Istorija i mitovi

Elastično sećanje od egipatske armije do Al Kaide: 1400 godina od bitke kod Badra

Islam, Medina — Izvor: Shutterstock / Adwo

Septembra 1973. egipatski lideri tražili su naziv za svoj plan da pokrenu iznenadni napad na izraelske snage preko Sueckog kanala.

Prema rečima načelnika egipatskog generalštaba Saada еl Šazlija, želeli su “nešto inspirativnije od našeg naslova za planiranje, Visoki minareti“. Kada je napad bio zakazan za 6. oktobar, padajući u Ramazan, “Operacija Badr je sama sebi dala ime“.

Ovog 17. dana Ramazana obeleženo je 1400 godina od bitke kod Badra (624), prvog vojnog sukoba između muslimana i njihovih protivnika ‒ u ovom slučaju, velikana plemena Kurejšija samog proroka Muhameda. On je pobegao od njihovog progona u Meki manje od dve godine ranije (hidžra, 622), zajedno sa svojim sledbenicima, da bi se pregrupisao i regrutovao u Medini, na severu.

U Badru, jugozapadno od Medine, Muhamed je predvodio kontingent od 313 muslimana, tri prema jedan, do odlučujuće pobede nad mnogobošcima Meke. Muslimani su mnoge ubili, druge zarobili radi otkupnine i pribavili mnogo plena. Anđeli su navodno pomogli. Smatra se prekretnicom u razvoju i usponu islama u nastajanju, demonstrirajući Muhamedove veštine kao komandanta, kao i božansku naklonost koju uživaju muslimanski vernici.

Badr je dobio svoj najupečatljiviji bioskopski tretman u epu “Poruka“ iz 1976. sa Entonijem Kvinom u glavnoj ulozi, koji je dobrim delom finansirao tadašnji lider Libije Muamer Gadafi. Film se doslovno pridržavao tradicionalnog prikaza bitke: preliminarne duele vođa, opšti metež, rez i udar i duh muslimanskog trijumfa. (Kvin nije igrao Muhameda, koji nije mogao da bude prikazan na filmu; igrao je Hamzu, Muhamedovog pratioca i strica Alija, prorokovog zeta i kasnijeg kalifa, koji takođe nije mogao da bude prikazan. On drži dvokraki mač na ekranu, ali ga nećete videti.)

Meka, Islam — *Izvor: Shutterstock / Andrew V Marcus*

Badr je učinio mnogo da najavi karakter islama koji će napredovati. Bernard Luis, istoričar islama, sažeo je taj lik ovim rečima:

“Osnivač hrišćanstva je umro na krstu, a njegovi sledbenici su vekovima izdržali kao progonjena manjina... Muhamed nije umro na krstu. Kao i Poslanik, on je bio vojnik i državnik, šef države i osnivač carstva, a njegove sledbenike je održavalo verovanje u ispoljavanje božanskog proviđenja kroz uspeh i pobedu. Islam je bio povezan sa moći od samog početka, od prvih godina formiranja Poslanika i njegovih neposrednih naslednika“.

Tako je islam našao svoju potvrdu u vojnom uspehu, koji je postao njegov zaštitni znak tokom jednog milenijuma. Njegova prva odlučujuća pobeda dogodila se na Badru, tokom Ramazana druge godine po hidžri, što odgovara martu 624.

“Dokazana činjenica“

U studentskim danima kada je cvetalo interesovanje za razvoj islama, posle Jomkipurskog rata 1973. godine, svaki nastavni plan i program islamske istorije počinjao je Muhamedovom biografijom škotskog naučnika Vilijama Montgomerija Vata, u njenoj dvotomnoj ili skraćenoj verziji. Njegov rad, objavljen 1950-ih, dao je koherentan prikaz koji je izgledao dobro utemeljen. Ali on je to postigao samo pothranjujući sumnje prema muslimanskim izvorima.

Zašto sumnja? Kuran, najraniji izvor, neprozirna je knjiga otkrovenja, a ne istorija. Najranija biografija proroka nije zapisana sve do više od jednog veka posle njegove smrti. Verzije koje postoje redigovane su kasnije. Tradicije u vezi sa Muhamedom bile su sravnjene otprilike u to vreme i bile su očigledno obojene predrasudama i politikom koja je bila daleko od Arabije iz sedmog veka. Što je još gore, što su izveštaji kasniji, to su postajali sve detaljniji, što ih je činilo još sumnjivijim.

Čak je i Vat morao da prizna da je došlo do “oblikovanja“ činjenica od strane njihovih zapisivača, ali nije hteo da prizna njihov izum: “Materijal u ranim biografijama treba da se prihvati kao istinit“, insistirao je, i “većina pratećih materijala sakupljenih iz velikog broja različitih dela je ispravna“, tvrdio je on.

