KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Ko umre, ko poludi...

Slavna nedelja za nama. Bar po broju i imenima onih koji su, izabravši poneki dan baš u njoj, odlučili da odu i svetu ostave svoja dela, što nas, većinski, uopšte ne zanima. To i jeste fenomen o kojem hoću nešto da vam kažem, ali, o tom-potom.

Hajde prvo da vidimo taj sjajan niz.

Žan-Žak Ruso, manje-više samoobrazovani tvorac "Društvenog ugovora", gonjen manijom gonjena i na ivici šizofrenije, prepustio se smrti 2. jula 1778. godine. Persi Šeli, pesnik veći od svog druga Bajrona, utopio se u Tirenskom moru, ni 30 godina star, 8. jula 1822. godine. Gi de Mopasan, pisac nekih od najlepših priča koje čovek može da pročita, izgubio je razum, kažu od posledica sifilisa, i umro 6. jula 1893. malo pre 43. rođendana.

Artur Konan Dojl, onaj koji nam je podario Šerloka Holmsa, i duboko verovao u natprirodno, u vile i vilenjake, na kraju se nije obratio nikome od zamišljenih prijatelja, nego je kratko rekao svojoj ženi: "Ti si divna" i ispustio svoju besmrtnu dušu.

Ernest Hemingvej, i starac i more, i bokser i ratnik, i revolucionar i emotivni konzervativac, sišao je u podrum svoje kuće 2. jula 1961. godine, a kada se vratio iz njega noseći dvocevku, preostalo mu je samo da sedne kraj vrata i puca sebi u glavu. Tako je bar on smatrao.

Vilijem Fokner, koji je postao alkoholičar pre svoje 20, što mu nije smetalo da bude jedan od najvećih pisaca koje je svet imao, ali mu jeste smetalo da komunicira s ljudima (mrzeo je to više od svega - prazne razgovore), poslednji put se uhvatio za srce 6. jula 1962. godine i zauvek otišao na svoj stvarni i imaginarni jug.

Vladimir Nabokov, ruski aristokrata, lepidopterolog (stručnjak, lovac na leptire), zaljubljen u lepotu, kojeg je žena Vera, koju je prevario nebrojeno puta, sprečila da spali rukopis "Lolite", podlegao je infekciji pluća 2. jula 1977. godine.

Bora Pekić, isti onaj čiji spomenik je podsetio Srbe da su Srbi, posvađana rasa kojoj veličine služe za sopstvene male ratove, umro je 2. jula 1992. godine, verovatno sumnjajući u to da će oni kojima je pisao ikada išta iz njegovih knjiga naučiti, sve i da ih pročitaju.

Klod Simon, jedan od očeva "Novog romana", otišao je svojim flandrijskim putem, veoma star, 6. jula 2005. godine i više se nije vratio. I nekako, dok nam se dnevno kroz živote valja istorija, veliki i mali događaji, svađe oko politike, EU, Vučića i njegove vlade, fudbala, kranova kraj Save, lubenica i čega god se još setite - nekako, sve to vreme, meni, te posvađane dođe da tu i tamo pitam: "Ej, vi s tvrdim stavovima, što o svemu znate sve, da li ste možda nešto od onoga što su navedeni pisali pročitali?"

 Mi ćemo i dalje o svemu imati stav, tvrd i odlučan, i zasnovan na našoj ubeđenosti, a ne na našem znanju. A kada smo već kod stava, evo i mog. Odlučno se zalažem za odgovornost šefa beogradskih komunalaca. Znate zašto? Zato što nije izašao iz kancelarije i mirno naplatio kazne onima koji su zgradu Komunalne policije gađali lubenicama. To mu je, brate, posao

Delić "Društvenog ugovora", po neku Šelijevu pesmu, Mopasanove, Ernestove i Foknerove priče, bar jedan Nabokovljev roman, može i pesma, Boru, Simona... Mislim, kada svi ovde toliko znaju, kako ne znaju, kada ih pitaš, za Kratki srećni život Fransisa Makombera ili za Medveda, Dva prijatelja, Doktora Votsona, Mašenjku... (neka od dela i likova iz dela pomenutih pisaca). Kako nemamo, pored toliko sveznalica, društvo stvarnih genijalaca, fenomenalnih majstora u bilo kom zanimanju, i kako nismo, u poslednjih iks godina, od Tesle i Pupina naovamo, svet obradovali nekim sjajnim pronalaskom ili novim proizvodom, nečim što svima služi i čime se svi diče, nego smo puni analitičara, kolumnista i prodavaca nepokolebljive nepokolebljivosti i jasnih, neupitnih, stavova?

E pa nismo. A znate zašto. Zato što jeste tačno da su neki ljudi negde izmislili automobile, frižidere, televizore, pegle, računare, vozove, avione, digitrone, telefone, 3D štampače, ramove za slike, kablove, saksije, tramvaje, tanjire, držače za knjige, satelite... i tačno je da su oni bili idioti jer su se toliko trudili, ali je i tačno da samo mi imamo stav, jasan i nadasve principijelan o svakom od tih proizvoda, znamo šta su mu vrline, šta mane, znamo šta valja, a šta ne, a i znamo da bismo mi, kada bismo hteli, sve to bolje sklopili. I kada sve to znamo, zašto se onda mučimo i tamo nešto izmišljamo. Stav, drugovi, dajte mi stav!
A i lakše je, brate, ovako. Pogledajte, recimo, te neznalice Italijane koji su napravili "lamborgini", "alfu", "maserati", "ferari", "fijat", "lančiju"... Ili još veće neznalice Nemce koji su stvorili "mercedes", "audi", "golf", BMW... Čiste budale, zar ne?

Nemaju pojma o životu, pošto, baš mi o svim tim kolima znamo više od svakog od njih - Italijana i Nemca, i pojedinačno i sve zajedno. Neprejebivi smo, zar ne? Naravno, samo dok nas svi ti, oko nas, ti što vredno rade, konačno ne prejebu i ostave da crknemo u svom samozadovoljstvu. No, šta je to važno. Mi ćemo i dalje o svemu imati stav, tvrd i odlučan, i zasnovan na našoj ubeđenosti, a ne na našem znanju.

A kada smo već kod stava, evo i mog. Odlučno se zalažem za odgovornost šefa beogradskih komunalaca. Znate zašto? Zato što nije izašao iz kancelarije i mirno naplatio kazne onima koji su zgradu Komunalne policije gađali lubenicama. To mu je, brate, posao. Ništa manje od Savamale. Čitao sam o tome, imaš tu priču - šta je kome posao i kako treba da ga radi - Ernest je toliko puta pisao. A i ostali. Potražite malo.

PROČITJTE JOŠ:
KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: 13.maj, Povratak u budućnost
KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Palanka u dnevnoj sobi
KOLUMNA, IVAN RADOVANOVIĆ: Konjem u istoriju, patkom u crtać