Dr Milovan Bojić: "Neprijatelji su najverniji zapisničari mojih uspeha"

Lekar je i univerzitetski profesor, direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti “Dedinje“. Doktorsku disertaciju “Značaj prostaglandina i adrenergičkih faktora u reaktivnosti kardiovaskularnog sistema na fizičko opterećenje“ odbranio je 1990. godine na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Deo njegove životne priče s detaljima koje su čemerniji nego mnoge gorke pilule jeste i aktivan politički život. Dve i po godine, od 1998. do 2000, bio je na dužnosti potpredsednika Vlade Srbije. Obavljao je i funkciju ministra zdravlja.

Povod za ovaj razgovor je zapravo nedavni izbor prof. dr Milovana Bojića za predsednika Zdravstvene komisije FSS-a.

“Fudbal sam oduvek voleo, gledao sam ne samo utakmice, već i treninge Crvene zvezde, turnire na kojima je učestvovala. Prve ispite na medicini položio sam pošto sam prethodno pratio onaj nekada čuveni zimski turnir u Trebinju na kome je Zvezda uglavnom pobeđivala.“

A onda Vas je opkolilo sto navijača…

“Kad sam izabran za potpredsednika vlade, zove me šef obezbeđenja i kaže da je ispred zgrade stotinak ljudi koji traže prijem. Bilo mi je sve malo nelogično, ali kažem pretresite ih i pustite. U početku su se gurkali, govorili jeste-nije, a onda su saopštili da su došli da provere da li sam ja i zaista onaj koji je zajedno sa njima pre 20 i 30 redovno pratio svaki trening Zvezde na pomoćnom terenu ’Marakane’.“

Priča se da ste na radnom mestu svaki dan kad mnogi odlaze na počinak – već u neverovatnih 3.45 sati?

“Istina je, svaki moj radni dan počinje u ranu zoru, negde pre četiri uz Cunetovu (Predrag Gojković) pesmu ’Zašto svićeš tako rano’. Još kao dečačić, u rodnom kraju, u ranim jutarnjim satima plastio sam seno ili vodio stoku na ispašu i usput na tranzistoru sa radio-talasa slušao nezaboravnog Cuneta. Uz istu melodiju, opčinjen predivnom nostalgijom, i danas počinjem radni dan.“

Upoznali ste Predraga Gojkovića Cuneta mnogo godina kasnije?

“Na sahrani Merime Njegomir. U znak poštovanja inicirao sam organizaciju velikog koncerta u Sava centru povodom 50 godina njegovog umetničkog rada. Napravljena su i tri CD-a sa interpretacijama koje je zaista iznosio na poseban način. Čak sam napisao i jedan divan tekst o njemu i njegovim pesmama. Zadovoljstvo da svemu prisustvujem nisam imao. Uoči koncerta meni se desila tragedija, prevremeno mi se rodilo dvoje dece i hitno sam morao u inostranstvo. Jedno je nažalost umrlo.“

Gde Vas vode sećanja na detinjstvo?

“Bio sam najbolji đak u svim školama, pobeđivao na opštinskim, republičkim i saveznim takmičenjima. Nisam imao vremena za pripremu, nisam sa čak ni nešto posebno isticao, pomagao sam drugima, dozvoljavao im da od mene prepisuju, bežao sa časova kao i oni. Stanovali smo 11 kilometara od škole i kao dete bio sam đak pešak. Svi drugi su učili ruski i išli čoporativno u školu, a ja sam želeo da naučim još i francuski. U školu sam dolazio kad su se oni vraćali, a onda sam posle, sam po mraku i kroz šumu, išao kući. Svaki dan 22 kilometra. I tada sam prestao da se plašim.“

Kako ste upoznali književnost Dostojevskog, Tolstoja...

“Prilikom spajanja poslednjeg kilometra na pruzi Beograd–Bar književnik Miodrag Bulatović darivao je Gimnaziju u Kolašinu brojnim knjigama. Dobio sam zadatak da ih manirom bibliotekara evidentiram. Tako sam stekao i privilegiju da čitam mnoga značajna dela iz svetske literature. Jeo sam te knjige, sve neverovatno pamtio i prelamao kroz prizmu neke svoje unutrašnje ličnosti, pronalazeći u njima putokaz kome čovek stremi, odnosno opomene kako da ne zalutaš ili ne pogrešiš.“

Muzika, sport, medicina. Jedna od Vaših ljubavi je i psihologija.

