Indonezija
Geopolitika na putu čiste energije
Sudbina ogromnih indonezijskih zaliha nikla, minerala koji igra kritičnu ulogu u pravljenju baterija za električna vozila, našla se usred sukoba između Sjedinjenih Država i Kine.
Odlikovani general, koji je postao i poslovni magnat i poznat kao "ministar za sve“, Luhut Binsar Pandžaitan teži da transformiše Indoneziju u centar za proizvodnju električnih vozila. Ali dok sledi taj glavni cilj, on i njegova zemlja su sve ranjiviji na geopolitičke sile koje su van njihove kontrole. Iako je ova ostrvska nacija dugo zaobilazila uplitanje u ideološka rivalstva, sve je više uhvaćena u sukobu između Sjedinjenih Država i Kine.
U pitanju je kontrola nad niklom, mineralom koji se koristi za pravljenje baterija za električne automobile i motocikle, koji takođe stoji u centru pokušaja da se kontrolišu razarajući efekti klimatskih promena.
Indonezija se može pohvaliti najvećim rezervama na zemlji, što je u pogledu nikla čini uporedivom sa saudijskim zalihama nafte. Ali berba i rafinacija tih zaliha u velikoj meri zavise od investicija i tehnologije kineskih kompanija. I to je ograničilo pristup Indonezije saradnji sa Sjedinjenim Državama.
U Vašingtonu, Bajdenova administracija je ponudila desetine milijardi dolara poreskih kredita kako bi podstakla proizvodnju električnih vozila. Da bi se kvalifikovali, automobili koji se prodaju u Sjedinjenim Državama moraju uključivati sve veći udeo delova i materijala proizvedenih bilo u domaćim fabrikama ili u zemljama koje se smatraju prijateljskim američkim interesima.
Poslednjih meseci, Luhut, formalno indonezijski ministar za koordinaciju pomorskih poslova i investicija, molio je Bajdenovu administraciju za trgovinski sporazum koji bi pokrivao minerale u nastojanju da obezbedi status svoje zemlje kao prijateljske zemlje. To bi generisalo veću potražnju za njegovim niklom tako što bi bio kvalifikovan za američke poreske kredite prema Zakonu o smanjenju inflacije. Kompanije širom sveta bi verovatno dobile podsticaj da podignu topionice i fabrike električnih vozila u Indoneziji, povećavajući tehnološku snagu nacije i otvarajući radna mesta.
Međutim, on je više puta odbijan zbog zabrinutosti Amerikanaca oko kineskih investicija u indonezijskoj industriji nikla, kao i nelagode zbog uslova rada i ekoloških standarda. U Vašingtonu danas, suprotstavljanje kineskom tehnološkom usponu je taj redak cilj koji dobija podršku sa obe strane političkog spektra.
Neki unutar Bajdenove administracije tvrde da je ovaj stav kratkovid. Klimatske promene su egzistencijalna pretnja. Nikl je centralna komponenta prelaska sa fosilnih goriva, što čini pristup indonezijskim zalihama hitnim ciljem. Ali ta logika nije uspela da pridobije moćne administrativne ličnosti, posebno one u Savetu za nacionalnu bezbednost, koji tvrde da ništa ne treba da bude podređeno ograničavanju moći Kine.
"Amerika ne razume šta Indonezija radi“, rekao je Luhut. "To zaista frustrira.“
On oštro odbacuje ideju da Indonezija, zemlja od gotovo 280 miliona ljudi, mora izabrati stranu ili ugroziti svoje poslovanje sa Sjedinjenim Državama. "Ova zemlja je prevelika da bi se naginjala bilo kojoj supersili“, rekao je on.
Animozitet između Sjedinjenih Država i Kine nije bio jedini problem koji ga je uznemiravao. Bio je iznerviran stavom Evropske unije, koja je dovela u pitanje ključno načelo indonezijskog industrijskog dizajna: zabranu izvoza rude nikla.
Odbijajući da svetu proda svoj sirovi nikl, Indonezija je privukla više od 14 milijardi dolara investicija, prvenstveno kineskih kompanija, u topionice koje ga prerađuju u proizvode koji se koriste za proizvodnju nerđajućeg čelika i baterija za električna vozila. Od kada je zabrana uvedena 2014. godine, indonezijski izvoz proizvoda od nikla se više od deset puta povećao, premašivši 30 milijardi dolara prošle godine, prema vladinim podacima.
Evropska unija tvrdi da su njene kompanije lišene šanse da uvoze rudu nikla. Ta tvrdnja je pokrenula i dobila slučaj u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, dobivši moć da primenjuje kaznene carine na indonezijski izvoz čak i u trenutku kada Indonezija ulaže žalbe na ovu odluku.
Luhut upoređuje tu odluku sa održavanjem kolonijalne ere, kada su Holanđani, Portugalci i Britanci iz Indonezije vraćali začine, šećer i drugu unosnu robu u evropska preduzeća. Zabrana izvoza nikla je korektiv, rekao je on, sredstvo za obezbeđivanje vrednosti za Indonežane.
"To je arogancija evropskih zemalja“, rekao je on. "Možda su mislili da je Indonezija još uvek kolonizovana. Sada imamo pravo da poboljšamo kvalitet života u ovoj zemlji.“
Luhut opisuje svoje planove za nikl kao središnji deo svojih napora da proširi prednosti ekonomskog razvoja izvan najvećih gradova Indonezije, gde uspešna srednja klasa vrvi tržnim centrima, i na siromašne zajednice.
Većina nikla nalazi se na Sulavesiju, ostrvu prekrivenom džunglom, koje je, uprkos svom prostranstvu, bilo izvan važnijih razmatranja ove zemlje od 17.000 ostrva čijim političkim i ekonomskim sferama dominira ono koje drži najveći deo stanovništva – Java.
U zajednicama u blizini novih topionica mnogi slave priliv novih poslova, čak i kada ljudi osuđuju užasno zagađenje. Lokalni radnici se žale da su plaćeni mnogo manje od onih iz Kine.
Početkom ove godine oko tri hiljade radnika organizovalo je protest u topionici u centralnom Sulavesiju u vlasništvu "PT Gunbuster Nickel Industry“, podružnice kineske kompanije "Jiangsu Delong Group“. Radnike je razbesneo niz fatalnih nesreća i, kako su opisali, nedostatak zaštitne opreme i nejednakost u platama. Dok su palili vozila, uništavali spavaonice i sukobljavali se sa lokalnim obezbeđenjem, dve osobe su poginule, među kojima i jedan kineski državljanin.
Specijalna vojna snaga koja odgovara Luhutu poslata je na lice mesta, puštajući suzavac da rastera gomilu. "Moramo da garantujemo sigurnost investitorima“, rekao je Konstantinus Rusmanto, tada komandant specijalnih snaga, a sada pomoćnik ministra Luhuta. "Uveravamo se da je sve ovde pogodno za ulaganje.“
Ali neki investitori su uznemireni takvim tenzijama – posebno kompanije iz Severne Amerike, Evrope i Australije, gde posledice lošeg poslovanja po reputaciju mogu biti ogromne.
Stručnjaci tvrde da je tržište nikla u Indoneziji dovoljno veliko i da u njemu ima mesta i za SAD i za Kinu, međutim ostaje pitanje da li će se velike supersile uspeti da prevaziđu animozitet jedna prema drugoj zarad daljeg razvoja tehnologija koje su ključne u borbi sa klimatskim promenama.