Godine 1961. francuski marksistički naučnik Maksim Rodinson objavio je materijalističku biografiju Muhameda, ali se i on oslanjao na standardne muslimanske izvore. Razmislite, na primer, šta je napisao o Badru:

“Imamo i određene činjenice oko kojih se slažu sve tradicije. Prvi arapski sastavljači se (malo) razlikuju po imenima onih koji su učestvovali u bici kod Badra, kao i o okolnostima, pripremama i posledicama borbi. Oni se međusobno sukobljavaju po svim ovim tačkama, svaki odražava partijske borbe njegovog vremena. Ali ovakvi sporovi mogu da nastanu samo zato što se svi slažu da se bitka zaista i odigrala, na njen datum (bar približno) i sa svojim rezultatom. Stoga to moramo smatrati dokazanom činjenicom i nastojati da vidimo kako da je smestimo u ukupni lanac uzroka i posledice.“

Malo posle toga, takve “dokazane činjenice“ su se našle pod potpunim napadom revizionističkih istoričara, koji su insistirali da je priča o ranom islamu kako je ispričana u muslimanskim izvorima bila potpuno lažna. Islam je, kako su tvrdili, nastao postepeno u okruženju daleko od Arabije ranog sedmog veka. Kasniji muslimanski izveštaji o njegovom rođenju bili su neka vrsta zatrpavanja. Kao što je rekla jedna od vodećih istoričara revizionista, Patriša Krone, “cela tradicija je tendenciozna... i ova tendencija je oblikovala činjenice kakve mi imamo“. Studenti koji su izabrali rani islam za svoju oblast ulazili su u vrtlog kontroverzi. Nije da je moderna istorija Bliskog istoka bila manje burna. Sve se to poklopilo sa iranskom revolucijom i orijentalizmom Edvarda Saida.

Istoričnost Badra takođe je unela svoj deo sumnje. Fragment arapskog papirusa sugeriše da je čitav vek nakon bitke muslimani nisu situirali u mesec Ramazan, da su je u Ramazan ubacili popravljači iz kasnog osmog veka, pa čak i da je možda cela stvar izmišljena. Ovo je zaključak koji je pre deceniju preneo Tom Holand, britanski pisac popularnih istorija koji je prihvatio revizionistički pogled i izoštrio njegove ideje.

Pssst... spava se i tokom molitve (FOTO)

Ramazan širom sveta

Foto 14.03.2024. 17:05

Pssst... spava se i tokom molitve (FOTO)

Foto

Kanonski izveštaj o Badru u suštini je duplirao teme koje je grčki pesnik Homer, milenijum i po ranije, istraživao u svom velikom ratnom epu, “Ilijadi“. Na jednoj strani su anđeli; na drugoj bogovi. Zašto bismo onda verovali da je izveštaj o prvoj velikoj pobedi proroka verodostojniji od legende o opsadi Troje?... Šta ako ceo zapis o pobedi kod Badra nije ništa drugo do izmišljotina, dramatična, pravedna... Priča, napravljena da objasni aluzije unutar Kurana koje bi inače ostale nerazjašnjene?

Tokom poslednjih pedeset godina, rana islamska istorija je pretvorena upravo u takvu igru “šta ako“, bez zaštitnih ograda tradicionalnih izvora. To je veoma tehnička disciplina i nije lako da se sve razume. Čini se da se talas hiperskepticizma povukao. Kroun, uporni revizionista, odlučio je da su “šanse da je većina onoga što nam tradicija govori o prorokovom životu manje-više tačna u jednom ili drugom smislu“. Ali, proučavanje najranijeg islama postaje sve spekulativnije i sve izazovnije.

Badr sećanja

Formiranje islama nije bila izabrana specijalnost Bernarda Luisa. Dotakao ga se samo u opštijim radovima, kao što je njegov pregled iz 1950. godine, “Arapi u istoriji“. Tamo se uglavnom držao konsenzusa da su muslimanski izvori sačuvali više od zrna istine.

“Bilo je mnogo neslaganja među naučnicima oko autentičnosti ove ili one tradicije“, prisećao se kasnije, “ove ili one priče, ali široki nacrti Poslanikove karijere, kao i dela i dostignuća njegovih drugova i naslednika, bili su opšte prihvaćeni“, govorio je Luis.

Ali kada je Luis hteo da dopuni tu knjigu mnogo godina kasnije, sve se promenilo. “U određenim predmetima“, napisao je on 2006, “naše znanje se smanjuje iz godine u godinu sa napretkom učenja i istraživanja jer se napada jedno opšte prihvaćeno gledište za drugim, ostavljajući teren posut srušenim ili ugroženim hipotezama i pretpostavkama“.