“Zavoleo sam tu nauku zahvaljujući profesoru Dragu Boljeviću. Na takmičenjima iz ovog predmeta pobeđivao sam sa lakoćom. Pamtim i događaj iz Zagreba kada sam uoči Titovog rođendana pobedio na saveznom takmičenju iz istorije. Sat i nagradu trebalo je da mi uruči dr Vladimir Bakarić. Kad su me videli u seoskim opancima i vunenom džemperu, sa đerdanima od znoja na vratu, rekli su ovog treba prvo zaprašit, okupat i onda odvest pred druga Bakarića. Kupili su mi i novo odelo u čuvenoj Ilici, iako je vladala nesnosna vrućina odabrao sam jedno vuneno svestan da zima u moj Kolašin stiže brzo.“

U Beogradu ste upisali medicinu i...

“Radio sam prvo preko studentske zadruge u IMR-u na istovaru uglja, onda i kao raznosač mleka na Vračaru. Kad sam postao predsednik istoimene opštine, bilo je i onih koji su se prisetili svog nekadašnjeg mlekadžije.“

Stigli ste i do Norveške?

“Dobio sam nagradu Republičkog komiteta za kulturu i nauku da deo magisterijuma radim u Norveškoj na Institutu ’Alfred Nobel’. Međutim, da bih tamo opstao, morao sam da radim. Zaposlio sam se u kompaniji koja se bavi čišćenjem svega i svačega. Od fekalnih masa do prozora i tepiha. Počeo sam u nekim rudnicima u blizini Osla, bilo je užasno, to su bili oni od fekalija zapečeni čučavci, nagutao sam se sone kiseline kao niko. Ipak, uspeo sam. Brzo sam naučio norveški, vrlo brzo sam u čast preminule i drage koleginice Roze održao govor, zapazio me i gazda kompanije koja je zapošljavala više od 1300 radnika. Posle sam dobio unapređenje, čistio sam butike, onda i Norveški žurnalistički centar. Bio je to već gospodski posao.“

Paralelno ste radili i ispitivanja tirotoksičnih promena na srcu kao posledice povišene funkcije štitaste žlezde.

“Radeći poslove čišćenja, morao sam da se skrivam da me ne bi izbacili iz bolnice. Gazda me je u jednom trenutku pred svim đubretarima proglasio najpametnijim. Umro sam od smeha jer među njima i nije bio problem biti najpametniji. Bio sam magistar, oko mene su bili ljudi bez jednog ili dva zuba, ljudi iz svih mogućih krajeva sveta, polupismeni. Međutim, kad su me pitali šta sam po zanimanju, rekao sam ništa. Imao sam veliko uvažavanje svih tih ljudi. Gazda je odlučio da me prebaci u butik ’Kaš’, postao sam zamenika upravnika. Taj butik ’Kaš’ je najpoznatiji butik u Oslu, nalazi se između zgrade vlade i njihovog Kraljevskog dvora.“

Malo je nedostajalo da zaboravite na medicinu?

“Baš tako. Gazda mi je ponudio stalni posao uz nezamislivu platu. Zvao sam Beograd, bilo je to vreme Ante Markovića, pitao kolika je plata magistra kardiologije. Moja đubretarska u Oslu bila je deset puta veća. I tako ja odlučim da ostanem. Trebala mi je za novi posao preporuka naše ambasade, ali kad su čuli iz koje firme dolazim niko nije hteo da me primi. Gazda onda kaže idi po potpis kod predsednika kluba Jugoslovena. Nađem čoveka, zvonim na interfon, javi se kćerka, malo dete zaboravi da prekine vezu i ja čujem kako tata kaže miči tog govnara da ne unosi gore smrad. I šta da radim. Vratim se u Beograd. Godinama kasnije držim predavanje u amfiteatru Interne B, prisutno je oko 700 studenata. Na kraju vidim devojku koja s mobilnim telefonom prva izlazi, krenem za njom i čujem kako kaže tata, onaj što je čistio govna sada drži predavanja. Pitam je da li je kćerka tog i tog, jesam kaže, malo se i uplašila. Odvezem je kolima vlade na čaj, ispričamo se i posle sve živo joj pomognem šta je trebalo.“

Florijan Matekalo je nekada imao “Partizanove bebe“, a Vi imate danas “Bojićeve bebe“.

