BREJKING INTERVJU LJUBA MILANOVIĆ

BREJKING INTERVJU LJUBA MILANOVIĆ

Foto: Oksana Toskić


Ljude koji objavljuju podatke o tome ko su saradnici policije možemo da podelimo u dve grupe. Jedni to rade iz jednog interesa, a drugi iz interesa, recimo, da podignu tiraž, međutim, ja mislim da iza svega toga stoje službe kojima je to u interesu, a za njih se radi svesno ili nesvesno. Svakoj službi je u interesu da razbija stubove pošto su stubovi društva odavno urušeni, a te službe koliko-toliko opstaju i otkrivanje mreže saradnika je jedan od načina da ih totalno razore

Pre izvesnog vremena ubijena je devetnaestogodišnja devojka na radnom mestu, na benzinskoj pumpi. Policija je kod jednog mladića pronašla pet grama droge, a on je ponudio nagodbu, otkrio im je ko je zbog desetak hiljada dinara usmrtio radnicu na pumpi. Rešeno. I više od toga, sitnom dileru je stavljena meta na leđa jer je u medijima otkriven njegov identitet. Primer dva, u seriji tekstova o ubistvima iz devedesetih obelodanjena su imena saradnika policije. Niko nije reagovao, izuzev bivšeg šefa POSKOK-a Ljube Milanovića, koji je gostujući u jutarnjem programu kod Milomira Marića rekao da se otkrivanjem mreže saradnika urušava bezbednosni sistem države i da iza toga stoje strane službe.

U razgovoru za “Ekspres” Milanović objašnjava šta za jednog operativca znači mreža saradnika, kako se pomoću njih rešavaju najteža krivična dela, zašto i kako se urušava najznačajnija karika operativnog rada…

– Na sve to potakli su me naslovi u dnevnoj štampi, odnosno u tabloidima, jer malo-malo pa se pojavi da je neko saradnik jedne ili druge ili treće službe… Tu dolazimo do onoga šta je motiv tih ljudi koji otkrivaju takve stvari i šta u stvari stoji iza cele te priče, da li ekonomski ili neki drugi motivi…

Kad kažete ekonomski, da li tu mislite na nekog pojedinca ili neku službu, domaću, stranu…

– To je dobro pitanje i to je ono što je mene potaklo na razgovor i ono gde ja mislim da je urušavanje sistema. Jer ljude koji objavljuju te podatke isto možemo da podelimo u dve grupe. Jedni to rade iz jednog interesa, a drugi iz interesa, recimo, da podignu tiraž, međutim, ja mislim da iza svega toga stoji služba, kojoj je to u interesu, a za njih se radi svesno ili nesvesno. Jer svakoj službi je u interesu da razbija stubove pošto su stubovi društva urušeni odavno, a te službe koliko-toliko opstaju i otkrivanje mreže saradnika je jedan od načina da ih totalno razore.

Vrlo jakih načina?

– Apsolutno. U svakoj borbi u službi vi ste znali ko radi, ko je nosilac, uvek je bilo da se vidi mreža, ja sam to rekao i u emisiji. Na primer, u Hrvatskoj su svi znali ko radi u KOS-u, ali im je bilo bitno ko radi za KOS i tu su preuzeli sve živo da dođu do mreže saradnika.

Šta znači za jednu službu i policiju saradnik?

– Ako govorimo o pravim službama, državnoj bezbednosti, vojnoj službi i policiji, osnov su saradnici. Treba razgraničiti šta je saradnik. Mala digresija, danas se sve bacilo na tehniku, slušanje, i sve je podređeno tehnici, međutim, vi morate da imate, što se kaže u žargonu, živi jezik. Možete da vidite gde neko ide i kuda se kreće, ali ne znate šta misli. To nijedna tehnika ne može da zabeleži. To može samo neko ko je unutra. Znači, stvaranje saradničke mreže je vrhunac operativnog rada. I policajac se vrednovao po tome kolika mu je saradnička mreža.

Kako se pravi saradnička mreža?

–  Prvo kreće prijateljska veza, što je najniži stepen i on nigde nije registrovan, znači to je čovek koji vam na dobrovoljnoj osnovi, bez ikakvih nadoknada, daje određena saznanja. On čak ne mora ni da bude deo kriminalne ili neke druge sredine iz koje vama trebaju podaci. Ako takva veza daje kvalitetne i permanentne podatke koje vi proveravate, sledeća faza je informator. Informator je drugi stepen i to je već čovek kojeg vi registrujete. Registrujete ga, nažalost, zbog toga da kad mu uradite određene usluge sve bude u okviru zakona, da imate pokriće u zakonu. Sledeća faza je saradnik. Saradnik je najviši stepen, on je na neki način deo službe. Ako se desi da on, na zadatku za koji je angažovan od strane službe, izgubi život, njegova porodica ima pravo na naknadu, kao da je pripadnik službe. Vi ste mogli, u dogovoru sa sudijom i sa nadređenima, da mu neko krivično delo kompenzujete za neki podatak. To je kasnije počelo da se zloupotrebljava. Oni su počeli da se koriste u privatne svrhe. A najgora stvar koja se desila… Ono što ja stalno naglašavam – u pravo vreme, u naše vreme su kriminalci radili za policiju, a sada policija radi za kriminalce.

Kako Vi to tako kažete?

– Lako. (smeh) Ovo što sam ja vama ispričao je sve lepo i krasno, ali užasno je teško da čovek iz kriminogene sredine pristane na taj deo.

Kako se takav čovek vrbuje? Čime?

– To jeste suština i vrhunac, da vi priđete takvom čoveku. Sad, imate najlakši deo gde je on uradio neko krivično delo gde vama zakonske mogućnosti dozvoljavaju neku vrstu nagodbe.

Status svedoka saradnika?

– Videli ste američke službe, kod njih je to vrlo prosto, imaš toliko i toliko godina robije i ako to kažeš, anulira se, to je sve čisto… I to je sada.

A u ono vreme kako je bilo?

– Nije bio taj zakonski deo nego se više išlo na vašu individualnu sposobnost da nekome priđete, na veštinu, na komunikaciju da ga vi privučete.

Da on stekne poverenje?

– Poverenje je osnov svega. Vi niste smeli nikada i nikoga da prevarite. Ali da bi se to čulo, da bi vama počeli da veruju, to je užasno dug put, put sa mnogo prepreka… Bilo je jedno ubistvo i meni je došao moj saradnik i tvrdio je da osoba za kojom smo mi raspisali potragu, koju smo sumnjičili, nije izvršilac. Međutim, taj je bio toliko nepoverljiv, nije cvećka naravno, jer vi ne radite sa cvećkama, nije verovao policiji, nije verovao nikom. Verovao je tom svom prijatelju… Sklopljen je dogovor da ta osoba dođe, da donese validan dokaz i da će, bez obzira na to da li ću ja uvažiti taj dokaz ili ne, biti pušten… Ti pregovori su trajali, odužili se, da bih ja u jednom trenutku, preko drugih, operativnim radom, došao do toga gde se on krije, u kom je stanu. Sad idu finese, mogao sam da pošaljem ekipu da ga uhapsimo. Ne, pozvao sam ga telefonom i rekao mu da dođe. Doneo je dokaz. Dokaz je bio da je u to vreme bio u inostranstvu, ne samo što je imao u pasošu sve to, nego je imao i račun iz radnje da je kupio nešto. Zašto vam ovo pričam? Posle je taj čovek imao neograničeno poverenje i ja sam od njega posle mogao da dobijem informaciju koja je bila bitna za nešto drugo.

Sa takvom mrežom saradnika u ono vreme, bez ovakve tehnike, kojom brzinom su se rešavala ubistva?

– To je dobro pitanje.

Vi i Gera Gerasimović tražite metke u snegu?

– To je bilo neko ubistvo na Senjaku, kad pričate o tehnici, sneg 30 centimetara, Gera načelnik, ja šef, Gera ide jednom stranom trotoara, ja drugom, zavrnuti rukavi i tražimo čauru. Eto, toliko o tehnici s kojom smo mi raspolagali i forenzici. Ja sam pet minuta posle ubistva u gradu znao ko je izvršilac… Da smo onda imali što imaju sada, mobilne i drugu tehniku, najteže krivično delo bi bilo krađa bicikla. Potpisujem. Mi smo to u žargonu delili na „policijski rešeno” i „sudski rešeno”.

Pet minuta?

– Sad ću vam reći. Bilo je ubistvo, znači, niti znaju mesto, niti vreme, niti ko je. Samo je lice izbačeno ispred Urgentnog centra iz auta.

Samo leš?

– Samo leš i ništa više. Ja siđem u treće odeljenje, svi dole sede i dumaju. Pitam načelnika Geru: ”Je l’ mogu ja da okrenem neki telefon i da vidim?” E sada, to vam je i sreća…

Potrefilo se?

– Okrenem telefon, čovek kaže: “Doći ću ja sutra do tebe”. Ništa ja ne pričam Geri, čovek dolazi sutradan, pitam šta imamo da pričamo, a on zadiže majicu i pokazuje mi pištolj. Kaže, to je pištolj iz dela i dodaje: ”Tamo na klupi u hodniku sedi ubica, doveo sam ga…”. Siđem ponovo u treće odeljenje, obraćam se pred svima Geri: “Mogu li ja, ako nije problem, da rešim ovo?”

Govorimo o ubistvima iz devedesetih, a mnoga ubistva iz tog vremena nisu rešena, a otkrivaju se saradnici iz tog perioda?

– Znam šta hoćete da kažete.

I saradnici koji su otkriveni možda i danas rade za policiju?

– Gledajte, vi imate gde je ovaj novinar rekao, ja nisam tada hteo da ulazim u tu diskusiju, ”pa znate, mi otkrivamo nešto što je bilo devedesetih”. Ja kažem: “Ok, vi otkrivate, ali vi urušavate instituciju i sistem, jer vi otkrivate sada šta je bilo devedesetih, a danas imate opet saradnike koji će reći – pa i mene će za pet, deset godina da okrive. Tu leži problem. Nije to sad prošlo i to je sad završeno, nego to traje.

Intervju Ljube Milanovića pročitajte u nanjovijem broju Ekspresa koji se od petka nalazi u prodaji na kisocima

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar