INTERVJU, MIODRAG ZEC: Autobus ne može da vozi dvesta ljudi – koga ćemo izbaciti napolje ?

INTERVJU, MIODRAG ZEC:  Autobus ne može da vozi dvesta ljudi – koga ćemo izbaciti napolje ?


Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu za Ekspres govori o intelektualnom “krvoliptanju” Srbije, pomirenju u regionu, neosmišljenoj privatizaciji, a otkriva i do kada ćemo biti siromašna zemlja

 

EKSPRES: Politička zatezanja u trouglu Beograd – Zagreb – Sarajevo, kao i na relaciji Beograd – Priština ostavlja i ekonomske posledice. Uprkos svemu jasno je da samo saradnja i kompromis vode do pomirenja u regionu ?

 

– Treba da razvijemo unutrašnju toleranciju. Ne treba svaku kritiku odmah tretirati kao opstrukciju i neprijateljsko delovanje. Treba ljudi, naravno dobronamerno, da kažu to što misle. Nažalost, ovde polovina ljudi živi u uverenju da je podaništvo najisplativije. Region bi bio pomiren da je ostavljen sam sebi, ali je u geostrateškom prodiranju sa svih strana. U  regionu se traži pomirenje, a recimo nisu se bazično pomirili Flamanci i Valonci. Ali, Srbi i Muslimani u Bosni se mogu pomiriti na sasvim drugoj osnovi.Ne treba tražiti saveznika spolja da bi neko dominirao već treba sami da se dogovorimo i nadjemo rešenja.

 

EKSPRES: Do sredine godine je najavljen završetak privatizacije koja je trajala više od 25 godina. Kako ocenjujete srpski model privatizacije ?

 

– O privatizaciji ima mnogo zabluda. Ona nikada do kraja nije bila osmišljena. Uglavnom je bila kreirana prema interesima društvenog sloja koji je u tom trenutku imao najveći uticaj. Privatizacija Ante Markovića je bila okrenuta radničkom akcionarstvu. To znači da su privilegije imali zaposleni u tim preduzećima, kao i deo gradjanstva koji je radio u državnoj upravi. Ti ljudi koji su imali akcije su zaradili velike pare prodajući svoj udeo strancima. Dakle, pojedini društveni slojevi su se obogatili, a državi su ostali dugovi. Privatizacija 2000. godine bila je investiciona, koju je diktirala Svetska banka. Cilj je bio što više prodati za gotov novac, a onda je bila umekšana besplatnom podelom 30 odto akcija, zaposlenima, i bivšim radnicima.
Privatizacijom su najbolji delovi privrede završili u rukama stranih investitora, a domaći akcionari su ubrzo prodali svoj udeo. Preživele su kompanije koje su imale unutrašnje tržište, a ono što je bilo konkurencija zapadnim kompanijama najčešće je ugašeno. Praktično je  prva i druga privatizacija bila prodaja domsćeg tržišta. Privatizacija je diktirana unutrašnje-politićkim razlozima u sadejstvu sa trenndom koje je diktiralo medjunarodno okruženje. Najveći je problem što nismo uspeli da kroz privatizaciju revitalizujemo industriju. Nama odlaze najbolji doktori, inženjeri…, odliva se esencija. Uzimaju nam najbolje. Došli smo do toga da je sloboda kretanja roba i kapitala neupitna, ali je kretanje ljudi suspendovano. Svi hoće Telekom, ali niko neće stare livnice, koje sa dugovima i hiljadama zaposlenih ostaju državi.

 

EKSPRES: U kakvom je ekonomskom stanju država ?