“Kao potpredsednik, Vladi Srbije sam predočio da je srpsko zdravstvo strašno ugroženo i da vidim rupu u budućnosti ukoliko ne primimo 1500 mladih lekara, najboljih studenata fakulteta u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i tad Prištini. Pošto je bila teška finansijska kriza, vlada glasa protiv. Ne znajući šta da radim, zamolim naše zakonodavstvo da naprave bilo kakvu kopču da ja te ljude ipak primim, da to izađe u ’Službenom glasniku’ i neka posle mene smenjuju i rade šta hoće. I mi primimo te ljude. Moji tadašnji pomoćnici Marko Bumbaširević, Mane Nestorović, Dragan Delić, Zoran Kuljača i ja ceo dan uručujemo rešenja. Uveče na specijal telefon javlja se Slobodan Milošević i pita ko je primio 1500 lekara. Kažem ja, svaki pogrom na mene. Onda on pita a ko će to da plati. Kažem Srbija. Danas su to ljudi koji nose srpsko zdravstvo. Bogdan Stevanović, Ivana Milošević, Marija Zdravković, profesor Janković iz Niša su uvažena imena srpske medicine, Bojićeve bebe.“

U nizu brojnih priznanja posebno se ponosite onim iz Norveške.

“Bio sam u ime vlade domaćin ministarke iz Norveške. Gospođu sam primio umesto u bombardovanoj zgradi Vlade Srbije u svom kabinetu na klinici. Po završetku razgovora čekali su nas novinari da damo zajedničku izjavu. Na izlasku iz kancelarije zakačila je haljinu jednim jezičkom na kvaki. Na norveškom izrazim žaljenje zbog neprijatnosti i usput kažem šteta haljina je divna, mora da ste je kupili u butiku ’Kaš’. Bila je šokirana prvo zbog mog norveškog, a onda je pitala kako znam za butik ’Kaš’. Prosto, odgovorio sam, milion puta sam ga usisao. Tri meseca kasnije norveški ambasador traži prijem. Kaže, naša ministarka je proverila neke stvari, vi niste bili samo najbolji radnik ’Van minster kompani’, već i najbolji doktorand u Norveškoj, i u to ime naša vlada vam uručuje gramatu vanredno uspešnog poslovnog čoveka, tako da danas imam i njihovo odlikovanje.“

Kažu da ste čovek koji u karakteru nema osobinu da se sveti?

“Trebalo je da u svojoj generaciji prvi doktoriram. Radio sam doktorat sa ljudima i životinjama, imao 287 zamorčadi na kojima sam tri godine vršio ispitivanja. I kad sam sve privodio kraju, ustajući naravno pre zore, neko je napio čoveka koji čuva laboratorijske životinje i uz pomoć tri psa sve zamorčiće podavio. Kasnije sam saznao i ko je to uradio, ali sam posle svega u sebi prelomio jednu stvar, a to je da se nikada ne svetim. Literatura i književnost su mi pomogli. Tada sam sebi rekao da osveta donosi zadovoljstvo za jedan dan, a oproštaj za ceo život.“

A kada bih Vas pitao...

“Koja je tajna mog uspeha ako ga uopšte ima odgovor bi glasio da sam ponosan na sebe što ne mrzim, između ostalog, i zato što mržnja prvo pojede onog ko mrzi. Druga stvar je odsustvo pohlepe. DOS-ove sudije i tužioci su od mene 15 godina pravili lopova, 700 puta sam išao na raznorazna ispitivanja, prošao sam sva odeljenja osim onih za drogu i prostituciju. Imao sam 118 ročišta i 15 promenjenih tužilaca. Na svakom suđenju sam oslobođen, ne zbog zastarelosti, već u regularnim postupcima.“

A onda kada ste se vratili u bolnicu posle sedam godina odsustva...