Ipak, Luis je i dalje verovao da muslimanske izvore treba shvatiti ozbiljno.

“Prošlost kakva se pamti“, napisao je, “prošlost kako se percipira, prošlost kako se ispriča, i dalje je moćna, ponekad odlučujuća, sila u samooblikovanju društva i u oblikovanju njegovih institucija i zakona, čak i ako je činjenična osnova na kojoj počiva ova slika, pokazuju istoričari, vekovima kasnije u dalekim zemljama, da sadrži više fantazije nego činjenica“, upozoravao je Luis.

Luis nam tako pokazuje relevantnost Badra u našem vremenu. U čuvenom članku iz 1976. “Povratak islama“, Luis je primetio egipatski izbor Badra kao kodnog imena za egipatski ratni plan iz 1973. godine. Zaista, Egipat i danas nastavlja da imenuje vojne vežbe velikih razmera po Badru.

Ali Egipat jedva da je time stekao neko pravo na Badr. Na 21. godišnjicu napada 11. septembra, Al Kaida je napravila poređenje između Badra i 11. septembra, koji je nazvala “Badr septembar“.

“Zaista, 11. septembar bio je dan drugačiji od bilo kojeg pre. Bio je to dan razlike između istine i laži, sličan velikoj bici kod Badra, kada je Bog slomio tiranine nevere tog vremena. Slično tome, na današnji dan u septembru, Bog je slomio glavu idola sadašnje ere, Amerike, i oslabio njene temelje preko Al Kaidinih vitezova džihada. Tako je 11. septembar bio neka vrsta Badra u jednoj od njegovih brojnih dimenzija i značenja... Kao što niko u to vreme nije zamišljao da je... konačno odbrojavanje Kurejšija, Persije i Vizantije počelo u petak, 17. dana Ramazana druge godine, tako niko nije zamišljao da će Amerika i njeni saveznici početi svoj pad u utorak, 11. septembra. Ali ono što sledi biće uspon potlačenih u svetu, kao što je Božji nepromenljivi zakon u istoriji“, saopštila je Al Kaida.

Nedavne studije stavljaju Badr kao deo većeg glavnog narativa o islamističkom ekstremizmu. Jedan rad posebno identifikuje 12 narativa u istoriji islama koje su koristili ili manipulisali razni radikalni ekstremisti. Autori su sakupili više od 500 tekstova, izjava i intervjua kako bi otkrili 12 povezanih formi priče, koji su išli uz tu naraciju. Njihov glavni argument u vezi sa Badrom jeste da njegov “glavni narativ priča priču o slabim koji trijumfuju nad moćnim kroz božansku naklonost ili zapovest“. U tom pravcu razmišljanja, islamisti su koristili Badr da podstaknu svoje sledbenike da veruju (kroz formu priče o oslobođenju) u Boga kako bi prevazišli svoje uočene materijalne nedostatke. Najbolji primer su Muhamedova postignuća sa njegovom malom vojskom protiv nadmoćne vojske Kurejšija. Kao što diskusija pokazuje, hrabrost i izbavljenje nisu jedine forme priče koje su islamisti koristili kada su pozivali na Bitku kod Badra.

Kao i mnogo toga u istoriji i mitovima, sećanje na Badr je toliko elastično da je prizivano u čitavom nizu manifestacija savremene politike – od strane egipatske vojske, najvećeg arapskog korisnika američke vojne pomoći, i od Al Kaide, najsmrtonosnijeg arapskog neprijatelja Amerike. To je takođe ime milicije koju podržava Iran u Iraku, talibanskog bataljona u Avganistanu i raketa koje su ispalili Huti u Jemenu, i palestinski islamski džihad u Gazi. Imenovati nešto po Badru znači povezati to sa otporom i verom, slabim protiv jakih, nekolicinom protiv mnogih.

To je takođe više dokaza, ako je bilo potrebno više, za svest istorije koja prožima politiku Bliskog istoka. Kada je romanopisac Vilijam Fokner napisao da “prošlost nikada nije mrtva; nije čak ni prošlost“, on je to zamislio kao opšti predlog, ali posebno opisuje Bliski istok. “Muslimanski narodi“, pisao je Bernard Luis, “kao i svi ostali na svetu, oblikovani su svojom istorijom, ali, za razliku od nekih drugih, oni su toga veoma svesni“. To je tačno, čak i ako istorija nije.

Za muslimane, ovogodišnja godišnjica Badra nije posebna. Prema islamskom lunarnom kalendaru, od bitke je prošlo 1443 godine, a ne 1400. Ali ceo svet sada živi u eri kada je Badr ponovo bitan, a svima ostalima je potreban podsetnik. Možda je to zato što predstoji još bitaka za Badr.

Zakon o državljanstvu koji isključuje muslimane