Matijas Kincel: Bombardujući Beograd "ispravljali“ Aušvic

Ovo pitanje traži odgovor, zapravo krivicu Ministarstva spoljnih poslova SRJ, a docnije Srbije. Jer Matijas Kincel je do 1988. godine radio kao naučni saradnik parlamentarne frakcije Zelenih u Bundestagu. Tri godine kasnije doktorirao je na Univerzitetu u Hamburgu tezom "Bon i bomba: nemačka politika atomskog naoružanja od Adenauera do Branta“.

"Put u rat“ je jedino Kincelovo delo koje se bavi određenom balkanskom tematikom. Njegovo glavno polje interesovanja su antisemitizam, pre svega onaj islamski fundiran u islamizam, odnos islamizma i nacizma, kao i politika Nemačke i ostatka Zapada prema Bliskom istoku i Iranu – piše u pogovoru knjige Velibor Buha pod rečitim naslovom "Nikad više Aušvic“ ili "Nikad više rat bez nas“.

Matijas Kincel knjigu "Put u rat – Nemačka, NATO i Kosovo“ u prologu počinje rečitim citatom Karla Krausa, austrijskog novinara, esejiste i satiričara iz prve polovine XX veka:

"Povrh sve sramote rata stoji sramota ljudi da o njemu više ništa neće da znaju, tako što doduše podnose da rata ima, ali ne da ga je bilo.“

Da bi se razumeli pravi razlozi zbog kojih je gospodin Kincel za neko vreme ostavio naučna istraživanja o islamu i antisemitizmu, da bi napisao knjigu o balkanskim ratnim zbivanjima s kraja prošlog veka, neophodno je pročitati predgovor knjige "Put u rat“:

"Zanos je prošao. ’Mentalna magla’, koja je mesecima bila spuštena nad Evropom, počinje da se podiže. Sve jasnije se vidi, koja je navala gluposti obuzela javnost zemalja NATO-a.

Svet je 78 dana bio svedok razaranja zemlje, koja sve vreme nije ispalila nijedan hitac na tuđu teritoriju. NATO je, međutim, bombama na Beograd razglasio: mi ubuduće po sopstvenom nahođenju možemo da napadnemo svaku zemlju, koja nema atomsko oružje. Poput ptice zloslutnice, rat na Kosovu je skicirao svetskopolitičke opšte principe 21. veka i skretnicu pomerio na kolosek naoružanja, rastućeg geopolitičkog rivalstva, borbi za secesiju i ratnih zločina.

Poneseni žestinom ratne propagande, većina levo orijentisanih partija i zapadnih intelektualaca uzela je ipak zdravo za gotovo retoriku jačeg koji napada i bez rezerve joj aplaudirala. Nekadašnji radikalni levičari identifikovali su se s NATO-om kao sa subjektom, koji privremeno deluje u njihovo ime. Joša Šmirer, nekadašnji predsedavajući Komunističkog saveza Zapadne Nemačke, a sada savetnik u štabu za planiranje Ministarstva inostranih poslova, uporedio je Atlantski savez čak sa Vijetkongom, a jugoslovenskoj vladi doznačio ulogu američke administracije u Vijetnamskom ratu. Svi su oni ’videli kako se koristi termin ’humanitarni rat’ i nijedan od njih nije u tome čuo trijumfalni vrisak perverzije’, konsternirano je primetio grčki pisac Demosten Kurtovik. Sve skrupule i poslednje sumnje koje odvraćaju od činjenja suspendovane su pod zastavom ljudskih prava: ubuduće nije imao da se pravda onaj koji je zagovarao agresiju, nego onaj koji nije hteo da vuče u rat.