“Moje životno geslo je da bi čovek uspeo on mora da ima prijatelje. Ali da bi veoma uspeo on mora da ima neprijatelje i zato se, rekao sam kolegama, na plašite jer ja moje neprijatelje čuvam, oni su najverniji zapisničari mojih uspeha.“

I niste se, uprkos svemu, svetili?

“Ne, nisam. Onima koji su šišali moje dete do glave, njima nije smela niti je falila dlaka s glave. Dvoje koji su mi potpisali krivičnu prijavu za doživotnu robiju ostali su do kraja na rukovodećim funkcijama. Čak sam im radni vek produžio na još godinu dana. To je ono što ja radim. Moji glavni biznisi su o mom trošku sagrađene dve crkve i Centar za osobe sa posebnim potrebama sa željom da pomognem roditeljima da nikada ne prođu kroz onaj pakao kroz koji smo mi, moja supruga i ja, prolazili za našu decu od kojih je jedno izgubljeno, a za drugo se borimo na način koji je za Ginisovu knjigu rekorda.“

Vratimo se fudbalu, šta je za Vas ova igra?

“Fudbal je jedna posebnost. Obaveze vas nateraju da ne stignete na utakmicu, ali da vas odvuku od rezultata i stanja na tabeli to uprkos svemu ne mogu. Navijač sam Zvezde, ali strašno volim fudbalere Partizana i onu generaciju Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović... Uživao sam i gledajući Hajduk predvođen Tomislavom Ivićem, zatim i Vojvodinu koja je raspevavala fudbal i osvojila titulu, ono boemsko Sarajevo. Dakle, nikad nisam bio slepi navijač, već onaj koji je voleo i uživao u veštini fudbala.“

Gde je iz Vašeg navijačkog ugla fudbal danas?

“Danas je industrija. Snaga i kapital su u prvom planu, a nekada su to bili tehnika, dribling, umetnost poteza. Onaj nekadašnji fudbal nam je bio prijemčiviji, ovaj danas je prava nauka.“

Imate i zanimljivu priču na temu šta je fudbalski mozak.

“Treba da gradimo ’Dedinje 2’, da Bojić ne bi uspeo oni uknjiže jedan objekat na parcelu da se ne može (g)raditi, ali ja to sve završim, potcenili su me strašno, tako da su isti oni koji su mi javili da se neće raditi posle dva meseca došli i rekli može. Imali smo strašno male hodnike, ljudi padaju u nesvest i ja zamolim Dragoslava Šekularca da dođe, da ga jedna moja doktorka provede kroz hodnik i da kad konačno stigne do ambulante kaže ja ni driblingom ne mogu da dođem dovde, recite Vučiću da vam pravi ’Dedinje 2’. Naravno, sve to snimimo, imalo je efekta, gradnja se ubrzala i ja posle pitam Šekija šta ti je bilo najteže u karijeri, očekujući priču o tome kako je udario sudiju Tumbasa, lomio nogu, bio talenat nad talentima, a on kaže najteže mi je bilo da poljubim Lazu Tasića kad postigne gol, bio je ružan kao lopov.“

Nekad su talenti igrali ovde, a danas?

“Prodaja mladih igrača je unosan ovovremenski posao, ali i poguban za naš fudbal jer nemamo sistem da zadržimo te talentovane ljude i omogućimo im pravilan razvoj. Nadam se da će se izgradnjom infrastrukture taj trend usporiti. Partizan je prodao Ilića, sutra ako Zvezda dobije nepristojnu ponudu za Mijatovića i Nedeljkovića ostaćemo i bez njih. Kad bi se, međutim, svi ti dragulji zadržali, kad bismo imali stručnjake tipa Miljanića, Mladinića ili Ivića, onda bi i na ovim prostorima stvaranje tima bio proces. Ovako, nemamo čemu da se nadamo.“

Doktore, ima li leka?

“Ja sam za to da država praksu prodaje najtalentovanijih prekine, da se nađe put kako da stvorimo jaku nacionalnu ligu i kvalitetan fudbal u njoj. Vreme je da i kod nas fudbal bude državna stvar. Nama trebaju ekipe sa našim igračima. Imamo talente, struku. Srbija nikada nije bila bez znanja, pitanje je samo da li je to znanje rasuto ili je ovde.“

Još pre 30 godina legendarni Miljan Miljanić je govorio kako je naš fudbal ozbiljno bolestan.

“To ne znam, ali znam da je od mene tražio da mu u vreme bombardovanja pomognem oko organizacije neke utakmice. Igrala se na stadionu Hajduka na Lionu, to je bilo vreme svakodnevnog bombardovanja. Pitam ga u pauzi Čiča, šta će biti sa našim fudbalom, a on kaže za tri decenije ili ga neće biti ili će ga igrati crnci.“

Zdravstvena komisija FSS-a u novom sastavu je konstituisana?

“Pored mene, u novom sazivu su još i profesorka Marija Zdravković, direktorka ’Bežanijske kose’. Vrhunski je kardiolog i organizator posla. Zatim i docent Milan Lazarević iz Kliničkog centra ’Niš’, hematolog i vrhunski dijagnostičar. Zadržali smo docenta Dejana Aleksandrića, ortopeda traumatologa sa Banjice, i u komisiju imenovali primarijusa Dražena Jelaču koji je vrhunski ortoped traumatolog iz Pančeva, zamenik direktora tamošnje bolnice. Tu je po meni i posebno važan čovek, fiziolog profesor Vladimir Jakovljević, dekan Medicinskog fakulteta iz Kragujevca koji je decenijama najbolji medicinski fakultet u Srbiji na internacionalnoj listi. Sa nama je sin profesora Marka dr Voja Bumbaširević, tako da imamo fizijatriju, ortopediju sa traumatologijom, hematologiju, fiziologiju i kardiologiju. I svi ovi ljudi svoj posao će raditi volonterski bez dinara nadoknade. I još nešto što je bitno za ovaj trenutak. Od nas ništa ne počinje, radili su to i pre odlično neki sjajni ljudi i lekari.“

Kakvi su međunarodni trendovi, da li nameravate i to da pratite?

“Danas je sportska medicina izuzetno prominentna oblast, svakodnevno se objavljuju radovi, izvode odgovarajuće studije na velikim grupama. Pratićemo sve to. Cilj nam je da vidimo i šta možemo sami da pomognemo, da predočimo FSS-u kako izgledaju naše klupske medicinske službe, ambulante, uslovi u njima itd. Dakle, naš je zadatak da ono što je dobro sačuvamo i unapredimo, ono što je loše da sprečimo da bude još gore i da ono tog momenta bude bolje. Mi to znamo da radimo, verujem da smo to dokazali svojim biografijama. Referentne institucije koje će uvek biti na raspolaganju su ’Dedinje’ i Klinički centar Bežanija, odnosno Zavod za medicinu sporta.“

Gde vidite suštinu prisustva medicinskih stručnjaka u srpskom fudbalu?

“Suština je da popravimo zdravstvenu zaštitu učesnika u fudbalskom sportu u Srbiji. Mislim na kompletnu sliku, na sve klubove od najnižeg do elitnog ranga, do reprezentacije. S druge strane, da učinimo da ta primarna zdravstvena zaštita ili obavezna kroz sistematske preglede uz edukaciju bude na nivou kako bismo formirali obrazac koji će biti kompatibilan potpuno sa evropskim i svetskim trendovima. I da u klubovima oživimo zdravstveni aspekt rada sa odgovarajućom opremom i pravilima koja se moraju poštovati uključujući i higijenske čvorove stadiona. Treći zadatak je pratiti strane trendove i prenositi iskustva ovde. To ne znači samo rad i angažovanje komisije, to znači da komisija ima svoj širi sastav, da ima svoje simpozijume, da motiviše druge mlade ljude da se okrenu klupskim lekarima i njihovim specijalizacijama, njihovom učešću u radu, da ih vezujemo za referentne ustanove. Neće se medicina učiti na ’Marakani’ nego na Dedinju ili Kliničkom centru, odatle će se na sportske terene donositi potrebna znanja. Krajnji cilj je uvezivati urgentnu, klupsku i tercijarnu medicinu po temi sporta pa sve do sportske bolnice jednog momenta kao eventualne ustanove koja bi sve to trebalo da sabere i objedini.“

Da li srpski fudbalski klubovi poseduju adekvatnu medicinsku opremu?

