BIZARNI OBIČAJI: Umesto crnine, odseci prst

U Indoneziji plemena na različite načine obeležavaju smrt svojih pripadnika. Jedni "junački" sakate ženama šake, dok drugi iz velikog poštovanja prema pokojnicima, njihove leševe čuvaju u kućama i oblače ih

U našoj kulturi prva asocijacija na sahranu su crna marama ili flor na reveru, sanduk, cveće, sveće i žalost koja formalno traje 40 dana. Bol za izgubljenim roditeljima ili prijateljima uglavnom osećamo u sebi ili ponekad isplačemo.
Smrt člana porodice u plemenu Dani iz Indonezije preživljava se ne samo emocionalno već i kroz užasan fizički bol, i to se odnosi samo na žene. Pripadnice plemena Dani, koje žive u Papua Novoj Gvineji, svoju patnju moraju dokazati prihvatanjem da im se odseče gornji deo prsta kad god im neko blizak umre. Inače, ovo pleme, koje imao oko 250.000 članova, živi u izuzetno udaljenoj oblasti provincije Papue u gradu pod imenom Vamena, usred planine Kiklops - do koje se dolazi isključivo avionom.

Član porodice - egzekutor
Njihova izolovanost pomogla im je u tome da sačuvaju tradicionalni i plemenski način života, koji je istraživačima veoma zanimljiv. Prilikom posete Danima, antropolozima je brzo upalo u oči to da mnoge starije žene ili bake nemaju svih 10 prstiju već da im je po nekoliko prstiju na šakama odsečeno. Ispostavilo se da one nisu ništa skrivile pa da im je to vrsta kazne, što se dešava u nekim muslimanskim zemljama, već taj bizarni ritual, prema lokalnom verovanju, treba da zadovolji duhove pokojnih predaka i, srećom, danas se retko praktikuje u plemenu. Sam postupak nimalo nije jednostavan. Kada neki član plemena umre, njegovoj ćerki, sestri ili majci sleduje sakaćenje.

Pre nego što se prst odstrani, svi prsti joj se vezuju kanapom na trideset minuta kako bi se umrtvili i bol bila manja. Međutim, povređivanje ni ovim činom nije gotovo. Na mestu odsečenog prsta rana se spaljuje kako bi se što pre stvorio ožiljak. Da stvar bude gora, često je bliski član porodice - sestra ili roditelj - onaj koji odseca prst. Na kraju, otvorene rane se povijaju kako bi se sprečilo formiranje novih prstenova prstiju. Ostali ožalošćeni pripadnici plemena Dani će se simbolično posuti pepelom i glinom preko svojih lica - što i nije bolan oblik tugovanja. Ova praksa sve više zastareva i službeno je zabranjena već nekoliko godina. Zato su obično starije žene sa osakaćenim prstima. Teško je tačno utvrditi kada je to započelo i zašto se primenjuje samo na ženama. Najverovatnije iz religioznog straha da bi, ukoliko bi pokojnik bio moćna osoba dok je živeo, njegov duh ostao u selu tokom duhovnih previranja i ne bi imao mira.

Oblače pokojnike i čitaju im Bibliju
Narodi iz određenih primitivnih zajednica veruju da je ovakav vid fizičkog emocionalnog bola od suštinskog značaja za proces žaljenja i poštovanja pokojnika. Ne manje bizaran i za našu kulturu nepojmljiv običaj imaju njihove komšije sa indonežanskog ostrva Sulavesi, koje toliko poštuju mrtve članove porodice da ih i nakon smrti drže u svojim kućama. Pripadnici naroda Torjan nedeljama, čak i mesecima i godinama nakon smrti čuvaju tela svojih preminulih rođaka. I ne samo to, oni svoje preminule pretke oblače, neguju, nude im hranu ili piće i čitaju molitve. Neobičan obred često prati čitanje Biblije jer je ovaj narod bio pod uticajem hrišćanstva, pa su usvojili neke njegove elemente, dok je ostatak Indonezije pretežno muslimanski.