MILKO ŠTIMAC: Realna dobit virtuelnog sveta

Bankocentričnost je posebna opasnost za dalji razvoj naših reformi. Ne samo da banke dominiraju nad ekonomijom, nego i tek nekoliko njih kontroliše pretežni deo finansijske imovine celog društva

Dobra godina, hvale se banke. Odlična! I treba da se hvale - profit im je porastao za čitavih dvadeset pet procenata u odnosu na prošlu godinu. A u odnosu na 2012. godinu, skoro da je tri puta veći. Tri stotine procenata!

Ovo jeste bila dobra godina. Cifre Zavoda za statisitku nedvosmisleno su to pokazale. I tu nema šta više da se doda. Naša ekonomija ukupno jeste na dobrom putu, i ove odlazeće godine postalo je vidljivo ono na čemu se nastojalo nekoliko godina unazad. Nastavimo li ovako, ukupni rezultat biće dobar i u dogledno vreme izaći ćemo na zelenu granu.

Problem je u tome što ukupni rezultat u sebi sabira različita kretanja i mnogo manjih rezultata, međusobno različitih. Naš bruto društveni proizvod rastao je lane po stopi od bezmalo tri procenta, izvoz po stopi od skoro deset odsto. A bankarska dobit? Dvadeset pet procenata rasta. Kako je moguće da banke u profitabilnosti svog poslovanja toliko isprednjače? Zar ne bi bilo logično da i njihov rast prati neke srednje vrednosti ostalih sektora ekonomije? Na kraju krajeva, banke bi trebalo svojom aktivnošću da prate ekonomiju i da joj budu podrška. A eto, podrška ispade isplativija od osnovnih delatnosti.

Kapitalizacija ili gomilanje

Banka nastaje kao ustanova za pretvaranje imovine u kapital, za kapitalizaciju. Njena svrha postojanja jeste kapitalizacija tuđe imovine, koja bi bez banke ostala pasivna i, time, sa stanovištva društva i ekonomije - beskorisna. Ako banka to ne radi, ona prestaje da bude banka, ona postaje nešto drugo. Ili će biti ustanova koja se bavi kapitalizacijom ili se pretvara u svoju suprotnost, opterećujući i društvo i ekonomiju.

Pokazatelji isplativosti poslovanja ukazuju na to da nam se dešava baš ono što ne bi smelo da nam se desi. Ne bi nam to bilo prvina u dugom i do sada nezavršenom putu naših reformi jer poremećaj u sistemu lako preraste u poremećaj sistema. Dešava nam se, na primer, da državne železnice knjiže na svoje ime ogromne nepokretnosti širom zemlje. Treba li železnica time da se bavi ili da organizuje prevoz robe i putnika? Pa neće biti da će se železnica transformisati tako što će u jednoj fazi reforme postati agencija za nekretnine.

Ukupna vrednost nenaplativih kredita procenjena je proletos na oko tri i po milijarde evra. A dobit opet raste

Pa tako i banke. Obezbeđenje za kredit koji vam daje banka jeste nešto što se podrazumeva, što je normalno. Na kraju krajeva, i kum će, ako je iole pri zdravoj pameti, kad mu tražite pare na zajam, zahtevati bar priznanicu da mu potpišete, ako ne i menicu. Ali obezbeđenje koje vam banka uzima ne sme da bude toliko da obesmisli sam posao zbog kojeg uzimate zajam. Još jednom, banka treba da kapitalizuje tuđu imovinu, i to tako što će davati kredite onima kojima je potrebno radi podizanja ili proširenja posla.

Onaj ko podiže biznis, odlazi u banku ne samo za nedostajuća sredstva, nego bi tamo trebalo da dobije i određenu podršku, koja ća umanjiti deo rizika poslovanja. Taj deo rizika banka preuzima na sebe, i za to naplaćuje određenu cenu, odnosno kamatu. Kamata mora, prema tome, da bude u funkciji profita. Ona predstavlja, barem bi morala da predstavlja, cenu rizika koji banka preuzima na sebe u svakom konkretnom poslu. Ostvarenje posla, njegov pozitivan ishod, rađa profit, iz koga se onda plaća i kamata, kao nadoknada banci što je sa preduzetnikom delila rizik.

Ako banka nema rizik, ako je sav teret neizvesnosti poslovanja prebačen na preduzetnika, a banka se obezbedila višestrukim hipotekama i zalogama, šta onda banka naplaćuje? Šta onda predstavlja ta kamata? Svakako nije u funkciji profita jer banku, obezbeđenu od rizika konkretnog posla, više taj posao ni ne zanima. Sve što nju zanima jeste da naplati upotrebu tuđe finansijske imovine. Kamata, koja se tako funkcionalno odvaja od profita, postaje nešto drugo - nadoknada za korišćenje tuđe imovine. Ona postaje renta.

I banka onda, umesto ustanove kapitalizacije, postaje ustanova gomilanja imovine. Taj proces je, što je još gore, odvaja od realnog sektora ekonomije. Odvajanje od realnog sektora nastupa kao posledica nesrazmernog obezbeđivanja od rizika, pokušaja da se on svede na najmanju moguću meru, štaviše da se potpuno eliminiše. To, nažalost, nije moguće, o tome smo već pisali. Sve što je moguće jeste da se rizik koji jedan učesnik u ekonomiji izbegne, prebaci na nekog drugog. Tako su se banke zaštitile, i zakonima, i podzakonskim aktima regulatora, ali rizik nije nestao. On je samo prebačen na preduzetnike, iste one kojima su banke pozajmile novac - tuđu finansijsku imovinu. I to što se taj rizik ne vidi u knjigama banke na prvi pogled, u početnoj instanci, ne znači da je potpuno eliminisan. On će im se pojaviti u knjigama kao sporna i nenaplativa potraživanja, dakle, nije ga moguće izbeći.

Svet za sebe

Banke tako proizvode virtuelni svet koji je samom sebi svrha. Ali nije samom sebi dovoljan jer živi na račun realnog sveta, pravih ekonomskih odnosa. I iz njih izvlači dobit. Realnu dobit. Koja, opet, ne služi, ili služi u maloj meri realnim ciljevima, a u pretežnom delu održavanju virtuelnog bankocentričnog sveta. U kojem je cilj ne boljitak društva i njegovih pripadnika, jer tome ekonomija mora da služi, nego gomilanje imovine.

U tome se banke međusobno takmiče, nadgornjavaju, zauzimaju određeni deo tržišta. A onda, pošto je taj proces gomilanja imovine, nju u stvari izmestio sa tržišta i iz realnih tokova, ta imovina postaje umrtvljena. Tako i svakom delu tržišta koji neka banka preuzme u takvom sistemu preti umrtvljavanje. Desi mu se prelazak sa tržišnih odnosa, u kojima je kapitalizacija i profit osnovni pokretač i podsticaj rasta, na odnose rente, koji favorizuju stagnaciju.

Ovakvo ponašanje banaka preti da uspori i njih same. Banke su nastale na kapital-odnosu, one su kapitalistička ustanova par excellence. A gomilanje imovine ne vodi kapitalizaciji, pa tako i bankarska delatnost lako može da zamre, prateći usporavanje realnog sektora koji same banke izazivaju. Kako bi se drugačije moglo objasniti da u ovoj istoj godini, kada banke beleže rast dobiti od dvadeset pet procenata, biva otpušten bar isti toliki procenat bankarskih nameštenika.

I procenat spornih i nenaplativih potraživanja, odnosno kredita koje privreda i građani ne mogu da vrate, svakako bi bio manji od dvadeset pet procenata. Jeste, to je isti procenat kao i onaj po kome je rasla dobit banaka u odnosu na prethodnu godinu. Ukupna vrednost nenaplativih kredita procenjena je proletos na oko tri i po milijarde evra. Nije to malo. A dobit opet raste. Ima li jasnijeg pokazatelja da nešto nije u redu sa strukturom našeg finansijskog sistema?

Posebnu opasnost za dalji razvoj naših reformi čini pojava poznata pod nazivom bankocentričnost. Ne samo da banke dominiraju nad ekonomijom, nego i među njima dolazi do takve preraspodele, da tek nekoliko njih kontroliše pretežni deo finansijske imovine celog društva. Najbolje se ova situacija prevazilazi jačanjem tržišta kapitala jer onda privreda može na brži, efikasniji i jeftiniji način da dolazi do neophodnih sredstava za poslovanje. Tržište kapitala ne samo da predstavlja pravu konkurenciju bankama i izlaz iz bankocentričnosti, nego razvija i osnovu za preduzetništvo, pomažući tako ukupne društvene reforme.

Dok nam se to ne dogodi, banke će nastaviti da zauzimaju takvu poziciju da svaki zahvat na reformisanju finansijskog sistema mora da uzme u obzir njihove interese. I, da ne bih bio pogrešno shvaćen, ovde se ne radi o nekoj namernoj, unapred isplaniranoj subverzivnoj delatnosti urušavanja našeg privrednog sistema. Ne, radi se o tome da su reforme sprovođene parcijalno, nedosledno, bez sveobuhvatnog plana. Tako se i moglo desiti da jedan deo ekonomije, bankarski, dođe u takav položaj prema ostatku privrede i društva. A onda, takav položaj i mesto u tako uspostavljenom sistemu samo se dalje logično razvijaju, štiteći osvojene pozicije i interese.

Što nas je dovelo tu gde smo. Cela ekonomija napreduje, raste bruto društveni proizvod i izvoz, ali odnosi uspostavljeni unutar ekonomije jesu takvi da se korist od ukupnog napretka preraspodeljuje više u korist jednih nego drugih. Jedni vuku kola, drugi se voze. E, to je ono što može u budućnosti da ugrozi i više od ovako dobrih ukupnih pokazatelja rasta privrede. Njihova održivost mora da se zasniva na uravnoteženom naporu, koji vodi do dobiti srazmerne takvom naporu.