“Ne znam kakvo je trenutno stanje, za dva meseca možemo da se dogovorimo za novi razgovor. Sasvim sigurno je da ćemo učiniti sve da to bude na najvišem mogućem nivou. Ako tako ne bude, onda to više nećemo raditi. A za tako nešto uvek ima para. I to nisu veliki izdaci, to da nemamo defibrilator ili slično. Postoje pravila koja se moraju ispoštovati. Možda je to i do sada funkcionisalo dobro, ali i da li jeste sigurno ćemo brzo saznati. Kod nas ne može da mi ne vidimo, ne treba nam bolji skener od naših očiju.“

Higijena unutar stadiona, svlačionica, ekonomata baš i nije na zavidnom nivou. Na nekim stadionima ne postoje čak ni sanitarni čvorovi.

“To nije naš predominantni posao, ali jeste segment posla, od nas će krenuti inicijativa da bilo koji deo stadiona ne bude izvor zaraze. Imao sam i sam priliku da vidim ono o čemu pričate te neće moći ubuduće.“

Srpski sport, utisak je, ima manje problema i ekscesnih zdravstvenih situacija nego ostatak sveta.

“Sve je to možda tačno, ali čovekovo zdravlje je danas više sociološka nego biološka kategorija koja proizilazi iz dinamike ravnoteže čoveka i sredine. Šta to znači? To znači da smo mi zdravi ili mladi onoliko koliko su nam mladi krvni sudovi. Treba znati da unutrašnji zid krvnih sudova fakturiše sve naše loše navike, počev od pušenja pa preko alkohola sve do fizičkog nekretanja, tako da je prevencija mnogo važnija nego ovo što mi radimo na Dedinju. Nećemo mi na Dedinju operisati ni fizičko nekretanje ni gojaznost ni dijabet ni povišene masnoće, već tragične posledice. Postoji i još jedan problem. Roditelji dece koja treniraju nemaju zdravstvenu kulturu. Zaslepljeni željom da reše svoja pitanja kroz tu decu u kojoj vide Mesija i Ronalda, često im ne dopuštaju ni da se požale u smislu da su umorni ili da ih nešto boli. A šta ako taj bol u organizmu nije slučajan, ako to dete ima srčanu manu ili neku drugu bolest. To je vrlo važno na vreme otkriti. Takva ekscesna stanja događaju se tamo gde nema porodične discipline ili profesionalne obaveze da se dete ili sportista podvrgne adekvatnoj zdravstvenoj kontroli na vreme. Deo smo okruženja u kome je zdravlje nebitno, u kome je važnije da se brzo bogatimo, da smo u menadžmentu, spidu i ostalim stvarima. Zdravlja se setimo samo kad ga izgubimo.“

Osvrnite se na trenutak i na prisustvo psihologije u sportu kao nauke koja, čini se, baš i nije dovoljno zastupljena kod nas.

“Izuzetno je važna i i te kako je primenljiva u savremenom svetu. Svi znamo da je to nauka koja proučava psihički život, a psihički život čine psihička stanja i psihički procesi. Pokušao sam ne tako davno da osnujem fakultet za primenjenu psihologiju, nanjušio sam naučnu potrebu za tako nešto, ali mi to nisu dozvolili. Šteta. Znanje je moć, ali ni neznanje ne znači nemoć. Zato i ništa nema opasnije od neznanja koje postaje aktivno.“

Dr Đorđe Radak: "Hirurgija je poezija preciznosti"

Intervju

Intervju

Zdravlje 29.10.2022. 13:05

Dr Đorđe Radak: "Hirurgija je poezija preciznosti"