"Molim srpski narod da nam oprosti bombardovanje"

Češki predsednik poručio

Češki predsednik poručio

Vesti 18.05.2021. 13:37

"Molim srpski narod da nam oprosti bombardovanje"

U Nemačkoj je i za prosvećene i istorijski verzirane savremenike važilo kao predodređeno gde je opet trebalo locirati neprijatelja: gotovo svi su se naprosto slagali u tome da su Srbi krivci, a kosovski Albanci žrtve. Ko se usprotivio ovoj dogmi, bio je proglašen za ’petu kolonu Beograda’ (savezni kancelar Šreder) ili stigmatizovan kao ’izbeljivač fašizma’ (ministar inostranih poslova Fišer) i tretiran po šemi ptice koja prlja sopstveno gnezdo.“

Samoanesteziranje nemačke javnosti videlo se na primeru sledeće epizode:

Trinaestog marta 1999, 11 dana pre početka operacije NATO-a protiv Jugoslavije: "Visokorangirani evropski predstavnici OEBS-a imaju saznanja da Albanci nađeni sredinom januara u kosovskom selu Račak nisu bili žrtve srpskog masakra nad civilima… Interno, tako važi u OEBS-u, odavno se veruje da je reč o insceniranju sa albanske strane.” Senzacionalna vest renomiranog "Berliner cajtunga“! U tom trenutku, šef nemačke diplomatije i NATO legitimisali su svoje pripreme za rat pre svega „masakrom u Račku“ za koji nije okrivljena albanska, nego srpska strana. Pa ipak: nijedan list, nijedna radio emisija, nijedan televizijski prilog nije reagovao na istraživanje „Berliner cajtunga“. Umesto toga sumorno ćutanje.

Osamnaestog marta 1999, šest dana pre početka rata: tadašnjem predsedavajućem Saveta EU Joški Fišeru uručena je ekspertiza finskog tima patologa o Račku koja dokazuje da Srbi nisu ubili civile u Račku, Albancu su inscenirali zločin. Taj izveštaj je po hitnom postupku stavljen pod oznaku "tajna“. Da li bi do rata na Kosovu došlo, da je crveno-zelena vlada obelodanila ovaj dokument? Zašto se finski papir do danas drži pod ključem? Ponovo kolektivno ćutanje… Očigledno, ni Račak ni srpska nečinjenja nisu unutar NATO-a bili od ključnog značaja za odluku o napadu. Ta odluka doneta je hladne glave, bez žurbe, u vreme mira i bez primoranosti da se reaguje na neki drugi vojni napad. Zašto?

"Put u rat“ daje odgovore na to pitanje. Na stranama koje predstoje, prvi put je izložena i analizirana diplomatska predistorija rata na Kosovu. U centru istraživanja nalazi se ključna godina, između marta 1998. i marta 1999. U tom vremenu je nemačka hegemonijalna politika učinila jedan skok napred, a NATO se odlučio na vazdušne napade na Jugoslaviju. Između ta dva događaja postoji veza.

Ujednačeni kominikei NATO-a i saopštenja vlada tih meseci uvek su nastojali da podvuku jednodušnost i zajedničku volju unutar saveza. U stvarnosti, u diplomatskim separeima prštali su sporovi i neslaganja, koji su svedočili o različitim interesima velikih sila NATO-a i na početku rata na Kosovu doveli su savez do ivice rascepa.

Dok su nemački mediji retko izveštavali o ovome, strani dnevni listovi "Internešenel herald tribjun“ londonski "Tajms“, "Noje kirher cajtung“, "Njujork tajms“… pisali su o unutrašnjoj protivrečnosti i borbi za moć unutar samog NATO-a.

Kao najznačajniji rezultat ovog istraživanja treba konstatovati da se Nemačka u ovaj sukob nije uključila „bez zlih namera, slomljena zahtevima, na kraju "bespomoćna“ ("Cajt“). Predistorija rata na Kosovu predočava da ni jedna druga sila NATO-a nije potpirivala ovaj sukob kao Nemačka, ciljano, svesno i uz namerno nepoštovanje odluke UN. Dok su se ostale zemlje NATO-a kolebale u svom stavu prema Jugoslaviji i na nacionalizam kosovskih Albanaca, Nemačka je kao dugogodišnja zaštitnica „Oslobodilačke vojske Kosova“ sledila dugoročno postavljen i jasno skiciran cilj: „Kosovo uz pomoć vazdušnih napada NATO-a treba pretvoriti u protektorat, da bi se tako iznudilo odvajanje pokrajine od Jugoslavije“, piše Matijas Kincel u predgovoru svoje knjige "Put u rat“.

Redakcija nedeljnika "Ekspres“ elektronskim putem dogovorila je intervju sa gospodinom Kincelom. Poneseni sadržinom knjige i njegovim otkrićima, postavili smo mu 24 pitanja. On nam je odgovorio na deset. Zahvaljujemo gospodinu Kincelu.

Vi ste van sumnje veoma hrabar čovek. Jer, uprkos neverovatnoj saglasnosti svih zapadnih medija i podršci NATO agresiji na SR Jugoslaviju, Vi ste samo nekoliko meseci posle agresije napisali „Put u rat“ – knjigu koja razobličava sramotno učešće 19 zemalja, objavili dokumenta koja otkrivaju da je taj rat izraz samovolje liberalnog korporativnog kapitalizma, sa posebnim optužbama na račun Savezne Republike Nemačke, Vaše domovine?

"Želeo bih da vam zahvalim na komplimentu da sam hrabar čovek. Ipak, mislim da nisam. Mislim da se podrazumeva da kao intelektualci moramo da preispitujemo i komentarišemo poteze vlasti u svojoj zemlji. Hrabrost je potrebna jedino u zemljama gde država skrajnjuje narod u ćorsokak ili mu preti. Nema ni govora o tome u Nemačkoj, pa pisanje ove knjige nije predstavljalo nikakav lični rizik za mene. Ova knjiga se bavi dinamikom odnosa i sukoba SAD i Nemačke u periodu pred izbijanje rata na Kosovu i pokazuje kako je nemačka vlast uspela da malo-pomalo privuče SAD i nemačku javnost na svoju stranu. Ne mislim da je ’liberalni korporativni kapitalizam’ bio okidač ovog groznog rata. Velike ekonomske zone su od ključne važnosti za kapitalizam, dok mini-države i nacionalistička podeljenost samo ometaju profit.“

Posle ujedinjenja 1990. godine Nemačka je već sutradan žurila da zauzme važno mesto na svetskoj političkoj sceni. Balkan, odnosno građanski rat i raspad SFRJ, bio joj je prvi poligon?

"Da, može se posmatrati na taj način. Počelo je sa izolovanim priznanjem Hrvatske i Slovenije, što je privuklo kritike zapadnih sila. Američki Stejt department je rat u Bosni opisao kao ’Genšerov rat’ po tadašnjem ministru spoljnih poslova Nemačke Ditrihu Genšeru. Nakon toga, postojala je količina arogancije u nemačkoj politici po pitanju Kosova, kada su rizikovali da se izoluju. Moje mišljenje je da se od 2005. godine, kada je Angela Merkel postala kancelarka, nemačka inostrana politika dosta promenila. Ona se ne vodi ličnim interesima, već pokušava da ostane neprimetna.“

Vi ste u knjizi apostrofirali da su SAD, Velika Britanija, SR Nemačka stale isključivo na stranu protiv srpskog nacionalnog interesa. Međutim, bilo bi zanimljivo čuti Vaše mišljenje zbog čega se to dogodilo. Postoji osnovana sumnja da su Srbija i Srbi uopšte, pre početka ratnih sukoba, unapred obeleženi kao „loši momci“?

