatim piscima, ali ne za najbolje knjige, nego zavisno od toga koja im nagrada još fali, da popune kolekciju. Same po sebi nagrade su nužno zlo koje zavarava i pisce i čitaoce; piscima hrane sujetu, a čitaoce navode na stranputicu. Nagrađene knjige se kupuju, o njima se govori na putovanjima po atraktivnim destinacijama, ali se vrlo retko čitaju do kraja. Znam mnoge ljude koji kupuju isključivo nagrađene knjige, a nisu pročitali gotovo nijednu. Oni malobrojni, koji ipak nešto čitaju, čitaju neke druge knjige. Kad ne bi bilo lobiranja, potkupljivanja, ucenjivanja, mnoge nagrade imale bi veću težinu, a samim tim i knjige bi se više čitale. Ja na nagrade gledam malo drugačije: Bog je umetnicima dao najveću moguću nagradu – da budu stvaraoci, da stvaraju svoje svetove. Zar onda nije svetogrđe mimo toga tražiti druge i veće nagrade? I pri tom se čak i ponižavati?“

Nedavno se pojavila i knjiga Ilije Marića o Vama. Nije li to priznanje koje je važnije od nagrada?

“Naravno da je to mnogo veće i značajnije priznanje, koje mi čini čast, pogotovo kada se zna da Ilija Marić uglavnom piše o filosofima, a književnike bira isključivo po svom veoma istančanom ukusu. Ovih dana izašla je iz štampe još jedna Ilijina knjiga, ’Na putu’, u kojoj se nalazi nekoliko izvanrednih ogleda o poznatim filosofima, kao i jedan ogled o Crnjanskom i dva o mojoj malenkosti. Mnogi nagrađivani pisci, i nagrade, davno su otišli u zaborav, a Ilijine knjige ostaju za vremena.“

Kustosi koji se većinom bave antislikarstvom, instalacijama i performansima zatvaraju vrata pred štafelajnim slikarstvom.

“Izopačenost u umetnosti, koja je najavljena još u drevnim vedama, danas je došla do potpunog izražaja. Klasične vrednosti na kojima su se vaspitavale generacije i generacije danas se izvrgavaju ruglu. Galerije se pune raznoraznim otpadom i smećem jer su izvesni ’kritičari, kustosi i teoretičari’ u tome prepoznali vrhunsku umetnost XX i XXI veka. U tome prepoznavanju najbolje su se snašli oni koji leče svoje komplekse i svoje neznanje. Kao da umetnost zavisi od toga da li će je neko (čitaj satanisti) prepoznati i proglasiti kao umetnost. Tako se moderne galerije po celom svetu polako zatvaraju klasičnom štafelajnom slikarstvu. Što gore – to bolje, što nerazumljivije – to uzvišenije. Da je Dišan znao u šta će se sve ovo pretvoriti, nikada ne bi izložio onaj famozni pisoar. Ja ne prihvatam takvu ’koncepciju’ i odavno ne izlažem svoje slike. Za mene umetnost i dalje ostaje doživljaj u sebi, putovanje u druga stanja svesti i dodir sa večnošću.“

Vi u svetu estetike ružnog podižete lepotu do kulta.

“I ja sam, kao mnogi mladi umetnici na početku, svoju poetiku zasnivao na estetici ružnog, tražeći i nalazeći i u najružnijim stvarima zrno lepote, polazeći od toga da ništa što je Gospod stvorio ne može biti ružno. Osim toga, smatrao sam da samo umetnost i najružnije stvari može učiniti lepim. Kasnije se ta moja poetika menjala pa je lepota, kao najuzvišeniji princip umetnosti, postala moja najveća inspiracija. Umetnost je put do Lepote, a Lepota put do Ljubavi, a Ljubav uz Veru i Dobrotu put do Boga. Zato je Dostojevski govorio da će Lepota spasiti svet. Upravo lepota, a ne ljubav niti dobrota.“

Lepota je nerazdvojiva od ljubavi. Marić kaže da bi se Vaši prozni tekstovi mogli nazvati objedinjenim imenom ljubav.

“Sve što čovek radi, osećali mi to ili ne, natopljeno je ljubavlju jer ceo kosmos pulsira u znaku ljubavi. Zato je Ilija Marić lepo primetio da ljubav u mojim delima, ali ljubav u najširem smislu te reči, nije samo emocija, nego, pre svega, neki viši princip, zakon po kome se sve dešava. To je zajednički imenilac celokupnog mog stvaralaštva. Ili, kao što već rekoh, put do samog Boga.“

Pišete knjigu čija će se radnja dešavati sa druge strane ogledala?

“Već odavno pokušavam da napišem jedan obimniji roman sa mojim omiljenim motivima: ogledala i dvojnika... To je uvek zahvalna i često korišćena, ali i neiscrpna tema mnogih fantastičara. Naravno, pokušaću da sve to sagledam iz nekog drugog ugla i da ga obasjam drugom vrstom svetlosti.“

Šta mislite o stanju u savremenoj srpskoj književnosti?

“Čini mi se da je naša savremena književnost duboko zašla u ćorsokak iz kojeg je teško izaći. Tu pre svega mislim na prozu; poezija je, srećom, u mnogo boljoj poziciji. Pripovedači i romansijeri mahom pišu ili ’naručene’ knjige, kojima su nagrade unapred određene, ili se ugledaju na anglosaksonsku tradiciju pa se lakše probijaju na strano tržište. Čudno je da mnogi pisci pišu svoje knjige prema ukusu nekih uticajnih kritičara koji to cene i znaju da nagrade. U nekim žirijima ’stoluju’ još neostvareni mladi kritičari, kao i neki koji nemaju mnogo dodira sa književnošću, ali dobro znaju da eliminišu iz konkurencije sve što ima srpski predznak. Imam utisak da je takozvana voditeljska nazoviknjiževnost u opadanju, ali deviza ’nijedan Srbin bez knjige’ još uvek je u trendu.“

Zašto neki ljudi smatraju da je Van Gog ubijen

Neobična teorija

Neobična teorija

Scena 30.03.2022. 09:10

Zašto neki ljudi smatraju da je Van Gog ubijen