 

– Ovo je kao kad imamo bolesnika pa ga odvedemo da uzme nalaze i bez obzira šta lekar kaže, kad pogledamo te nalaze, vidimo da njemu nije dobro. Kada bi se napravila anamneza srpskog društva i ekonomije, vidi se da nijedna od ključnih stvari koje su problematične nije radikalno preokrenuta. Znači i dalje se održava disbalans između proizvodnje i potrošnje, između štednje i investicija, između uvoza i izvoza, aktivnih i izdržavanih, razvijenih i nerazvijenih, rođenih i umrlih… Sve te disproporcije su na snazi i stanje nije dobro. Ono što bi se moglo oceniti kao pozitivno jeste da je većina društva saglasna da se leči i političari ubeđuju ljude da treba da se lečimo. Još ne znamo baš kako, koliko dugo i sa kakvim ishodom, ali i ovo je već nešto.

MIODRAG ZEC 5

EKSPRES: Utisak je da su političari “fascinirani” ekonomskom naukom ?

 

– Ekonomija je delikatna disciplina i ima privid trivijalnosti, pa često ljudi pomisle da mogu lako da je razumeju. Ekonomija je mnogo složenija nego što se na prvi pogled čini i tu mnogi političari padaju u zamku, pogotovo kad primenjuju tu vrstu globalnih terapija ko što je kod nas slučaj. Ljudi se ne usuđuju da se upuštaju u ozbiljnije nauke, fiziku, elektrotehniku, kažu, struja ubija! A ekonomija je zavodljiva i ovde se ona smatra kao moć da se uzme jednima i da se da drugima. I tom izazovu političari teško mogu da odole. Oni često na izborima obećavaju da će nekome nešto dati, ali ne kažu kome će uzeti. To je slučaj i sa našim političarima. Oni prosto uživaju da usmeravaju ekonomske tokove, a opet ovo što se sad provodi je liberalni model koji to ne podrazumeva. Mi preuzimamo alate iz liberalnog modela, a hteli bismo da arbitriramo. To jedno s drugim ne ide. Problem je što se ovde brzo prima to mesijanstvo i kod pojedinaca i kod mase. Narod ima adolescentan odnos prema vlasti. Mi smo patrijarhalno društvo i pater familijas treba da nas prevede preko reke, da nas spase, očekujemo da će vođa sve rešiti, neće valjda on dati da budemo gladni. I političari se na to upecaju.

EKSPRES: Gde se osmišljava ekonomska politika Srbije ?

 

– Sam premijer je nekoliko puta izjavio da je bio odličan i vredan student i da on ono što piše u knjizi on dobro nauči i ponovi i to je ono što nam se sad praktično dešava. Nama su zadati neki koridori i on to ponavlja i pokušava da sprovede. Mi nemamo autonomnu politiku, naša politika se ocenjuje u Briselu i Vašingtonu i mi se divimo tim ocenama kao dečak kad se vrati iz škole i kaže: mama, učiteljica je rekla da sam dobar! Problem je što i ovi koji nam kreiraju politiku ne kažu sve. Oni kažu šta hoće, ali ne i kako. Nije problem šta i da li, nego kako! Penzije su očigledan primer. Oni kažu da je penzioni sistem neodrživ i zahtevaju da se uravnoteži. Ali ne kažu kako. Neće da ulaze u taj prljavi deo terapije, već samo s akademskih visina kažu da ne može tako. I mi smo, javno se deklarišući za liberalna načela i ekonomske zakone, uradili krajnje populističku meru. Uzeli smo jednima za koje smo mi procenili da imaju veće penzije, a nismo dirali penzije onih koji su na životnom minimumu. To je u suprotnosti sa liberalnim načelima. Ako je neko uplaćivao doprinose četrdeset godina i stekao određeno pravo koje se zove penzija, to je pravo svojine. Ne može se to pravo njemu oduzeti, i to još u ime liberalnih načela.

EKSPRES: Kakve su posledice takvog ekonomskog modela ?

 

– Velike! Prvo, znači da ne postoji garantovano pravo svojine. Po ovome se može uzimati i višak imovine i višak stambenog prostora. Druga loša stvar je što na osnovu visine penzije mi ne znamo baš ko je socijalni slučaj. Možda je socijalni slučaj  profesorka matematike sa 60.000, jer ima dvoje nezaposlene dece i bolesnog muža, a nije neko ko prima 20.000, a zapravo je bogat. Imate sijaset primera oveštalih bogataša koji su penzionisani sa 15-20 godina radnog staža, vode se kao penzioneri sa malim penzijama i vi ih sad štitite. I na kraju, poslata je poruka da se ne isplati uplaćivati penzione doprinose.

