Partizanu treba nova limarija

Partizanu treba nova limarija

(BETAPHOTO/BRANISLAV BOZIC/EV)


Istanbul. Dvorana Abdi Ipekči. Fajnal-for 1992. godine. Osam sekundi do kraja, KK Partizan gubi od Huventuda dva poena razlike. Aleksandar Đorđević uzima loptu, pretrčava dve trećine terena, naskače ispred linije za tri poena, šutira i pogađa. Partizan je šampion Evrope!

Crno-bela zajednica, pogotovo ona košarkaška, juče je proslavljala upravo 27 godina od najvećeg uspeha kluba. Ponosno se pominjao svaki od učesnika slavne generacije, ali najviše čuvena Đorđevićeva trojka. Trojka koja je promenila mnoge biografije. Da Đorđević te večeri u Istanbulu nije pogodio taj šut, pitanje je da li bi Partizan ikada mogao da se pohvali peharom Evrolige. Pitanje je da li bi Željko Obradović, kome je to bila prva trenerska sezona, danas bio najtrofejniji evropski trener. Pitanje je da li bi Đorđević, kasnije kroz karijeru pogađao još mnogo sličnih šuteva, kao na primer protiv Hrvata.

Međutim, usled jučerašnjeg slavlja potkralo se jedno važno pitanje. Gde je KK Partizan danas? Uspeh pre 27 godina nije bio jedini bljesak ovog velikana. Dvadesetak godina od Istanbulske večeri, Partizan je harao kako regionalnim, tako i evropskim parketima. Bio je dželat mnogih velikih i bogatijih klubova. Imao je sistem po kom je bio prepoznatljiv ne samo u Evropi, već i u svetu, koje je krasilo proizvođenje mladih igrača, onih koji su se razvijali pod strogom trenerskom palicom. Partizan je bio sinonim za uspeh i trofeje. I sve je to bio do 25. aprila 2014. godine, kada je u sred Beograda Nolan Smit, trojkom u poslednjoj sekundi polufinalne utakmice ABA lige, presudio Partizanu. I to na duže staze. Od tog dana Partizan ne liči na sebe. Dugo je bez većeg trofeja, ne proizvodi reprezentativce… Godinama gubi borbu za talentovane domaće igrače, a kada i privoli nekog, njegovo mesto zauzimaju stranci.

Ostala je enigma, kako je jedan poraz srušio čitav sistem. Odgovor na ovo pitanje dao je, u razgovoru za Ekspres, proslavljeni trener Duško Vujošević.
“Posle utakmice sa Cedevitom odmah sam rekao šta će se desiti. Jebeš sistem koji je zavistan od jedne utakmice. Funkcionisali smo po principu da uđemo sa skromnim budžetom koji nije do kraja obezbeđen i da igramo Evroligu koja je najbolja škola za mlade igrače. Zato su igrači i dolazili. Pravljenjem rezultata privlačili smo sponzore i tako isplaćivali sezonu. I pored svega toga dolazili smo u situaciju da moramo najboljeg igrača da prodamo kako bi ostali igrači dobijali plate od tog transfera. To nije bio savršen sistem. Zapravo nije ni bio sistem. Međutim, on je za nas bio bio održiv samo dok se bude igrala Evroliga. Tako je bilo i zbog toga što tretman države nikada nije bio onakav kakav smo zaslužili. Partizan je proizvodio igrače, igru, rezultate, što je dovodilo do velike euforije kod publike”, izjavio je jednom prilikom Vujošević.

Legija stranaca
Međutim, to ne sme da bude opravdanje za pet godina bez trofeja iz domaće i ABA lige. Nisu samo trofeji problem, neshvatljivo je da klub Partizanovog renomea godinama nije proizveo nijednog standardnog reprezentativca. Od Bogdana Bogdanovića i Nikole Milutinova, klub nema igrača koji pored crno-belog dresa nosi i nacionalni. A kako i da ima, kada je prebukiran strancima?! Od sezone 2013/2014, pa do danas, kroz beogradski klub je prodefilovalo 24 stranaca. Za svega pet sezona!

Kako i očekivati da stasa neki novi Đorđević, kada na njegovoj poziciji godinama unazad igraju Amerikanci, Francuzi, Slovenci… Samo ove sezone, Partizan na poziciji plejmejkera ima tri stranca – Alekseja Nikolića, Pejdža i Renfroa. Đorđević  nije doprineo samo Partizanu, mnogo više učinio je za reprezentaciju. Bio njena okosnica kako tokom igračkih dana, tako i sada kao trener.

Razlog odluke da se prednost daje strancima umesto domaćim igračima je trka sa bogatim evropskim klubovima. Traži se instant, a ne dugoročno rešenje. Međutim, to je daleko od bilo kakvog plana. Crno-beli godinama su kukali kako od Crvene zvezde, FMP-a i Mege ne uspevaju da dođu do talentovanih klinaca. Danas i kada u svojim redovima imaju jednog Marka Pecarskog, MVP-a sa Svetskog prvenstva za juniore, učesnika Džordanovog kampa i jednog od najtalentovanijih igrača Evrope, on sedi na klupi. Dobija šansu na kašičicu. Logika ne postoji…
Vujošević je nedavno za Ekspres podsetio kako je sistem funkcionisao u periodu kada je on vodio klub.
“Mlad igrač ne može da se razvija igrajući mečeve u kojima ne postoji odgovornost. Ona dolazi iz situacija kad se utakmica rešava, a ne kada je rešena. Igraču je neophodno da dobija minute i igra utakmice u kojima se rešava sudbina kluba”, rekao je Vujošević.

Stvari su ovako i funkcionisale nekada u Partizanu. Setimo se samo Bogdana Bogdanovića i finalne serije ABA lige, 2014. godine. Tada dvadesetjednogodišnji mladić postigao je protiv Crvene zvezde čak 123 poena u četiri utakmice. Nije sedeo na klupi uprkos godinama. Neko ga je prepoznao, dao mu priliku, a on je odgovorio na najbolji način. Doneo je Partizanu poslednju regionalnu titulu.

Kamo uspeh?

Danas Partizanova deca sede na klupi. Ne dobijaju priliku. Samim tim gubi se sitem i samo je pitanje vremena kada će se to odraziti na reprezentaciju. Ko će biti njen oslonac kada sadašnja generacija okači patike o klin. Ponovo se postavlja isto pitanje ko će biti novi Đorđević, Danilović, Divac, Bogdanović? Slična situacija je i u ostalim srpskim klubovima – pregršt stranaca. Međutim, drugi sada nisu tema.

Partizan se godinama guši u dugovima. Ljudi koji vode klub traže, ne razmišljaju na dugoročne staze. Doveden je odličan trener, ali i šest stranaca. Ti stranci sigurno koštaju. Ne igraju za časove ljubavi. Epilog ovakve odluke, da se dovedu silni stranci, tek ćemo videti. Partizan je ponovo ostao bez ABA lige. Ne samo bez trofeja, već i bez mogućnosti da igra Evroligu. Mogućnosti da privoli bolje sponzore. Samim tim i da zaradi. Novac je svakako uložen, povratka nema. Koliko je ovo bila loša odluka videćemo sledeće godine, kada se budemo upoznali sa novim rosterom. Kada budemo videli koliko se para uložilo.

Sezona je praktično završena, jer je glavna bitka izgubljena. Ostala je još borba za domaće prvenstvo koje je potpuno devalvirano i bez ikakvog većeg značaja. Ljudi oko kluba ističu kako sezona i nije prošla loše. Osvojen je kup, klub je prošao grpunu fazu Evrokupa, obezbeđen je fajnal-for ABA lige.  I ovo je navodno uspeh? Klub koji je nekada bio prvak Evrope danas treba da se zadovolji samo kupom Radivoja Koraća?
Može to i mnogo bolje…

Pročitajte još:

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar