Talac svog lika

Postao je slavan zahvaljujući njemu, imao je dobrostojeći život zahvaljujući njegovom životu, ali na kraju mu je dosadio. Odlučio je da on ipak nestane. Ubio ga je. Ali nakon nekog vremena morao je da ispuni volju ljudi koji su ipak više voleli njegov lik nego što su cenili njega. Njegov lik ga je nadživeo u svakom pogledu. U stvari samo po njemu je i ostao upamćen. I naravno po šezdeset sjajnih slučajeva koje je u pričama rešio njegov detektiv.

Ser Artur Dojl je umro u Engleskoj u Minstidu, 7. jula 1930 godine. Imao je 71 godinu i zahvaljujući liku Šerloka Holmsa zaradio je bogatstvo, a pred smrt je posedovao 63.000 funti, što bi danas iznosilo nešto više od tri miliona evra. Sve je ostavio supruzi i sinu, ali ništa ćerkama. Danas bi rekli, umeo je da bude čudan i nepredvidiv u svojim postupcima, ali i čovek veoma širokog obrazovanja i neobičnih interesovanja.

Dugo se polemisalo da li je lik najčuvenijeg detektiva stvorio po ugledu na svog veoma obrazovanog i ekscentričnog profesora sa fakulteta, kao i da li je Dojl malo pozajmio od takođe fiktivnog detektiva Avgusta Dupina, koji se pojavljuje u dve novele Edgara Alana Poa. Međutim, sasvim je sigurno da je pisanje bio njegov beg od bavljenja medicinom, a prve priče nastale su u dokolici lekara kome na njegovu radost pacijenti nisu ulazili u ordinaciju.

„Avanture Šerloka Holmsa“ je bila prva zbirka priča o Šerloku Holmsu. Izvorno je objavljivana u serijalu, u „The Strand Magazineu“ od jula 1891. do juna 1892, da bi 14. oktobra 1892. godine bila štampana kao celokupna zbirka. Izdavač je bio „Džordž Nevnes Ltd.“. Američko izdanje štampao je „Harper“ 15. oktobra 1892. godine. Početni, kombinovani tiraž je iznosio 14.500 kopija. Najčuveniji detektiv rođen je zapravo 1887. u priči „Skarletna studija“.

Povezane vesti - ŠERLOK HOLMS: Sve što niste znali o najpopularnijem detektivu svih vremena

Šerlok Holms je prvobitno trebalo da se zove Šerinford. Konan Dojl je kasnije svom detektivu ipak promenio ime u Šerlok po jednom igraču kriketa iz tog doba, jer je bio veliki ljubitelj kriketa. Dakle, sve je započelo  u noveli „Skarletna studija“, koju je dvadesetsedmogodišnji Dojl napisao za tri nedelje, ali koju niko nije želeo da štampa. Rukopis su redom odbijali svi izdavači sve dok ga, na kraju, nije štampala mala izdavačka kuća koja je objavljivala knjige o kulinarstvu i upravljanju domaćinstvom. Tiraž se nije dobro prodavao i ubrzo je pao u zaborav.

Jedan od retkih kome se svidela „Skarletna studija“ bio je urednik magazina Džozef Stodart. On je na jednoj večeri ubeđivao Konana Dojla da ponovo počne sa pisanjem priča o Šerloku Holmsu, koje bi mogle da se objavljuju u časopisu. Na večeri je bio prisutan i Oskar Vajld, koji je takođe pristao da za Stodartov magazin napiše jednu novelu. Narednih godina je Šerlok Holms bio najzanimljiviji lik o kome se pričalo u svim društvenim staležima. Svom tvorcu je donosio više nego solidnu zaradu i otvarao mu sva vrata, ali njemu je vremenom postalo sve to malo dosadno.

„Razmišljam o Šerlokovom ubistvu i da ga ostavim jednom za sva vremena“ i „Usred sam poslednje Holmsove priče, nakon koje gospodin nestaje, da se nikada ne vrati. Umoran sam od njegovog imena“, govorio je Dojl prijateljima. Međutim, mnogi su kasnije tvrdili da su nakon što je objavljena priča “Poslednji problem” njegovi obožavaoci nosili crne trake oko ruku koje simbolizuju žalost, a jedna žena je tako bila uznemirena da je navodno napala Dojla kišobranom.
Više od 20.000 ljudi otkazalo je pretplatu za „Strand“, a veliki broj je poslao ljutita pisma. Dojl se na kraju predao željama ljutitih obožavalaca i vratio Holmsa u priči „Prazan kovčeg“.

Međutim, ni sam autor nije mogao da se oslobodi lika koji je stvorio. Džordž Edaldži bio je proglašen krivim i osuđen na zatvorsku kaznu od sedam godina. Tamo je proveo tri godine, dok iznenada nije bio oslobođen bez objašnjenja. Tada je Edaldži pisao Dojlu i zamolio ga da mu pomogne kako bi skinuo ljagu sa svog imena i dobio kompenzaciju za svoju patnju. Dojl se u ceo slučaj uključio 1906. godine i koristeći Holmsove metode otkrio da se blato nađeno na odeći Edaldžija nije slagalo sa blatom sa mesta zločina i da oštrica koja je navodno korišćena kako bi se osakatila jedna od životinja nije imala tragove krvi na sebi.
Takođe, tokom vremena provedenog sa Edaldžijem, Dojl je primetio da on drži novine ekstremno blizu očiju kako bi mogao da pročita šta piše. Tvrdio je da nijedan čovek sa tako lošim vidom ne može počiniti takav zločin u mraku.

Kad se nije bavio nalaženjem slučajeva za svog detektiva, Dojl se predavao spiritualizmu čiji je bio veliki pobornik. Napisao je nekoliko knjiga i članaka na tu temu, a čak je išao i na turneju kako bi promovisao svoja verovanja. Godinama je bio Hudinijev prijatelj, koga je posebno uvažavao. Mislio je da i Hudini ima natprirodne moći, a to je pokazao u delu “Ivica nemogućeg”.

Njih dvojica su se sreli 1920. godine i brzo se sprijateljili. Do svađe je došlo kada su Dojl i njegova porodica bili domaćini seanse tokom koje je bilo planirano da kontaktiraju Hudinijevu majku. Nakon njene smrti, Hudini je više puta pokušavao da stupi u kontakt sa majkom preko medijuma, ali je ubrzo shvatio da su to bili prevaranti. Seansu je vodila Dojlova ćerka, koja je navodno bila nadareni medijum. Kontaktirala je njegovu majku i dobila više od  petnaest strana beležaka. Nažalost, sve je bilo napisano na engleskom, jeziku koji Hudinijeva majka nije poznavala. Hudini je podelio svoje sumnje sa Dojlom, ali je pisac čvrsto verovao da su stupili u kontakt sa njom. Njihovo prijateljstvo se nikada nije oporavilo.
Međutim, Dojl je i nakon razilaženja sa Hudinijem često tvrdio da je razgovarao sa duhovima poznatih ljudi, poput Džozefa Konrada, Sesila Roudsa i Erla Hejga. Spiritualizam mu je toliko bio bitan da je više želeo da ostane upamćen po komuniciranju sa duhovima nego po književnom uspehu. Upravo zbog te njegove strasti njegovo delo je zabranjena u Sovjetskom Savezu 1929, zbog navodnog okultizma autora, iako knjiga ne pokazuje ili pokazuje vrlo malo znakova takvog sadržaja. Embargo je kasnije ukinut.

Povezane vesti - KONAČNO MRLJA NA TEPIHU: Top 10 detektivskih romana o zlatnom dobu

Dok je živeo u Švajcarskoj, Dojl je počeo da se bavi skijanjem (još uvek nepoznatim sportom u 19. veku). Nakon članka u „Strandu“, publikaciji u kojoj su se pojavljivale priče o Šerloku Holmsu, skijanje je počelo da zadobija pažnju, a nakon njegovih objašnjenja ljudi u Engleskoj su poludeli za zimskim sportovima.
Njegovo veliko interesovanje bila je i advokatura, ali nije krio ni da ima političke ambicije. Ali više od svega toga zanimala ga je Zvončica. Poput hiljada drugih, Dojl je počeo da veruje u postojanje vila nakon što je pogledao slike „Cottingley Fairies“ – serijal fotografija koje su „dokazale“ da vile postoje.
Potrošio je milione funti na promociju „dokaza“ da vile postoje, pa je čak napisao i knjigu na ovu temu „The Coming of Fairies“. Kasnije je otkriveno da je slikama manipulisano, a devojka koja je fotografisala priznala je da su vile u stvari isečci papira. Dojl je među poslednjima poverovao da Zvončica ipak ne postoji. Baš kao što mu je bilo teško da poveruje da su sve njegove knjige ostale u senci priča o Šerloku Holmsu.

Umro je u svojoj bašti držeći u rukama cvet, a njegove poslednje reči: „Ti si tako divna” bile su upućene supruzi. Njegov detektiv je ostao u pričama koje su bivale sve popularnije. Pojavom čarobne kutije postao je još popularniji. Bio je glavni junak više od 200 filmova, a njegov lik je pokušalo da dočara više od 70 glumaca. A onda je jedan sud proglasio da Šerlok Holms i ceo taj svet koji je Dojl kreirao pripada zapravo svima.

Odluka suda usledila je kao epilog spora u kome su naslednici Artura Konana Dojla tvrdili kako pisci Lesli Klinger i Lori R. King treba da plate određenu novčanu sumu ne bi li dobili pravo da u svojim delima koriste čuvene junake Šerloka Holmsa i dr Votsona.

Sudija Elena Kagan odbacila je tužbu naslednika protiv pisca Leslija Klingera, ne obrazlažući detaljno razloge takvog poteza, i pozivajući se na zastarelost autorskih prava, objavio je BBC.

Američki sud naveo je da su svih 46 priča i četiri romana koje je Dojl objavio sada javno dobro, na koje niko ne može da polaže autorska prava. Dojlovi naslednici tvrdili su da još polažu pravo na lik čuvenog britanskog detektiva, jer je među pomenutim pričama i deset onih koje su objavljene između 1923. i 1927. godine. Prema američkim zakonima o zaštiti autorskih prava, naslednici bi na njih trebalo da imaju ekskluzivna prava do decembra 2022. godine.

Spor je okončan kada je sudija Elena Kagan odlučila da Šerlok Holms i književni svet koji je kreirao Artur Konan Dojl pripadaju svima, te da niko, uključujući i Dojlove naslednike, na taj svet i njegove junake ne polaže autorska prava. Publika je još jednom nadglasala pisca koji je stvorio njihovog omiljenog junaka.