INTERVJU, STOJANOVIĆ: Nešto u ovoj državi ne valja, čim 7.000 policajaca čuva Prajd

Boban Stojanović, izvršni direktor Prajda govori za Ekspres o zrelosti srpskog društva da prihvati različitosti, kao i ulozi države prilikom održavanja poslednjeg Prajda

EKSPRES: Poslednji Prajd je pokazao da se može bez polupanih glava i razbijenih izloga. Da li je srpsko društvo zrelije, ili je reč o dobrim bezbednosnim merama ?

- Pitanje organizovanog nasilja je uvek i nužno vezano za odluke države, njenih institucija i predstavnika: Da li žele ili ne da raskrste sa nasiljem. Mi znamo da se takve stvari rešavaju po principu „sedi kod kuće ili otvaramo tvoju fasciklu“. Dakle, uvek je stvar odluke države. Nažalost, ovde to znači da država zamoli nasilnike da se uzdrže od nasilja i to se ogledalo u izjavama zahvalnosti premijera Vučića koji je nakon održanog Prajda 2014.godine zahvaljivao nasilnicima jer su bili mirni. Ne postoji način da me neko uveri da je potrebno 7.000 policajaca da čuvaju Prajd jer to samo pokazuje da država ne radi svoj posao sistematski od jednog do drugog Prajda.

EKSPRES - Zašto je održavanje Prajda prošle jeseni moglo , a ranijih godina nije ?

- Moglo je svake godine, naravno, ali su stege države i kriminala bile jače, odnosno nasilnici su još uvek bili jači od predstavnika države. Postoje dva zanimljiva procesa: jedan je vođen od 2010. do 2012. a drugi od 2013. do ove godine. Iako aktuelna vlada izgleda kao manje demokratična, i više tradicionalistički orijentisana, ona je usmerena na pristupanje Evropskoj uniji, i učiniće sve kako bi ispunila očekivanja ove evropske zajednice. To je donekle u redu jer nama, koji radimo na terenu, to daje mogućnost da dobijemo formu koju treba ispununiti sadržajem. Sa druge strane, Vlada koju je vodio Boris Tadić i Demokratska stranka imala je beskurpuloznu strategiju koja je u redove LGBT organizacija infiltirala svoje partijske članove koji su ometali realizaciju Prajda i ostalih stvari vezanih za LGBT prava u Srbiji. Mi smo jedna od retkih zemalja u regionu u kojima glavnu reč u LGBT organizacijama vode osobe koje ne pripadaju toj zajednici i nemaju adekvatna znanja, što dodatno otežava ionako tešku situaciju za LGBT zajednicu. Nama je u Paradi ponosa ponekad teško, mi smo svi osobe koje u javnosti istupaju sa svojim identitetom, izloženi smo različitim pretnjama, i aktovima nasilja i diskriminacije, ali zaista govorimo u svoje ime, iz ličnog iskustva i najvažnije je da LGBT zajednica, i šira javnost to prepoznaju. Zato, nije čudo što je jedino Prajd izdvojen u ovogodišnjem Izveštaju o napretku Republike Srbije, i što je jedina tema koja se u javnosti Srbije godinama unazad kvalifikuje kako relevantna za LGBT problematiku.

EKSPRES - Šta se promenilo u svesti građana Beograda, i Srbije ?

- Jedan od ciljeva Parade ponosa je da podiže vidljivost LGBT zajednice i njenih problema. Ovo sa problemima je jasno, to je ono kada se žalimo kada nas tuku, izbacuju iz kuće, pljuju na ulici, kada dobijamo otkaz na poslu. Većina građana tome ne veruje u meri u kojoj bi trebalo, ali za to je odgovorna i sama LGBT zajednica koja se plaši da o takvim, nemilim stvarima, govori javno. Ipak, insistiranje na Paradi ponosa doprinelo je ulasku te teme, kao i složene problematike homofobije, i transfobije u Srbiji, u medije, institucije, o tome se govori u svakom domu, tako da je to neverovatno veliki uspeh u odnosu na to da se do pre pet, ili sedam godina o LGBT pravima govorilo samo u crticama.

EKSPRES: Lideri Prajda su uglavnom pohvalili rad državnih organa. Dakle, u vrhovima vlasti nije bilo dileme da li Prajd održati ili ne ?

- Dosadašnje iskustvo nam pokazuje da Prajd može biti zabranjen u poslednjem trenutku, tako da je nama prošle godine Prajd bio gotov 21. septembra 2015. ujutru, dakle kada se sve desilo, i kada je sve bilo kako treba.

EKSPRES: Tolerancija i stabilnost su potrebni kako Srbiji tako i regionu. Kako ocenjujete stanje ljudskih prava na Balkanu ?

- O napretku ljudskih prava u regionu može se govoriti u okviru velikih vremenskih intervala, a kvalitet tog stanja se teško može meriti jer su ljudska prava duboko na margini interesovanja društava u regionu. Osim jednog relativno malog dela ljudi, ljudska prava nisu tema ni šireg društva, a posebno ne institucija.