ZATAŠKAVANJE ZLOČINA JE ZLOČIN: Svedočenje vojnika koji je preživeo Holmec

U Srbiji, zapravo u Tužilaštvu za ratne zločine, ali i u političkom vođstvu zemlje neko zaboravlja da je prikrivanje i zataškavanje ratnih zločina ozbiljan ratni zločin. Užasno, ali tačno. U Srbiji, politički vrh i Tužilaštvo za ratne zločine gurnuli su pod tepih pogibiju nečije dece, ni krive ni dužne, zarad navodnih "viših političkih ciljeva". A ovo su dobrovoljni prilozi za nacionalnu istoriju, srpsku, novija poglavlja, radna verzija kako izvesti na pravi put Tužilaštvo za ratne zločine.

Zvanično, glavna dilema u priči o stradanju regruta JNA na Holmecu, o streljačkom vodu koji puca u vojnike koji su se već predali, za koje Tužilaštvo kaže da nema dokaz da je počinjen ratni zločin, rešena je!

"Ekspres" je došao do dvojice vojnika koji su ispred tog streljačkog voda ranjeni, jedan u glavu, drugi u nogu. U grupi je bilo ukupno 12 vojnika, a ne trojica, kako stoji u zvaničnoj verziji. Imena ranjenih vojnika ne objavljujemo namerno, treba da se obave određene pravne radnje zbog njihovih ličnih interesa, ali ćemo svakako objaviti njihove ispovesti u narednim brojevima "Ekspresa". Jedino možemo da kažemo da su državljani BiH.

Povezane vesti - Kako je i zašto državni vrh zataškao slučaj Holmec

Već četvrti broj "Ekspres" pokušava da odgonetne enigmu šta je centralna srpska dilema u slučaju pogibije i stradanja vojnika i oficira JNA u slovenačkom  desetodnevnom "Otadžbinskom ratu" 1991. godine - streljanje dece u uniformama JNA koja su se predala ili šta je istinska svrha Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije? Koliki je uticaj političkog vrha države Srbije na odluke Tužilaštva za ratne zločine?

Da li u ovoj priči stoluje i parče one istine koju je izrekao indijski sudija Pal, član veća Tokijskog tribunala, izuzimajući svoje mišljenje protiv osuđujuće presude u postupku protiv japanskog generala Jamašite zbog zločina nad vojnicima SAD na Filipinima 1944, a koja glasi: "Izgleda da samo ratni pobednici sude ratnim gubitnicima". Moguće da taj crv u glavi Vladimira Vukčevića stanuje od jula 2003. kad je izabran za tužioca, ali to nije dominantna dijagnoza. U razgovorima sa poznatim advokatima dominantno je mišljenje da gospodin Vukčević nije skidao portiklu koju su mu pre svakog tužilačkog obroka nameštali političari.

Istina, Toma Višnjić, beogradski advokat poznat široj javnosti kao branilac naših generala u Hagu, mišljenja je da je naše Tužilaštvo za ratne zločine bilo i jeste u specifičnom položaju, da je, ne svojom voljom, ostalo bez saradnje sa tužilaštvima Slovenije, Hrvatske i BiH u traganju za počiniocima ratnih zločina. I ono je pokazalo najbolje rezultate od svih u okruženju, kaže gospodin Višnjić.

Sa ovom ocenom slaže se i javnost u Srbiji, mediji i dobar deo srpskog advokatsko-pravnog miljea. Oni kažu da je Vukčević bio efikasan tužilac, ali samo kad je u pitanju srpska krivica. Krivica koja je učinjena Srbima nije ga zanimala.

Da li je zbog toga jula meseca 2012. predsednik Srbije Boris Tadić odlikovao ceo akcioni tim Tužilaštva na čelu sa tužiocem Vladimirom Vukčevićem.

https://www.youtube.com/watch?v=5zkz9N9IyuI

"Pravu sliku o sprezi Tužilaštva i političkog vrha nacrtao je sam tužilac Vukčević. Prilikom razmatranja njegovog zahteva da bude primljen u Advokatsku komoru Beograd, Vukčević na pitanje - zašto nije postupao po zakonu u slučaju sasvim belodanih ratnih zločina počinjenih nad vojnicima JNA u Sloveniji, odgovara: "Pitajte Borisa Tadića" - objašnjava beogradski advokat Dušan Bratić.

U uređenim društvima, posle ovakve izjave visokog državnog činovnika kao što je tužilac za ratne zločine, pod hitno bi bili saslušani u nekom tužilaštvu i Vukčević i bivši predsednik Srbije Boris Tadić. U Srbiji to se ne događa. Vukčević je bio tužilac od jula 2003. do pred kraj 2018. godine.

Za pogibiju vojnika i oficira JNA u Sloveniji šira javnost u Srbiji ne bi ni saznala da se na poručenoj pres konferenciji 29. aprila 2006. nije pojavio tadašnji ministar odbrane Zoran Stanković. On je organizovao pres konferenciju da bi "poklopio" predsednicu Helsinškog monitoringa u Sloveniji Nevu Miklavčič Predan, koja je tražila da Slovenija pokrene istragu za počinjene ratne zločine nad vojnicima JNA, pozivajući se na dokaz: snimak austrijske TV ORF, na kojem se vidi da teritorijalci pucaju u vojnike JNA bez oružja, koji su podigli beli čaršav da se predaju.