"Što se tiče kosovskog pitanja, Amerika i Britanija su se u početku zalagale za rešenja koja su uzimala u obzir interese Vlade Srbije. U svojoj knjizi naglasio sam da su obe zapadne sile pokušavale da spreče odvajanje Kosova od Srbije. U isto vreme, teško je poreći da je bilo ’loših momaka’ i među Srbima, koji su, na primer, 1998. odgovorili na provokacije OVK, masovnim ubistvima i osvetničkim akcijama nad nevinim življem. Naravno, to su uništili mediji u Nemačkoj i drugde.“

U knjizi otkrivate malo poznate činjenice da je Savezna Republika Nemačka veoma aktivno učestvovala u razgradnji Jugoslavije. Pišete da je BND, nemačka obaveštajna služba, krajem ’70-ih godina prošlog veka intenzivno radila na zaoštravanju konflikta Beograda i Zagreba. Pišete da su neposredno pre Titove smrti u Zagrebu sve strateške odluke donošene u saradnji Krajačićevog centra (Ivan Stevo Krajačić) i sa instancama BND-a i predstavnicima ustaša?

"Nisam istraživao na tu temu, ali ću citirati biografiju bivšeg nemačkog ministra spoljnih poslova Klausa Kinkela koja ukazuje na vezu između BND-a, Ivana Krajačića i predstavnika ustaša. Međutim, ubeđen sam da istorijski formirane reference svesno ili nesvesno imaju ulogu u spoljnopolitičkim odlukama. To se vidi na primeru veza između OVK i nemačkih organa.“

Kad i gde je posejano seme OVK, ko je ovu terorističku armiju osmislio, finansirao i pustio na Kosovo i Metohiju da proizvede ratnu krizu?

"Nije bilo nikakvog idejnog tvorca ili finansijera koji su kontrolisali razvoj ove organizacije. S jedne strane, postojao je radikalni nacionalizam OVK, koji je imao oslonac u tradiciji nekadašnje muslimanske SS-divizije ’Skenderbeg’. A sa druge strane su istorijski uslovljene predrasude koje je Nemačka imala o Jugoslaviji – mediji su je nazivali i ’tamnicom naroda’. Nemački političari hteli su da oslobode kosovske Albance od tog takozvanog zatvora. Pri tome nije zazirala da stane na stranu OVK.“

Koja je uloga Nemačke u tim poslovima, da li su tajne službe u Bonu i pre studentskih demonstracija u Prištini 1981. imale jasnu vizuru šta treba da se dogodi na Kosovu i Metohiji?

"Ne mislim da su nemačke tajne službe još 1981, što je bilo tokom Hladnog rata, radile na planu otcepljenja Kosova. Posle je Nemačka otvoreno podržavala OVK na mnogo načina. Shodno tome, vlada Nemačke je većinski odgovorna što dostave oružja OVK nisu sprečene.“

Vi u knjizi potencirate važnu ulogu Nemačke u osnivanju i pomaganju OVK. Koji je interes Nemačke da u toj meri neštedimice stane iza jedne terorističke oružane pobune protiv ustavnog poretka Srbije i SRJ?

"To je glavno pitanje koje me je navelo da napišem ovu knjigu. Naravno, simpatije nemačke javnosti nisu pridobili teroristi, već ’hrabri predvodnici’ diskriminisane i progonjene manjine – tako je u medijima bio prikazan sukob. Svako ko se protivio dogmi koja je obeležila Srbe kao progonitelje i Albance kao žrtve smatran je petom kolonom Beograda, prema rečima kancelara Gerharda Šredera, ili ’braniteljem fašizma’, prema rečima ministra spoljnih poslova Joške Fišera. S druge strane, ćutalo se o terorističkim napadima OVK na srpske i albanske civile. Zašto? U svojoj knjizi ja zastupam tezu da su nevidljive sile iz prošlosti imale neku ulogu u tome. Koji evropski narodi se smatraju prijateljski nastrojenim ka Nemačkoj? Interesantno, ali to su narodi koji su Nemačkoj pomogli u doba Holokausta: Litvanci, Letonci, Ukrajinci, Hrvati, Bošnjaci, kosovski Albanci. A koji narodi trpe latentno neprijateljstvo? Rusi, zasigurno, ali i Srbi – oni koji su se strastveno borili protiv nacista.“

Vojna intervencija NATO alijanse, utisak je, sporo je sazrevala. Na strani 63, u odeljku „Sila zaštitnica“ pišete: „I dok je za SAD u leto 1998. godine suština bila u ispravnoj metodi razbijanja OVK, Nemačka je kao sila zaštitnica OVK stajala na drugoj strani fronta. Tako su se u NATO-u sudarile dve protivrečne koncepcije: treba li NATO da doprinose očuvanju postojećeg poretka na Balkanu? Ili treba da se angažuje na tome da se Srbija smanji i korenito promeni teritorijalni poredak na Balkanu?“ Da li ove reči objašnjavaju kompletnu strategiju Nemačke u razbijanju Jugoslavije – od forsiranog kosovskog rata do odvajanja Crne Gore iz SRJ 2006. godine?

"U svakom slučaju ovo je bilo u srcu konflikta oko Kosova, u kome su u početku razlike između Nemačke i SAD bile veće od razlika između SAD i Rusije. Ponoviću, ujedinjena Nemačka tražila je način da poveća svoju moć. Dok je Amerika, kao status quo sila, bila zainteresovana za održavanje svetskog poretka u već određenim granicama, Nemačka je želela da izmeni granice na Balkanu. Slogan kojim su pravdali ovo opredeljenje bio je ’pravo ljudi na samoopredeljenje’.“

Kako je došlo do potpunog saglasja u NATO o agresiji na Srbiju jer, kako navodite u knjizi, u početku za tu bestijalnu akciju bili su Medlin Olbrajt i dobar deo političke elite u Nemačkoj? Da li je rat na Kosovu bio prvenstveno nemački rat koji su podržale druge članice alijanse…?

"Tih godina je antisrpskom narativu doprinosio i masakr u Srebrenici, koji je potresao svet 1995. godine, neposredno pre rata na Kosovu. Masakr koji je sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić nazvao ’okrutnim činom’. Srebrenica je pomogla vladi Nemačke da pridobije na svoju stranu prvo Medlin Olbrajt, pa Belu kuću, pa Francusku i Britaniju, a na kraju i celu NATO alijansu. Nemačka je s druge strane bila jedina zemlja čiji je ministar spoljnih poslova uporedio dešavanja na Kosovu sa Aušvicom (Joška Fišer), kako bi opravdao prvu nemačku vojnu akciju nakon 1945. Ovo je neverovatno, ali je psihološki bila vrlo interesantna greška. Očigledno, deca nacističkih izvršitelja želela su da isprave nedela koja su počinili njihovi roditelji, uz pomoć bombi koje su bacali na Beograd.“

U knjizi postavljate i mnogo važno pitanje – zašto je Nemačka, posle važnih istorijskih lomova, bila protiv Srba? Pominjete uslovnu kivnost na Srbe i Jugoslaviju, i izražavate sumnju da je to posledica činjenice da su Srbi dali doprinos tome da Nemačka izgubi oba svetska rata i postavljate pitanje "zar nije formiranje ’veštačke tvorevine’ Jugoslavije u oba slučaja bilo u čvrstoj vezi sa nemačkom kapitulacijom?

"Postoji jednostavan razlog za negativan odnos prema Srbima i Jugoslaviji u Nemačkoj. Zar Jugoslavija nije prvi put nastala 1918. godine, nakon što je Nemačka izgubila u Prvom svetskom ratu? Zar Jugoslavija nije drugi put oformljena kao rezultat nemačkog poraza u Drugom svetskom ratu? I zar nisu Srbi direktno doprineli nemačkom porazu u oba rata? Moja knjiga prikazuje kako određeni momenti u prošlosti mogu uticati na sadašnje spoljnopolitičke odluke. Tako je slogan ’Srbija mora umreti!’, koji je dominirao u propagandi tokom Prvog svetskog rata, ponovljen u novom ruhu u izjavi ’Moramo baciti Srbe na kolena’ ministra spoljnih poslova Klausa Kinkela 1992. godine. Međutim, period nemačke vlade pod Helmutom Kolom je završen. Nemačka je danas zemlja imigracije, politiku razdvajanja ljudi na nepromenljive grupe zamenila je integraciona unutrašnja politika.“