Godišnjica dve Jugoslavije ostala ispod radara

Potom, 29. novembar bio je rođendan komunističke Jugoslavije. U Jajcu, tog datuma 1943. godine, pre ravno 80 godina na Drugom zasedanju AVNOJ-a udareni su temelji druge Jugoslavije.

Obe Jugoslavije nestale su u krvavom grotlu građanskih ratova njenih naroda i narodnosti. Zbog čega, da li su se ipak mogle očuvati i da li će eventualno nastati neka treća Jugoslavija u daljoj budućnosti razgovaramo sa dva ugledna srpska istoričara – Ljubodragom Dimićem i Milom Bjelajcem.

Profesor Ljubodrag Dimić, istoričar i član SANU, kaže da su “dve Jugoslavije deo srpske istorije, na koje je Srbija praktično potrošila 20. vek“.

“Jer 20. vek je za Srbe počeo ulaskom u jugoslovensku državu. Faktički je određen njenim postojanjem, njenim krizama, ratovima, Prvim svetskim, iz koga je iznikla, i Drugim svetskim, iz koga je rođena po drugi put, 1943. godine, a koja je nestala ’90-ih godina 20. veka. To je trajanje, iskustvo koje nas tera da postavimo pitanje ‒ da li su Srbija i srpski narod iskoristili taj 20. vek ili taj 20. vek za njih još nije završen, odnosno da 21. vek za njega još nije počeo. Ako danas razmišljamo na takav način, onda Jugoslavija za srpski narod predstavlja ogromno iskustvo koje treba izučiti zarad budućnosti. A čini mi se da mi to ne radimo na najbolji način. Lako je konstatovati ono što se dešava svakodnevno ‒ da je Jugoslavija greška ‒ ali iz toga mi ne možemo da izvučemo nikakvo iskustvo. Ali ako proučavamo Jugoslaviju, onda možemo da vidimo sve te meandre, sve zablude, greške, odlične poteze, sve te blagodeti koje je velika država mogla da donese jednom značajnom evropskom narodu kakav je srpski narod. Te 1914. godine, gotovo da nema protivnika jugoslovenske države kada je srpski nacionalni korpus u pitanju. Te 1918. godine, na kraju rata koji ste platili sa gotovo 1,2 miliona žrtava, imali ste bilans ‒ veliku državu. Kada su ulazile u rat 1914. godine, vodeće političke figure u srpskom narodu znale su da budućnost imaju samo velike države. I napravili su veliku državu koja je imala kvadraturu nekoliko puta veću nego Srbija“, kaže Dimić za “Ekspres“.

Poznati srpski istoričar dr Mile Bjelajac, direktor Instituta za noviju srpsku istoriju, slaže se sa akademikom Dimićem.

“Kraljevina SHS kao istorijski projekat je bio pun iskustva srpske istorije globalno uobličen četiri godine pre 1. decembra 1918. godine. Nikola Pašić u Skupštini Kraljevine Srbije u oktobru 1914. godine eksplicitno je rekao – uslov za mir na Balkanu je jedna veća respektabilna država. Razdrobljeni, mešanjem stranog faktora, stvara se animozitet jednih protiv drugih. Kao što je bila stara rimska politika sa plemenima, ovi su to radili sa državicama. I tu stabilnosti i prosperiteta ni ekonomskog ni kulturnog nema, već je samo pitanje kada će da izbije neki rat ili neka kriza. Pašić je, zalažući se za veću državu, anticipirao to srpsko iskustvo. Oslanjao se, naravno, i na ono što su imali kroz kontakte sa strane, iz Bosne, Hrvatske, Slovenije, primorja... Nije to, znači, bio srpski projekat prema drugima, nego je bio dvosmeran. I jedni i drugi gledaju, naročito posle balkanskih ratova, na Srbiju kao na stožer okupljanja, svetionik slobode.

Na kraju Zapad je 1917. godine odustao od očuvanja Austrougarske monarhije, čime se otvorila istorijska šansa za stvaranje jugoslovenske države. Velika je zabluda govoriti o Jugoslaviji kao o versajskoj tvorevini. Nju su stvorili unutrašnji faktori. A u debatama povodom dana Jugoslavije, pričaju o megalomaniji regenta Aleksandra, pa čak i kralja Petra, koji se time nije bavio. Kralj i regent u tome nisu učestvovali, osim toliko koliko su bili prirodno zainteresovani. Ali Srbija, njena vlada, Skupština, svi srpski faktori bili su za to da ostanemo nacija. Jugoslavija, ono što je Pašić govorio, bila bi prvo okvir u kome su svi Srbi konačno okupljeni i slobodni. Drugo, za sve narode je slobodan kulturni razvitak i ekonomski napredak. A to da li će biti centralistička država, odnosno jedinstvena država... Pašić i najveći deo u Srbiji, pa i Demokratska stranka, pa i u Bosni i Hrvatskoj, bili su za jedinstvenu državu. A to znači jedinstvena država, jedinstven suverenitet“, kaže dr Mile Bjelajac.

Šta su kome braća zaveštala

SFRJ

SFRJ

Vesti 20.09.2023. 19:15

Šta su kome braća zaveštala

Govoreći o vrlinama, ali i ozbiljnim manama Londonskog ugovora koji Britanci, Amerikanci i Rusi nude Srbiji 1916. godine, dr Bjelajac kaže da je Srbija bila izložena velikom pritisku saveznika ‒ da Bugarima ustupi deo Makedonije, a Bugari ne da se aktivno pridruže saveznicima, nego da samo budu neutralni.

“Londonski ugovor pretpostavlja očuvanje Austrougarske. Srbiji se nudi Bosna, deo Dalmacije i izlaz na more. Pašićevo razmišljanje o iskustvu Britanaca i Irske kaže ‒ razdeliti se sa Hrvatima, pobedničkom silom, znači imati irski problem. Jer bismo u optimalnim granicama neke velike Srbije imali sa Hrvatima stalno trvenje. Problem je bio u tim mešovitim krajevima, gde udariti granicu. Da li tamo dokle je bila Turska do pod Zagreb, a onda imaš tu Italiju? Sve bi to bila velika istorijska avantura za Srbiju“, kaže dr Bjelajac.

Zbog čega se Zapad zalaže za stvaranje Jugoslavije pod kraj Prvog svetskog rata i pristaje da se rasparča Austrougarska monarhija?

“Kraljevina SHS bila je jedna od velikih evropskih integracija. Trebalo je ispuniti ozbiljnim sadržajima. Međutim, pokazalo se da srpska politička elita koja je istanjena u Prvom svetskom ratu, srpski narod koji je istanjen u tom ratu zbog velikih žrtava, nisu imali snage da tu državu projektuju onako kako su možda želeli. A s druge strane, pokazale su se kao vrlo nezrele elite drugih jugoslovenskih naroda, pre svega hrvatskog, pa i slovenačkog. Ako se gleda ceo proces oblikovanja jugoslovenskih država u ratnim godinama, Srbija na kraju 1914. godine u Niškoj deklaraciji izjednačava po važnosti oslobođenje ognjišta sa ujedinjenjem sa neoslobođenom braćom. I taj deo, neoslobođena braća, jeste ono što pravda velike ljudske živote i gubitke Srbije 1914–1918. Ali, Srbija nije jedini činilac u tom ratu. Bila je potrebna i volja saveznika da ona nastane. Te volje nema do maja-juna 1918. godine. Tek tada saveznici donose odluku da sa političke karte Evrope nestane Habzburška monarhija i da na tom prostoru nastane nova jugoslovenska država Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, koja istovremeno u tom procesu nastanka dobija funkciju u Evropi koja će biti rođena posle Prvog svetskog rata. Kraljevina SHS imala je nekoliko funkcija: da bude sanitarni kordon koji sprečava širenje i izlivanje ideja Oktobarske revolucije ka Evropi, da bude centar koji će miriti u ratu sučeljene balkanske narode... Ona je trebalo da bude integracioni činilac u budućoj Evropi. S druge strane, ona je okupljanjem srpskog naroda trebalo da predstavlja značajnu državu koja će se u skladu sa onim što je srpski narod uložio u Prvom svetskom ratu dobro plasirati i imati mesto u posleratnoj Evropi.

Pokazaće se, međutim, u godinama koje slede posle 1918. godine, da srpski narod nije imao snage da ispuni ciljeve koji su od njega očekivani, kada je Evropa u pitanju, niti je imao snage da neke svoje primarne nacionalne ciljeve u toj državi realizuje. On nije uspeo u prvoj deceniji da integriše srpstvo u okviru jugoslovenske države, došao je u situaciju da uđe u sukob sa onim što je hrvatski politički činilac u toj državi i faktički u tom srpsko-hrvatskom sukobu utrošiće se energija u borbi između dva svetska rata.

Negde 1929. godine strani ambasadori u Beogradu govore o Jugoslaviji kao o državi u kojoj postoji samo jedan Jugosloven, i to kralj Aleksandar Karađorđević. Drugih koji teže nastanku te države nema. To je vreme kada počinje da se gasi srpska dominacija u jugoslovenskoj državi i tada sudbinu tog prostora preuzimaju sile saveznika, ali i sile koje su bile gubitnice u tom ratu. Pre svega Italija, posle toga Nemačka od 1933. godine. I tog trenutka faktički se otvara pitanje suštine postojanja jugoslovenske države. Jer ona je nastala kao produkt jednog rata, sa funkcijom koju je imala u svetu. A ona tu funkciju počinje da gubi“, objašnjava Ljubodrag Dimić.

U Narodnooslobodilačkoj borbi u Jajcu na Drugom zasedanju AVNOJ-a osnovana je komunistička – Brozova Jugoslavija. Akademik Dimić se osvrće na neke bitne činjenice.

“Da budemo precizni, Srbija nema svoje predstavnike na Drugom zasedanju AVNOJ-a. Drugo, antifašistička veća nastaju u svim budućim jugoslovenskim republikama sem u Srbiji. Tu se otvara pitanje zašto je to tako. Srbiju na Drugom zasedanju AVNOJ-a predstavljaju kadrovi iz vojnih jedinica, a ne delegati iz Srbije. To je bilo posledica dileme ili nepoznanice koja je vladala u partiji ‒ šta uraditi sa Srbijom u toj novoj jugoslovenskoj državi. I tu je korišćeno iskustvo SSSR-a gde se u konfiguraciji SSSR-a nije vodilo računa o položaju Rusije. Ovde je Srbija došla poslednja na dnevni red. Iako uslovi za formiranje Antifašističkog veća postoje od proleća 1943. godine, ono će biti formirano u Srbiji tek u oktobru-novembru 1944. godine sa velikom Antifašističkom skupštinom narodnog oslobođenja Srbije. U tom trenutku u okvirima Srbije nije Vojvodina i nisu Kosovo i Metohija i nije Sandžak. To će tek kasnije biti priključeno Srbiji, a Kosovo i Metohija i Vojvodina dobiće poseban status sa autonomijama. Još nešto što je važno reći. U trenutku kada nastaje jugoslovenska federacija, Srbija je jedina teritorija koja nema svoju komunističku partiju. Postoje komunističke partije Slovenije i Hrvatske još od ranijih godina. Komunistička partija Srbije nastaje tek maja 1945. godine u trenutku oslobođenja. I ta komunistička partija Srbije u tom trenutku nije u ravnopravnom položaju sa ostalim delovima koji participiraju“, objašnjava Ljubodrag Dimić.

Otkrivamo tajna dokumenta CIA-e o raspadu SFRJ

Dosije X

Dosije X

U fokusu 22.09.2021. 09:12

Otkrivamo tajna dokumenta CIA-e o raspadu SFRJ

On dodaje da su u Kraljevinu SHS Srbi, Hrvati i Crnogorci uneli svoju državnost. “Slovenci, Bosna i Hercegovina i Makedonci imali su neku državnost u dalekim tragovima bez istinskih postojanja te državnosti, pa se onda pravi Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. AVNOJ priznaje postojanje Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca ’i drugih’, tako stoji u dokumentu. A govori se na dva dana pred zasedanje AVNOJ-a u Jajcu, o šestoj jedinici koja će biti Bosna i Hercegovina. Do tada se Jugoslavija projektovala kao petočlana federacija, od tog trenutka kao šestočlana, iako su bile ambicije Sandžaka i drugih delova da i oni postanu federalne jedinice u novoj jugoslovenskoj državi, ali se to nije desilo.“

Govoreći o razlozima nestanka druge Jugoslavije, akademik Dimić kaže da se partija na vlasti suočava sa problemima koje ne može da savlada negde početkom ’60-ih godina. U proleće 1962. godine, Tito na sastanku Centralnog komiteta postavlja pitanje ‒ da li je ova država sposobna da preživi ili treba da se raspadne. I onda pojedinačno pita, prstom pokazujući na funkcionere, da li je ta država sposobna da živi ili ne.

“Način da se opstane vidi se kroz ekonomsku reformu. A ekonomska reforma se fingira od prvog trenutka jer je partija na vlasti suštinski ne želi. Ulaže se u tu neuspelu ekonomsku reformu i 1962, 1963, 1964. godine počinju da se kreiraju nacionalizmi, pogotovo hrvatski, koji će svoj vrhunac doživeti 1971. godine.

Nasuprot tome, racionalno vođstvo u Srbiji koje (posle 1966. godine i smene Aleksandra Rankovića kao čoveka čvrste ruke koji više nije bio potreban Kardelju i Josipu Brozu) na čelu sa Markom Nikezićem pokušava da uvede u zemlju tržišnu privredu koju će kontrolisati partija, da se na ravnopravnoj osnovi dogovore o problemima ravnomernog razvoja zemlje. To Broz, uz podršku ostatka federacije odbacuje, izjednačava ovaj pokušaj sa hrvatskim nacionalizam, posle čega Nikezić i njegov tim podnose ostavku. U suštini to je bila poslednja šansa da se spase SFRJ“, objašnjava akademik Dimić.

Razgovaramo sa gospodinom Dimićem o tome koliko je na raspad SFRJ uticala činjenica da nisu adekvatno kažnjeni zločini Hrvata, Muslimana i Šiptara u građanskom ratu 1941‒1945. godine, nego su ti zločini gurnuti “pod tepih“.

“U ime komunističke zajednice trebalo je poništiti tu negativnu prošlost jugoslovenskih naroda, međusobne sučeljenosti i krvoprolića koje su izazivali, delatnost katoličke crkve u okvirima hrvatskog nacionalnog bića, koja poziva na istrebljenje Srba... Ta Jugoslavija je samo sa tom opranom prošlošću mogla eventualno da ponudi zajedničku budućnost jugoslovenskim narodima. To je značilo, uz ostalo, i kažnjavati sve one ostale Srbe koji su pokušali racionalno da sagledaju prošlost. Jugoslovenska država nema racionalnu priču o prošlosti sve do početka ’60-ih godina kada se počinju pojavljivati prvi radovi: Onda ’70-ih, ’80-ih godina jedan nekritički talas i u Hrvatskoj i Sloveniji i Srbiji i u Bosni i Hercegovini počinje da prekriva ono što je racionalno saznanje o životu te države. I onda se to opet završava u novom bratoubilaštvu, u novim nacionalističkim maglama. Nauka nije dobila šansu da pripomogne jugoslovenskim narodima da sagledavajući greške iz prošlosti pokušaju da ih izbegnu u toj zajedničkoj budućnosti“, objašnjava akademik Dimić.

Istoričar Mile Bjelajac razbijanje i uništenje dveju Jugoslavija vidi kroz prizmu moćnog stranog faktora: “I prva i druga Jugoslavija rušene su prvenstveno od strane moćnog stranog faktora. U istorijskoj praksi poznatoj od starog Rima do danas, kada rušiš nešto, ti nađeš saradnika iznutra, pa rušiš. Nemačka je, što nismo tada znali, od pada Berlinskog zida, rušila SFRJ temeljno spolja i iznutra, iz svojih osvetoljubivih razloga i ranijih ratnih poraza sa Srbima.

Ranije, kad je reč o padu Kraljevine SHS, neki istoričari, prvenstveno iz Hrvatske, tvrdili su da je ona imala neravnomeran ekonomski razvoj na štetu Hrvatske. Zaboravljaju da je prva železnička pruga, građena u Kraljevini SHS, rađena baš u Hrvatskoj, poznata kao pruga ’preko Ličke kaldrme’ građena prema Splitu“, objašnjava Bjelajac.

Profesorima Dimiću i Bjelajcu postavljamo pitanje – s obzirom na iskustva dve propale Jugoslavije ‒ da li veruju da bi se ta ideja negde u budućoj istoriji mogla vratiti?

“Ideje su kao feniksi. Oni se rađaju i oni se gase. Prema tome, u nekom budućem organizovanju nekadašnjeg jugoslovenskog prostora ne treba biti siguran da se to neće desiti. Ali na koji način i na kojoj osnovi i sa koliko pameti i interesa pojedinih jugoslovenskih naroda, to možemo tek da sačekamo pa da vidimo. U ovom trenutku nam izgleda da je Jugoslavija doživela debakl, ali nesumnjivo da će u okvirima nove Evrope ovaj prostor funkcionisati kao ekonomska interesna zajednica u predvorju EU“, kaže profesor Dimić.

Profesor Bjelajac kaže da je prihvatanje opšteg narativa, koji je prisutan u svim postjugoslovenskim državama, da je “Jugoslavija istorijska zabluda“, apsolutno pogrešan.

Za Srbe je san o Jugoslaviji bio čista emocija, ali...

Jugonostalgija

Jugonostalgija

Vesti 01.12.2022. 22:05

Za Srbe je san o Jugoslaviji bio čista emocija, ali...

“Kraljevina Jugoslavija počela je da se federalizuje pod pritiskom događanja na terenu. Drugi svetski rat praktično je već počeo. To se videlo kao nužda tog trenutka i date su te koncesije Hrvatima. Svoditi obe Jugoslavije i njene politike, odnosno svoditi istoriju Jugoslaviju samo na političko ili na prepričavanje i jednog i drugog političkog narativa, važno je zbog istraživanja istorijskog konteksta, ali je još važnije videti funkcionalnost zajedničke države za sve njene narode, uključujući manjine. Kako se živelo? Da li bolje ili gore? Sa čime se startovalo 1918. godine? A šta je dostignuto do 1941. godine. Isto je i sa ovom drugom Jugoslavijom... Vidite šta imamo danas: skoro 30 godina mi trajemo u ovom novom vremenu. Nema ni Hrvata, nema ni ovih, nema nam ni onih, kao sami nešto odlučujemo. A odlučuju ti i stranci, i strane kompanije i strane banke i ne daju ti da prodišeš.

Šta je realnost? Imamo mi svoju državu, Hrvati svoju, pa gde su. Sada su tek počeli da progledavaju, da se bune kao ono goveče kada ga doteraju tamo gde će onaj da ga udari onim električnim pištoljem u čelo i obore. I da ga tamo tranžiraju. Mi nemamo celovitu istoriju iskustva jugoslovenskog života. Nas su dva puta rušili iz vana. To je moje apsolutno matematičko ubeđenje, a i za ovu ’90. i dalje stoji sve više izvora o tome. Sada te birokratske elite, koje nisu ništa uradile, nisu se zalagale za neko stvaranje, sada oni treba to da čuvaju. Ratne elite bile su spremne da brane onu Jugoslaviju. I Josip Broz dok je bio živ branio je Jugoslaviju. I jedna i druga Jugoslavija su i te kako bile faktor mira i stabilnosti. I ta ista JNA ili ona Kraljevska vojska bile su ono što vojska treba da bude ‒ faktor odvraćanja od agresije. I dok god su nas respektovali kao nekakav faktor koji ne bi bio zgodan napadati i uvlačiti se u neki rat, ostavljali su nas na miru.

Nemačka elita koja se zadesila ’80-ih bila je opterećena lošim istorijskim sećanjima. Njihov ministar odbrane i potpredsednik koalicije u Bundestagu, kaže – došlo je konačno vreme da se te posledice nepravilnog Versaja ukinu i te države kao što su Čehoslovačka i Jugoslavija razbiju. Eksplicite, decembar 1991. godine, Nemci su radili na razbijanju SFRJ iz svojih razloga, posle su se uključili Amerikanci, i tu je pukla Bosna, a kada se geopolitika umeša, onda je naša moć minimalna“, kaže Bjelajac.

On još dodaje da je između dva rata bilo određenih napetosti. Ali većina u Hrvatskoj i u drugim narodima bila je za očuvanje zemlje. Proživeli smo 1970. i 1971. godinu u Hrvatskoj, ali znali smo da ima dvadesetak odsto ekstremista koji sanjaju “ostvarenje tisućljetnog sna“ samostalne države Hrvatske, dok su ostali bili za očuvanje Jugoslavije.

Živeli smo pristojno, planirali kako se u onim ekonomskim uslovima planiralo, stan, put, leto, kredit, besplatno školovanje dece. Svake godine išli su u odmarališta. Mislim, nemamo bilans šta je svakom narodu ponaosob donelo ovo novo vreme u njihovim državicama. Mi u Srbiji smo u Kragujevcu proizvodili godišnje 250.000 automobila i prodavali na zatvorenom jugoslovenskom tržištu, nešto malo izvozili u Egipat, Sudan, Rusiju, Češku, Mađarsku... A da ne govorimo o izvozu namenske industrije. Pravili smo ogromne poslove po svetu, gradili luke, vojne aerodrome, puteve, a sada ne možemo samostalno ni jedan most da napravimo. Jer nam oni koji su nas ekonomski kolonizovali to ne dozvoljavaju. Mi školujemo danas ljude za Nemačku, Italiju, za SAD, Sloveniju itd. Da li je to napredniji model od onog što smo imali u SFRJ?

Evo danas male posvađane postjugoslovenske države, prete jedne drugima, a nijedna od tih malih nije spremna za to. Nas su svesno uterali u ovaj tor. Razbijali su nas, korumpirali, kompromitovali. Svi smo zaduženi, ne možemo da reinvestiramo, ne možemo da nateramo strane banke, koje nam je Dinkić doveo, da ovde reinvestiraju ekstraprofit. Svake godine te banke iznose iz zemlje desetak i više milijardi evra. Sve te državice postale su kolonije. Postali smo tržište i za tuđi paradajz, krastavac i za stvari koje smo sami proizvodili. Sve što je valjalo smo rasprodali. I cementare. Planiraš da gradiš auto-puteve, a prethodno rasprodaš cementare.

Profesor Mile Bjelajac zaključuje: “Zemlja je nestala, a nemamo istoriju onoga šta imamo danas, a šta smo izgubili. Iz iskustva tvrdim da u svim bivšim jugo republikama lagano raste svest upravo o tome šta je značilo živeti u velikoj državi, a šta im pruža mali kolonijalni feud u kojem danas žive kao ’nezavisna zemlja’ okupirana od strane velikih korporacija, stranih banaka i NATO sigurnosti. Iz svega se sluti da će se neka vrsta jugoslovenske zajednice u neko dogledno vreme vratiti na ove prostore!“

Profesori Dimić i Bjelajac su mudri ljudi sa ozbiljnim naučnim kredibilitetom. Njihova razmišljanja valja uvažavati, ali mi smo danas Buridanov magarac razapet između više praktičnih “šargarepa na štapu“ i nemoći da bilo šta menja, da se okrenemo racionalnijem.

Prvo je pukao dinar

Monetarni udar

Monetarni udar

Vesti 03.06.2021. 13:35

Prvo je pukao dinar