Povezane vesti – Kučan odgovoran za prvi zločin

Ministar Stanković je izjavio da na tom snimku nisu stradali vojnici Šimunović, Ješić i Maletić, nego neka druga trojica vojnika čija imena on ne zna, ali koji su bili ranjeni, ali su živi.

Država Slovenija je odmah "krunskim dokazom zainteresovane strane Srbije" oduvala Helsinški monitoring i evidentan zločin gurnula pod tepih.

Ministar Stanković je bio u pravu, Ješić, Maletić i Šimunović nisu poginuli ispred tog streljačkog voda, nego u borbama u blizini graničnog prelaza Holmec. Međutim, Stanković kao državni činovnik čini krivično delo. Morao je da kaže da je pucanje u vojnike JNA ratni zločin, bez obzira na to što su preživeli.

Tužilaštvo za ratne zločine Srbije upoznato je sa imenima ranjenih vojnika na Holmecu u koje je pucao streljački vod teritorijalaca dok su se ovi sa podignutim belim čaršavom predavali. Jer, kako su nam rekla dvojica ranjenih vojnika JNA, iz Bosne i Hercegovine, koje pominjemo sa početka ovog teksta, oni su na kućne adrese dobili pozive da se pojave pred Tužilaštvom za ratne zločine BiH. Niko ih ranije zvao, nisu se tim povodom javljali vlastima, što znači da je Tužilaštvo BiH dobilo njihove adrese i belešku od Tužilaštva Srbije.

Ali da se vratimo sumnji zataškavanja zločina i uplitanju politike u rad Tužilaštva. Evo šta je beogradski advokat Dimitrije Ilić rekao o odgovoru Tužilaštva na pitanja "Ekspresa" i o sumnjama da naše Tužilaštvo uopšte nije autonomno.

"Paradoks celokupnog sistema srećemo u zaključku odgovora Tužilaštva za ratne zločine na pitanje novinara "Ekspresa", u kome se navodi da 'na osnovu do sada prikupljenih podataka (materijalni dokazi i iskazi svedoka), Tužilaštvo smatra da ne postoji zakonom propisani veći stepen sumnje da su pripadnici JNA stradali nakon predaje oružja i širenja belih čaršava u znak predaje, a koji stepen bi doveo do sledeće faze u krivičnom postupku, a to je pokretanje istrage'."

Pored toga što gotovo sve definicije stepena sumnje, na koji se i poziva u pomenutom odgovoru, imaju svoj razloge za i protiv, one pre svega predstavljaju uverenje javnog tužioca. Uverenje da li javni tužilac da nastavi sa gonjenjem ili ne, na bazi subjektivne ocene dokaza koje on sam prikuplja. Pa se postavlja pitanje šta je javni tužilac uradio da bi došao do zaključka da ne postoji zakonom propisani veći stepen sumnje?

Šta je tokom postupka utvrđeno, da li se u konkretnom slučaju tokom juna 1991. godine na graničnom prelazu Holmec, između današnje Slovenije i Austrije, radilo o krivičnom delu ubijanje i ranjavanje neprijatelja iz člana 146 stav 1 KZ SRJ, ili pak o nekom drugom krivičnom delu. Posebno kada imamo u vidu video snimak austrijske televizije (ORF) od dana 28. 6. 1991. godine, na kome se jasno vidi da je do ranjavanja ili smrti vojnika JNA došlo nakon bezuslovne predaje u vidu i izlaženja vojnika iz zgrade sa raširenim belim čaršavom.

Na bazi kojih činjenica javni tužilac zasniva uverenje da ne postoji zakonom propisani stepen sumnje da su pripadnici JNA stradali nakon predaje oružja i širenja belih čaršava u znak predaje, kada video snimak austrijske televizije (ORF) to nedvosmisleno potvrđuje. Pritom, na tom istom snimku se vidi titl da se pripadnici JNA žele predati, koji potvrđuje tezu da je do ranjavanja ili ubistva došlo uprkos bezuslovnoj predaji pripadnika JNA.

Još bitnije, da li je utvrđeno, ili makar pokušano da se utvrdi tokom postupka, ko je sve iz Teritorijalne odbrane Slovenije tog 27. i 28. juna 1991. godine bio na graničnom prelazu Holmec. Istovremeno, da li su ta lica ikada pozvana da daju svoj iskaz o konkretnom događaju. Ako nisu, zašto nisu?

Odgovor na sva navedena pitanja ne treba tražiti u radu pravosudnih organa, koji u postupcima za ratne zločine gotovo uvek osluškuju šum strane ili domaće vlasti u nadi očuvanja statusa kvo. Kao što se istrage ne pokreću na osnovu dokaza, nego se dokazi stvaraju kada je istraga nužna, isto tako dokazi nemaju nikakvu probativnu vrednost kada istrage ne treba ni pokrenuti, kaže advokat Dimitrije Ilić.

Svedočenje: Nenad Ranitović, vojnik JNA koji je preživeo Holmec

      "Četrdeset sati pakla na karauli Holmec!" Ovim rečima je Nenad Ranitović iz Nove Varoši precizno opisao svoje ratne dane u Sloveniji 1991. na graničnom prelazu Holmec, odnosno na karauli koja se nalazila u neposrednoj blizini tog graničnog prelaza između SFRJ i Austrije.
   "Bio sam vojnik, već mi je bila pogranična streljačka pešadija, posle obuke raspoređen sam baš na karaulu Holmec. Slušali smo vesti o tenzijama unutar Jugoslavije, ali malo ko među nama je verovao da će da dođe do ratnih sukoba.
    Ali, sve je postalo tako jasno 27. juna 1991. u 17.30 kad su se na carinarnici Holmec pojavili uniformisani vojnici, siguran sam da su to bili specijalci, zajedno sa slovenačkim carinicima, nosili su tablu i zastavu Slovenije. Ušli su u carinarnicu, specijalci su pokupili dvojicu carinika i dvojicu policajaca - službenika SFRJ, i odveli ih. Odmah posle toga iz redova Teritorijalne odbrane megafonom su pozvali Slovence i Hrvate, naše saborce vojnike JNA, da se predaju uz garancije da im se ništa neće dogoditi. Video sam dvojicu da odlaze.

Kad su to opazili, teritorijalci, koji su pre toga zauzeli borbene položaje naspram nas vojnika JNA, otvorili su vatru iz pešadijskog oružja po nama. Na svu sreću mi smo već bili u zaklonu, tako da u toj prvoj razmeni vatre niko od naših nije stradao. Na karauli bila su 24 vojnika i dva oficira. Tog dana pre podne dobili smo pojačanje iz Celja, stigla su još 24 vojnika sa dva oficira. Bilo nas je ukupno 48. Protiv nas, to su nam rekli teritorijalci nekoliko dana kasnije, bilo je oko tri stotine pripadnika Teritorijalne odbrane.

Naš položaj je bio par stotina metara desno od graničnog prelaza. Razmena vatre iz pešadijskog oružja trajala je celu noć, a prva žrtva je bio moj dobar drug Antonije Šimunović. Njega je oko 1.30 pogodio snajperista u ključnu kost, metak mu je završio u srcu, što sam saznao od drugova koji su videli obdukcioni nalaz. Antonije je bio pored mene, premeštao se na drugi položaj, preskočio je prostor od dva koraka i poginuo. Bio je zaista dobar momak, moj dobar drug, Hrvat iz bosanske Jablanice, upoznao sam mu i oca, čestiti i dobronamerni ljudi.

Nenad Ranitović (levo), vojnik JNA koji je preživeo Holmec

Njegova pogibija me strašno potresla, smrt je tu ušla među nas, sanitet odnese njegovo telo, a ja sam zabio glavu u zemlju ispred, ridao sam da me niko ne vidi.

Celu noć je praštalo, a na drugu pogibiju čekali smo do četiri sata ujutro 28. juna kada je mitraljezac Zoran Ješić, verovatno je izgubio strpljenje, izašao na čistinu i ispalio nekoliko rafala prema neprijatelju. I njega je pogodio snajperista. Zoran je bio srčan, odvažan, verujem da je izgubio živce, rat je novo i nepoznato stanje koje nas je zadesilo, nismo znali kako da se ponašamo. Ješić nije bio baš blizu mene, ali video sam tu strašnu pogibiju.
Treći vojnik koji je stradao na Holmecu bio je Goran Maletić iz Novog Sada. On je poginuo dalje od mene, samo sam čuo, javili su nam to vojnici iz linije. Kako je poginuo, ne znam, doneli su samo njegove stvari... Iz saniteta javljaju da ima i ranjenih vojnika. Sve se to dogodilo tokom prepodneva 28. juna. Na protivničkoj strani video sam sanitetska vozila, dolaze i vraćaju se...

Pritisak teritorijalaca je bio sve veći. Dobijamo komandu da top bestrzajac izvučemo na jednu uzvišicu, ja sam u toj grupi, što smo i učinili. Naređeno nam je da pucamo u carinarnicu. To smo i učinili. To je donekle smirilo teritorijalce, pa se sve svelo na sporadičnu vatru do jutra, 29. juna.

Međutim oko 9.30 preko megafona zovu vodnika Huseina Šabića. Kažu: "Ako se ne predaš, ubićemo ti ćerku i suprugu, koju smo zarobili!" I zaista vidimo ženu sa detetom, ne blefiraju. Šabić je rodom iz Velike Kladuše, danas živi u Sarajevu.

On nije imao kud. Reče nam: Ljudi, ja nemam izbora, a kako stvari stoje, najpametnije bi i vama bilo da se predamo zajedno. Pogledali smo se, zbunjeni,  obeshrabreni i nemoćni. Odložili smo puške i krenuli za njim.    

Transportovali su nas u nekakav radnički dom, Crveni krst nam je doneo civilna odela, i posle dvadesetak dana transportovani smo u Beograd. Vozom sa oznakama Crvenog krsta..." 

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...