KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: 13.maj, Povratak u budućnost

I sad, nije da hoću da nekog da vređam, ali dok čitam sve ove postizborne analize i predviđanja ko će s kim i ko će sve da bude ministar a ko neće...setim se da je maj, pa uz novine kupim i vlažne maramice

Na početku, malo izvinjenje i ispravka. Naš Konrad od Montferata, o kojem smo pisali, ubijen je 1192. godine, što je, greškom, izostalo iz teksta. Mea culpa. Idemo dalje. O šaljivoj strani istorije, najpre, mada će neki s pravom primetiti da drugačija istorija osim šaljive i ne postoji. Sve to čovekovo trajanje kroz vekove, da crkneš od smeha, ili na koji god drugi način da zamisliš. Crkavanje nam ne gine, i šlus. A to jeste šaljivo, kada razmisliš, posle svih naših dostignuća.

No, poštovana gospođa Džoselin Olders, hvala bogu, ne spada u kategoriju tih koji su nas napustili. Tu je još, i neka je, s obzirom na to što je uradila.

Dotična je, da ne dužim, ne tako davno, nego 1994. godine, bila Surgeon General of the United States (neka vrsta državnog generalnog inspektora zdravlja) i sa te pozicije je predložila da se studentima, u okviru seksualne edukacije, u kurikulum uvede i masturbacija.

Mesec masturbacije

Nesrećna žena je to uradila u vreme mandata Bila Klintona, koji je smatrao da je seks, pre svega interakcija sa državnim službenicama, nadasve, i da je, samim tim, self sex poguban i za nacionalni moral i za državnu administraciju. Elem, dotični Bil je pod hitno smenio dragu Džoselin i postavio danas nepoznatu osobu koja je svoje napore usmerila na institucionalizaciju blow joba, hand joba i drugih predsedničkih zabava, i na odbacivanje inpičmenta, kao seksualnog pomagala od kojeg može da poraste rep i da ti se jaja sparuše. I sve su to savršeno završili, Monika Levinski je živ svedok, i dan-danas.

Međutim! Delo presvete Džoselin nastavilo je da živi, pa je u njenu čast 7. maj proglašen, doduše nezvanično, za Dan masturbacije, sa tendencijom da čitav maj postane Mesec masturbacije.

I, sada, nije da hoću da nekoga vređam, neću zaista, ali dok čitam sve ove postizborne analize i sva ova predviđanja ko će s kim i ko će sve da bude ministar a ko neće... kako da vam kažem, setim se da je maj, pa uz novine kupim i vlažne maramice, bolno svestan činjenice da sve slobode, pa i one vezane za govor, misao i masturbaciju, a za koje se zalažem, deluju super - sve dok se ne suočiš sa njihovim posledicama.

Ljudi su se, valjda zato, dugo, krvavo i bezuspešno borili protiv toga da ama baš svako ima pravo da kaže, misli i masturbira.

Dioklecijan, rimski imperator, recimo, to je rešavao dosta brutalno. Pa je 12. maja 304. godine, u okviru velike akcije tamanjenja hrišćana, to jest slobode verskog opredeljenja, naredio da se odseče glava i malom Pankrasu, četrnaestogodišnjaku koji je odbio da se okane Hrista.

Brzo posle toga Dioklecijan je odustao od progona pravovernih nevernika, a Pankras je postao Sanctus Pancratius. I od tog doba, pa do dan-danas, svaki nedorasli seronja ima pravo da veruje u šta god hoće. I ne moš mu ništa.

U ime slobode...

Probao je, dosta kasnije, i čuveni Đirolamo Savonarola, propovednik i vladar Firence, kojeg je, a baš zato, 13. maja 1497. godine papa Aleksandar IV, Španac poznatiji kao Rodrigo Bordžija, izopštio iz crkve.

Rodrigo je bio verni zastupnik raznih sloboda, od ubijanja protivnika, kupovine položaja, prodaje rodbine, do obljube sopstvene ćerke, a Đirolamo je, s druge strane, tražio da se sve te draži ukinu i zavede apostolski red u živote običnih smrtnika. Čak je u to ime organizovao u Firenci i čuvene Lomače taštine, na kojima su gorele knjige, ikone, slike renesansnih majstora i sve ostalo što je pravoverne moglo da skrene s puta i odvede u opasnu slobodu.

Na kraju je nesrećni Đirolamo, propovednik nad propovednicima, izgoreo i sam na lomači, a Rodrigo je nastavio da vlada, sve u inat onima koji su hteli da zaustave nezaustavljive demokratske procese.

Poslednji u nizu onih čuvenih - nećemo se baviti lokalom na ovom mestu - koji su probali da stanu na kraj slobodama bio je jedan od najboljih Đirolamovih mas-medijskih učenika, gotovo savršen govornik, otac moderne propagande, opijum za mase željne opijuma - Jozef Gebels.

On je predvodio masu od nekih četrdeset hiljada studenata koji su 10. maja 1933. godine na Opernplacu u Berlinu plamenu predali zli duh prošlosti - više od 25.000 tomova nenemačkih knjiga.

Hvala bogu, ni to nije uspelo. I dvanaest godina kasnije, 9. maja 1945. godine, Gebels je već nekoliko dana bio mrtav, a nacisti su po drugi put kapitulirali pred složnim saveznicima u borbi za slobodu. Doduše, saveznici već tada nisu mogli sasvim da slože oko toga ko kome treba da se preda, pa su tog dana u Berlinu ponovili nemačku kapitulaciju koja se dogodila dan ranije u francuskom Remsu.

Danas borci za slobodu slave na različite načine i na različitim stranama upravo taj 9. maj, neki kao Dan pobede, neki kao Dan Evrope, a neki ga gotovo više i ne pominju.

Odeljenje za zaštitu naroda

No, nije to važno. Važno je da je sloboda sačuvana, više puta kroz istoriju i da danas svako može da vam kaže sve što hoće.

Neka cveta hiljadu cvetova i svih nekoliko hiljada analitičara i masturbartora.

Mi u Ekspresu nećemo time da se bavimo. To šta će da bude nas ne zanima toliko koliko ono što je bilo, pošto svakako ništa neće da bude što već nije bilo.

Zato, dok drugi sanjaju i smišljaju ministarstva i koalicije, mi mirno čekamo da onaj naš prijatelj završi svoj program i da nam ga pročita. Tada se mi uključujemo. Dotle, gledamo ove što se sami uključuju i s nekom vrstom nostalgije se prisećamo - beše li to 13. maja 1944. godine? Formirana famozna Ozna iliti Odeljenje zaštite naroda? Da nam štiti slobodu. I nju od nas. I nas od nje. U celoj toj smešnoj istoriji.