EKSPRES: Zašto intelektualna elita ne pruzme odgovornost za budućnost nacije ?

 

– Ne možete vi da vladate ako niste direktno u političkom sistemu, a većina intelektualaca to ne želi. A indirektno je mala vajda. Od vas se očekuje kad vas neko zovne, samo da javno podržavate ono što su oni već naumili. Nemamo zdrav odnos stručnjaka i vlasti, da vas stvarno zovu da čuju šta mislite. Najčešće zovu propagatore unapred definisanih ideja. Druga stvar, mi nemamo fundamentalno ekonomsko znanje, ostajemo bez te nauke. Mi učimo da budemo upravnici tuđih samoposluga, a ne kako da stvaramo novu vrednost. Mi smo se kao nacija predali. Ekonomija je i nauka o društvu, nije ona fizika. Ima elemente fizike, da ne može konj da nosi dve tone i da Srbija ima pet miliona penzionera – to znamo. Ali ona ima dosta vrednosnog i nauka je u datom vremenu. Osim toga, neće ekonomija odrediti kako uravnotežiti budžet, to radi politika. Da li ćete povećati PDV koji će plaćati sirotinja ili ćete povećati porez na bogatstvo ili na dobit, to je političko pitanje. Ekonomija kaže da ovaj autobus ne može da vozi dvesta ljudi, ali koga ćemo izbaciti napolje – kaže politika.

MIODRAG ZEC 4
EKSPRES: Do kada će Srbija biti siromašna zemlja ?

 

– Mnogo dugo ćemo biti siromašna zemlja. Kad o tome govorimo, treba imati u vidu istorijat bogatih nacija – kako su to one postale bogate. Neke su bogate zahvaljujući bazičnim prirodnim resursima, što mi nismo, jer nemamo ni nafte ni gasa. Druge su postale bogate osvajanjem i pljačkom tuđeg bogatstva. I ono malo što skupimo, drugi nam uzmu. I treći put kojim se društvo može uzdići i obogatiti jeste znanje, i organizacija. Srbija ima potrebu da progoni znanje. U njoj svega fali, samo su obrazovani ljudi višak. I oni odlaze iz Srbije i to je najveći teg na nogama Srbije, da mladi i obrazovani ljudi beže. Čitav razred nam se upisuje na Kembridž i odlazi zauvek, a mi ovde dobijamo rijaliti šou. Srbija je zemlja kojoj treba strahovita infuzija i ljudskog i drugog kapitala, a ona je izložena krvoliptanju.
Ključni je problem kako se ulazi u politiku. Da li si se potvrdio prethodno u nečemu, pa došao u javnu sferu ili si tu stigao tako što si prvo lepio plakate, a onda se dočepao vlasti. Društvo vrši pogrešan odabir. Da li se ja kao nastavnik posvećujem onoj trojici najboljih, ili onoj petorici najgorih? Bazično se posvećujemo onim najgorima i logično je što idemo nazad.

EKSPRES: Za izbegličku krizu se traže rešenja. Međutim, reč je o najvećoj seobi naroda modernog doba. Šta i kako dalje ?

– Ovo što potresa svet je kriza jednog modela međunarodnih odnosa. Kroz istoriju je poznato da su postojale imperije koje su šireći se ujedno i civilzovale narode i područja koja su osvajale. Na primer, Rimska imperija je u Severnoj Africi te narode naučila kako da sagrade vodovod, kanalizaciju, da unaprede poljoprivrednu proizvodnju, i povečaju prinose. Unapredili su i puteve, zakone…Kada je Rim sicrpeo svoje razvojne kapacitete on je propao. Današnji svet je obeležen američkom imperijom koja je u velikoj krizi. Može da “razvali” neki poredak, ali ne može da konstituiše novi. To smo videli u Libiji, Bagdadu, Kairu… Žitelji kolonija se, dakle, vraćaju u centralu. Iz Afrike u Italiju i Francusku, a sa Srednjeg Istoka  u Nemačku i Englesku. Ne može se golim fizičkim radom konkurisati visoko-razvijenim privredama. Jasno je da neuporedivo više vredi kilo Ajfona, od kilograma krompira. Jedini spas je u obrazovanja i visokoproduktivnom radu. Kako za migrante, tako i za nas. Kada dođe đavo po svoje počne narod da se kreće, i kolonije hrle kod svojih kolonizatora. Imperije treba da deluju prosvetiteljski, a ne razarajuće. Od globalizacije najviše koristi je imala Kina. Demografski potencijal plus znanje, Kinu je stavilo u poziciju da napravi strateške bobardere, i nosače aviona. Takodje, ne može se razvoj bazirati na uslugama. Ne mogu svi da budu finansijski savetnici, i brokeri. Kada se znanje spoji sa ljudskom masom, to oseti čitav svet.

EKSPRES: I dalje je otvoreno pitanje – Gde su granice Evropske unije Hrvatska i Mađarska ili Grčka i Bugarska ?

– Granice Evrope su objektivno u Grčkoj. Ako padne Grčka pala je i Evropa. Još je Čerčil rekao – Može Jugoslavija pola-pola, ali ne može Grčka. Evropa još uvek nema odgovor na izbegličko pitanja. EU je osmišljena kao mirovni projekat, i to je njena najveća vrednost. Kao ekonomski,i duhovni poredak nije uspostavljena. Ono što fali Evropi to je sistem evropskih vrednosti. Evropa je zasnovana na obečanju da će se izjednačiti plate, ali su se pre svega izjednačile cene. Za razliku od Evrope Amerika je stvorena na principu velikog kazana za pretapanje.U Americi je svaki Grk, prvo Amerikanac pa onda Grk. U Evropi je svaki Grk prvo Grk, pa onda Evropljanin. Isto se odnosi i na Srbe , Nemce itd. Proces izgradnje multikulturalne Evrope po priznanju Angele Merkel je propao. Evropa več uveliko gazi svoje principe. Starom kontinetu predstoji novo osmišljavanje. Ili će biti vrlo čvrsta federalna država, ili če,najverovatnije, biti Evrpa od tri kruga. Granice tih krugova će biti teško održati.

MIODRAG ZEC 2

EKSPRES: Šta su interesi Srbije u ekonomskom i geo-političkom smislu ?

– Mi stalno pokušavamo da svoje pitanje rešimo oslanjajući se na druge. Kao što je zabluda da se problemi i razmirice u porodici, u nedostatku ideja, mogu rešiti oslanjajući se na komšikuk. Mi moramo otvoriti bazična pitanja ličnog koncepta. Da sami napravimo malu, ali prosvečenu i funkcionalnu državu u kojoj će imati smisla učiti, raditi, stvarati. Ne možemo stalno da se bavimo preraspodelom bogatstva, jer klizimo u ekonomiju destrukcije i zavisnosti od stranog kapitala, i pomoći. Treba da napravimo civilizovano društvo koje daje šansu najboljima. Nije slučajno što u Americi deca pred svaki čas pevaju nacionalnu himnu, a kod nas velika većina ne zna reči himne, a često i reprezentativci neće da pevaju himnu. To je simbol identiteta.  Mi smo društvo koje je u tranziciji već 200 godina. Ulazili smo u projekte koji su se pokazalikao katastrofalni. Na primer, obe Jugoslavije, komunizam…Nismo osmislili, šta u stvari želimo. Stvari se, nažalost, ne rešavaju, već se komplikuju…document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);

1 comment

Dodajte komentar
  1. 1
    Koja d Inn

    Profesor ili si ekonomista ili filozof , reci nesto konkretno i ostvarljivo.
    Sta se profesor nego po narudzbini.
    On nam je predavao o privatizaciji a onda na rucak kod tajkuna…

+ Ostavite komentar