KAD ALAN FORD ŠTAMPA PARE: Kako su doživljaji strip junaka postali stvarni u finansijskom svetu

KAD ALAN FORD ŠTAMPA PARE: Kako su doživljaji strip junaka postali stvarni u finansijskom svetu


 Sećate se onog Super Hika, hronične pjandure iz  “Alana Forda” koji je radio kao anti-Robin Hud, tj. uzimao od siromašnih da bi davao milostinju bogatima. U stripu taj koncept je deluje smešno, karikaturalno, ali to u stvari ima mnogo veću dubinu, kao i dosta drugih stvari iz Alana Forda, u vezi kako stvarno funkcioniše finasijski sistem. Ova nekonzistentnost pobornika milostinje za korporacije i štampanja novca za banke a negiranja istoga za realnu ekonomju je ključna poluga preko koje će tek nicati dileme i kritike takvih ideja

Prošle nedelje smo počeli priču o Modernoj monetarnoj teoriji (MMT) koja podseća na novu primamljivu sirenu koja poziva na moderne alhemije finasijskog sistema.  Prve reakcije na MMT od strane raznih centara kapitala su naravno veoma  negativne i pune upozorenja kako je to put u propsat. I ne može da se kaže da nije, pošto smo već mnogo puta u istoriji videli gde vodi štampanje novca u bilo kojem obliku. Medjutim poenta primamljivosti MMT je mnogo suptilnija. Pobornici se pozivaju na argumente koji su fokusirani na logičku nekonzistentnost tj. hipokriziju kritičara koji kažu da je smešno pričati o negativnim posledicama štampanja novca za MMT kada svestki monetarni sistem već  desetak godina počiva  na istom eliksiru za spasavanje banaka. Pobornici MMT u stvari kažu da, ako možemo da damo tj. utrpamo u sistem trilione dolara, evra, juana, funti na ime spasavanja svetskih banaka, za koje inače uopšte nije jasno da su u stvari spasene, zašto onda da ne odvojimo deo te enormne novcane mase na realnu ekonomiju?

Taj argumenata je mnogo prihvatljiviji i teži za obaranje, te su zato i takve veoma negativne reakcije. Sa te strane MMT je u stvari mnogo pametnija kritika sistema štampanja novca na ime socijalnih programa za finasijske igrače, odnosno banke, koji se navodno profilišu kao najbogatiji. To je stara teza, a stariji čitaoci se sećaju čuvenog stripa “Alan Ford” gde je jedan od karaktera bio Super Hik, hronična pijandura koji je radio kao anti-Robin Hud, tj. uzimao od siromašnih da bi davao milostinju bogatim. Na prvi pogleda taj koncept je delovao kao smešna karikatura u stripu, ali to u stvari ima mnogo veću dubinu, kao i dosta drugih stvari iz Alana Forda, u vezi kako stvarno funkcioniše finasijski sistem. Ova nekonzistentnost pobornika milostinje za korporacije i štampanja novca za banke a negiranja istoga za realnu ekonomju je ključna poluga preko koje će tek nicati dileme i kritike takvih ideja.

Naravno, to ne znači da nema konzistentnih pozicija. Ima ih jasno dve: jedna gde se negira uloga štamoanja novca na bilo koje ime, uključujući i banke i realnu ekonomiju i gde se insistira na privatnoj formaciji kapitala, i druga gde se prihvata stampanje kao eliksir koji je uspeo za banke, pa ga onda treba koristiti i za pravu ekonomiju i socijalne programe. Trebalo bi da bude jasno kakva su dosadašnja iskustva sa svim pokušajima rešavnja problema štampanjem para.

Svi ovi problemi su suštinski povezani za fantomskim kapitalom, odnosno nejasnom definicjom i prirodom kapitala kao stvari koja je kao čardak ni na nebu ni na zemlji.Nejasno je da li ga stvarno ima ili nema. Enormne cifre svetskog bogatstva i mase milijardera, a da ne pričamo i milionerima u svetu se veoma lako pokazuju kao nemoguće za realizaciju tj trenutnu monetizaciju zato što je ukupno bogatstvo na papiru mnogo veće od novćane mase na celoj planeti. Ili da budemo još jasniji, nemoguće je za sve bogataše i kapitaliste na svetu, i da sve njihovo bogatstvo pretvore u gotovinu momentalno – da dokažu nevernim Tomama da oni sve to stvarno imaju. To je nemoguće pošto novca, odnosno gotovine nema ni izdaleka dovoljno i svaki pokušaj bi doveo de ogromne inflacije momentalno.

S druge strane, kritičari fantomskog kapitala insistiraju da je suštinska vrednost svog tog kapitala ravna nuli, pošto nema nikakvo realno pokriće kao naprimer zlato. To je ona druga krajnost, pošto istorija jasno pokazuje da su sistemi zasnovani na tako restriktivnoj finasijskoj politici osudjeni na siromaštvo, zbo konstantnog nedostaka kapitala. To nam ukazuje da je istina negde izmedju, i da mora da bude striktno postavljeno tako da bilo koje pomeranje prema ekstermima vodi do kolapsa, kao što kažu u kvantnoj fizici za kvantna stanja.

U vezi svetskih tržita novca i kapitala, još uvek smo u tzv “držećoj” situaciji, gde se aludira na avione koji kruže oko aerodroma dok ne dobiju dozvolu da slete. Poenta te situacije je da takvo stanje ne može da traje dugo,  pošto su im rezerve “goriva” ograničene. Takva su trenutno i svetska tržišta, koja čekaju na pojavu rasta, što podseća na čekanje  Godoa, iz čuvene pozorišne predstave. Trenutni vektori rasta sve jasnije pokazuju da Godoa rasta nema i da se svetska ekonomija usporava, i u SAD, kao i u Kini a da ne pricamo o Evropi gde je kriza već duga hronična. Tome svemu ne pomažu  padanje cena nekretnina u celom svetu, trgovinski ratovi i geopoliticka situacija, i naravno sve veći i veći dug u sistemu. Videćemo uskoro koliko će svetska ekonomija uspeti da drzi ovu privremenu poziciju, pre nego što mora da  prinudno sleti.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar