AFERA "VEČERNJE NOVOSTI": Minsko polje Milana Beka

Srpski tajkun najpre je ubedio Nemce da u Srbiji nema privatizacije bez njegove ruke, da bi ih posle preveo žedne preko vode uz političke i vešto nameštene poslovne zamke u koje su upali i VAC i Stanko Subotić

Najopasnije ubice u ratu nisu ni snajperisti ni neki specijalci. Najopasniji su mineri. Postavljanje mine je umetnost, kažu oni koji o tome ponešto znaju. Za to je potrebna neviđena kreativnost, poznavanje ljudske psihe, logika i, ono što je najbitnije - svirepost. Kakav mentalni sklop može da ima čovek koji, recimo, veže najpopularniju minu na ovim prostorima, tzv. paštetu, za dečju igračku. Zna da će je podići dete i da će je aktivirati, i da ga najverovatnije neće ubiti, ali će ga obogaljiti... Ili da stavi jednu ispod druge dve tenkovske mine tako da jedna bude okidač za drugu. Zna da će doći demineri, da će videti prvu minu, krenuti da je demontiraju i kada je podignu, aktiviraće obe mine. Petnaest kilograma trotila eksplodira istovremeno. Niko ne ostaje živ u krugu od 200 metara! Mogla bi se čitava knjiga napisati o inventivnosti minera sa ovih naših prostora. Ali nije to tema.
Čemu sve ove ratne priče? Proučavajući slučaj „Večernjih novosti" i analizirajući, priznajemo, briljantan modus operandi tajkuna Milana Beka, nekako se najlakše može povući paralela. Milan Beko ima mozak ozbiljnog minera. Sigurni smo, da se tim poslom bavio, bio bi jedan od najkreativnijih u tom polju. Apsolutno. Instinkt i nagon definitivno ima. U prethodnim brojevima pisali smo o celoj operaciji preuzimanja „Večernjih novosti". Kako je Beko uz pomoć svojih saradnika iz kabineta Vojislava Koštunice prvo naterao Nemce da sarađuju s njim, a onda i da igraju po njegovim pravilima? VAC-u je jasno stavio do znanja da bez njega nema privatizacije u Srbiji. Stavio ih je pred zid prethodno kreiravši politički kontekst - možete postati vlasnik „Novosti" jedino ako ih ja zvanično kupim, s vašim parama uz debelu proviziju, a onda vam posle nekog vremena prepustim vlasništvo.
Nemci pristaju, i stali su na prvu minu. Sledeći korak ih je skupo koštao. Samo definisanje uslova pod kojima bi prepustio vlasništvo nad firmama „Ardos", „Trimat" i „Karamat", Beko je postavio toliko široko da je vrlo lako uterao nemački medijski koncern u još jedno minsko polje. Uslov koji doslovce stoji u okvirnom sporazumu između dve strane de fakto definiše termin preuzimanja akcija tačno šest meseci nakon parlamentarnih izbora u Srbiji. Pravdajući ovakav zahtev političkom uslovljenošću i negativnim odnosom Vojislava Koštunice prema nemačkom investitoru, koji je doduše bio više puta javno demonstriran, Milan Beko je u biti stvorio sebi dodatni manevarski prostor. Druga mina iznenađenja bio je uslov koji je on spominjao u javnim nastupima, a koji nije bio nigde jasno definisan, bar ne u ugovorima i aneksima ugovora u koje je „Ekspres" imao uvid, a to je bio uslov saglasnosti Komisije za zaštitu od monopola. I da takav uslov postoji i da ne postoji, sa stanovišta VAC-a to je bila uobičajena poslovna procedura.
S obzirom na to da je VAC u to vreme u Srbiji poslovao i da je s državom bio partner u „Politici", bilo je prirodno da kao odgovorna kompanija traži dozvolu od državne komisije.
To su zaista i učinili, i to dva puta. Prvi put u januaru 2009, a drugi put godinu dana kasnije, u januaru 2010. godine. Oba puta su se legitimisali kao stvarni vlasnici preduzeća „Trimat", „Ardos" i „Karamat". Odnosno da budemo precizniji, njihove fondacije štihtinzi imali su overene ugovore o zalogu hartija od vrednosti kao garancije da će novac koji je prebačen Bekovim firmama biti vraćen. U ovim konkretnim slučajevima radilo se o akcijama „Večernjih novosti". Naravno, to je bila samo forma, novac nikada nije trebalo da bude vraćen, već je trebalo da se kompenzuje akcijama.
Pošto se Beko pravio lud, vešto vrdajući i izbegavajući da sprovede ovu operaciju, pravdajući se političkim razlozima, tehničkim i administrativnim problemima, pritiscima iz vlasti i opozicije u Srbiji, VAC je jedno vreme imao razumevanja za takve „specifikume" srpskog poslovnog okruženja u kojem nedefinisani „politički" razlozi mogu biti prepreka poslovnom odnosu. Valjda nisu računali na inventivnost srpskih tajkuna kada nekome treba da vrate novac. Što je veći novac, i inventivnost je veća.
Ipak, kada su pokušali da ostvare svoje interese, računajući pritom na inertnost partnera, uzeo je stvar u svoje ruke. Sled poteza je bio logičan i prilično džentlmenski. S obzirom na promenu vlasti u Srbiji i na to da je tada, umesto Koštunice, glavni politički faktor bio Boris Tadić, diskretno izveštavaju njegovo okruženje o svojim namerama. Milan Beko odmah koristi situaciju da raskine ugovor još na prve nagoveštaje kontakta VAC-a s tadašnjom vladajućom garniturom, pravdajući to kršenjem odredaba o zaštiti i tajnosti podataka.
Nemcima ne ostaje ništa drugo nego da krenu alternativnim metodama u ostvarenje svojih prava, odnosno u ovom slučaju - u aktiviranje zaloge. U junu 2010. godine preuzimaju kontrolu nad privrednim društvom „Ardos" iz Salcburga, i to tako što su preuzeli vlasnički udeo u tom preduzeću u skladu sa zakonom. Međutim, Beko ih je tužio i doveo ih u situaciju da se s higijenskog aspekta čitav posao naglo pogorša. Pretio je skandal, a oni su skandal na  svaki način hteli da izbegnu. Ne možemo da tvrdimo, ali verujemo da je Milan Beko negde i računao na takav razvoj događaja.
Iako su njemu i njegovim firmama upravljačka prava zamrznuta u „Večernjim novostima", ipak mu je uloga u ovom poslu donela određeni ulog u daljim poslovnim i drugim odnosima s državom. Ako posmatramo stvari s praktične strane - šta je konkretno Milan Beko dobio u čitavom ovom poslu? Nije dobio malo.
Sve vreme od 2006. do danas, na ovaj ili onaj način, u većoj ili manjoj mer, Beko je učestvovao u upravljanju kompanijom. U tom periodu „Večernje novosti" a.d. se transformišu od profitabilne u prilično neprofitabilnu kompaniju, beležeći dug koji sa sigurnošću ne možemo utvrditi, ali koji svakako nije manji od 15 miliona evra. Da li je i tu Beko, kao i u svemu pre toga, imao neki interes, trebalo bi da utvrde istražni organi. Takođe od VAC-a i Stanka Subotića u procesu kupovine akcija dobio je svojom umešnošću, na štetu države i malih akcionara, bezmalo devet miliona evra, plus dva miliona provizije za „dobro obavljen posao". A u ovu operaciju je krenuo bez ijednog svog uloženog dinara. Majstori ostaju majstori.