DA JEDNOG TUŽIOCA UHAPSE, PRESUDE NE BI VIŠE PADALE

DA JEDNOG TUŽIOCA UHAPSE, PRESUDE NE BI VIŠE PADALE

Specijalni sud, sudjenje stecajnoj mafiji, sudski spisi, fascikle, dosijei, dosiei.


 Advokati tvrde da bi rezultati tužilaštva bili bolji da mu za vratom ne dišu policija i politika 
Posle tačno deceniju i po rada Tužilaštva za organizovani kriminal mišljenja stručne javnosti o tome da li je ono opravdalo svrhu postojanja su podeljena. Na jednoj strani su oni koji hvale rad šefova tužilaštva i njihovih zamenika, na drugoj oni koji tvrde da bi rezultati rada tužilaštva bili bolji da im za vratom ne dišu policija i politika. Postoji i treća strana – ona koja smatra da ovo posebno tužilaštvo predstavlja jedinu svetlu tačku u borbi protiv kriminala, ali da zbog svoje postojeće strukture ne funkcioniše onako kako bi trebalo.
Decenija i po postojanja bila je dovoljna i za odgovor na najvažnije pitanje, a to je efikasnost tužilaštva, koja je postala upitna kada su jedna za drugom ranije pompezno najavljivane istrage i optužnice počele da padaju na višim sudskim instancama.
Sagovornici „Ekspresa” nisu saglasni ni sa tim ko je odgovoran što optužnice koje je podnelo
Tužilaštvo za organizovani kriminal padaju na Apelacionom sudu, kao ni sa tim da li su zamenici specijalnog tužioca, kako se rukovodilac tužilaštva percipira u javnosti, samostalni u svom radu.
Ko je odgovoran što posle spektakularnih hapšenja, velikih nedokazanih afera, postupci postaju veliki trošak za državni budžet i dodatno narušavaju i ovako narušeni ugled srpskog pravosuđa?
Advokat i nekadašnji koministar policije Božo Prelević, koji pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu ima 11 oslobađajućih presuda za svoje klijente, a po optužnicama koje je podiglo Tužilaštvo za organizovani kriminal, kaže za „Ekspres” da je poslednje što bi rekao to da u ovom u tužilaštvu radi nekvalitetan kadar.
– Moram da kažem da tužilaštvu nedostaju i tužioci i saradnici koji će im pomagati u radu. Ovo tužilaštvo postupa u predmetima koji često imaju više od 70.000 ili 80.000 strana i po sto registratora. Siguran sam da je u predmetima koji su ni tamo, ni vamo bilo pritisaka politike da se neko optuži, a pouzdano znam da je policija podnosila krivične prijave i obećavala je tužilaštvu da će dostaviti dokaze koji nedostaju i time, praktično, primoravala tužioce da pokreću postupke, a da nikada obećano nije ispunila – kaže Prelević.
Specijalni sud, sudjenje stecajnoj mafiji, sudski spisi, fascikle, dosijei, dosiei.

Specijalni sud, sudjenje stecajnoj mafiji, sudski spisi, fascikle, dosijei, dosiei.

Prema njegovim rečima, poseban problem u radu tužilaštva, ali i uopšte pravnog sistema u Srbiji su veštaci, naročito ekonomsko-finansijske struke. U većini privrednih predmeta, naglašava Prelević, veštaci ove struke su ili potpuno nedorasli poslu koji im je poveren ili su nekompetentni da ga urade. Kao primer za svoje tvrdnje navodi primer postupka Nebojše Čovića, nekadašnjeg šefa Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju.
– Optužnica protiv njega pala je do sada četiri puta i još nije potvrđena. Svaki put problem je u istoj stvari: tužilac daje tako loše naredbe pa na osnovu njih ne možete da dobijete jasno veštačenje kako bi se utvrdilo ima li ili ne elemenata za podizanje optužnice. U postupku protiv članova stečajne mafije ili okrivljenih za zloupotrebe u Azotari, tužilac je, po mom dubokom uverenju, lovio sačmarom, pa šta padne. Mislim da bi tužiocima bilo mnogo bolje da suze krug okrivljenih i da idu na sigurno – smatra Prelević.
Prema njegovom mišljenju, neshvatljivo je i što veliku ulogu u radu Tužilaštva za organizovani kriminal ima policija.
– Kada to kažem, mislim i u pozitvnom i u negativnom kontekstu. Među pripadnicima policije ima toliko onih koji uništavaju dokaze sa ciljem da oni ne dođu u ruke tužilaca, da bi o tome mogao da se napiše roman. Ima i onih koji se bave režiranjem slučajeva, a ne otkrivanjem počinilaca najtežih krivičnih dela. Moj utisak je da je država zainteresovana da se pokrenu postupci i da su njeni predstavnici jako zadovoljni kada se informacija o tome pojavi u medijima, ali ne i epilogom postupka – kaže Prelević.
Predstavljanje pokretanja postupka pred Tužilaštvom za organizovani kriminal kao pokazatelj „odlučne i uspešne borbe protiv kriminala i korupcije” ostalo je mnogo puta u senci oslobađajućih presuda.
Na primer, u pravnosnažnoj presudi Apelacionog suda Dragan Tomić, bivši direktor Rudarskog basena „Kolubara”, oslobođen je krivice za zloupotrebe prilikom prodaje gvožđa i rude, kojima je pričinjena šteta od 58 miliona dinara. Mihalj Kertes, bivši direktor Carine, pravosnažno je oslobođen u aferi Kipar, koja je trebalo da otkrije kako je režim Slobodana Miloševića opljačkao državu iznoseći novac u koferima. Najsvežiji primer padanja optužnice je oslobađajuća presuda pripadnicima nekadašnje Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije za oružanu pobunu 2001. godine. Među oslobođenima su Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović, pravnosnažno osuđeni za ubistvo premijera Zorana Đinđića.
– Kada je u pitanju oružana pobuna JSO, ljudi gube iz vida da je to bilo dve godine pre ubistva premijera Đinđića. Gube iz vida i da je tužilac na tom suđenju dostavio papir u kom je navedeno da ta pobuna ili protest nema nikakve veze sa ubistvom Đinđića. Kada je taj postupak pokrenut 2012. godine, na vlasti je bila Demokratska stranka i jasno je da je on pokrenut po privatnoj tužbi. Sve one koji tvrde da presuda nije pravedna, a tu ima i bivših premijera i ministara policije, pitao bih zašto oni nisu pripremili postupak. I onda kao društvo dolazimo u situaciju da javnost smatra da su tužilaštvo i sud krivi za postupanje u pojedinim slučajevima, a suština je da u mnogim od tih predmeta nije bilo dokaza protiv okrivljenih. Nama advokatima je jasno da je bilo slučajeva u kojima tužilac, koji bi trebalo da bude samostalan, nikada ne bi ni podigao optužnicu da mu za vratom ne stoji neki političar ili grupa policajaca koji mu kažu „sve imamo, pokreni postupak”, a nikada ne dostave dokaze. Faktički, dešavalo se koliko puta da tužioca uvedu u predmet kada policija već uhapsi nekoga i to objavi u novinama – kaže Prelević.
Adokat Momčilo Bulatović, koji je u mnogim postupcima zastupao okrivljene po optužnicama Tužilaštva za organizovani kriminal, za „Ekspres” kaže da tužilaštvo nije opravdalo svrhu svog postojanja. On smatra da optužnice padaju prvenstveno zbog loše sprovedene istrage, odnosno lošeg rada svih koji su učestvovali u prikupljanju dokaza.
– Veliki broj predmeta pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu predstavljaju rezultat nekog političkog obračuna, a ne stvarnog stanja stvari. Ne postoji organizovani kriminal u koji nije uključena država. Isto tako, nema organizovanog kriminala u uređenoj državi. A ne znam zemlju u kojoj ima više organizovanih kriminalnih grupa nego u Srbiji. Kada pogledate stečajnu mafiju, lekarsku mafiju, farmakomafiju, đubretarsku mafiju… pomislite da nema dela društva u kojem nema organizovanog kriminala – kaže advokat Bulatović.
Prema njegovom mišljenju, čak 90 odsto presuda palo je na sudu zbog nekvalitetnih optužnica, a da za to niko nije odgovarao.
– Postupci koji se vode pred Posebnim odeljenjem Višeg suda, kolokvijalno nazvan Specijalni sud, jako su skupi. Ako se tome dodaju naknade za neosnovano hapšenje, troškovi advokata koji zastupaju u predmetu, javnost ne može ni da zamisli o kojim se iznosima radi. A za to niko ne odgovara. I nikada nije. Kada bi samo  jedan tužilac, policajac ili neko drugi bio uhapšen zbog nekvalitetne optužnice, ne bi se više tako ponašali. Do danas to, nažalost, niko nije uradio – kaže Bulatović.
Advokat Zora Dobričanin Nikodinović stanovišta je da Posebno odeljenje Višeg suda, kao i Tužilaštvo za organizovani kriminal ne treba da postoje. Ona kaže da bi svi slučajevi po kojima su formirani predmeti u Tužilaštvu za organizovani kriminal mogli da se procesuiraju pred Višim tužilaštvom, odnosno pred običnim sudskim većima Višeg suda.
– Razmeštanjem sudija i tužilaca u Tužilaštvo za organizovani kriminal i Posebno odeljenje Višeg suda pravi se zla krv među njima. To je mišljenje gotovo svih sudija, tužilaca i advokata – smatra Dobričanin Nikodinović.
Na pitanje zašto optužnice Tužilaštva za organizovani kriminal padaju pred višim sudskim instancama,  ona kaže da „nekada stvari na početku ne izgledaju kao na kraju postupka”.
– Dešava se da na kraju tužioci ne mogu da dokažu tvrdnje koje su izneli u optužnicama. Svakako, tužilaštvo mora da računa i na to da će odbrana iskoristiti sva zakonska sredstva da ospori navode tužilaštva i spremi što bolju odbranu – kaže Dobričanin Nikodinović.
Slično mišljenje kao i advokati imaju i tužioci.
Naš sagovornik iz tužilačkih struktura, koji je zbog zabrane javnog iznošenja mišljenja sa nama razgovarao nezvanično, kaže da konkretan odgovor na pitanje da li je tužilaštvo opravdalo svrhu svog postojanja može da stane u jednu rečenicu: “Kako je osnovano, tako je i neuspešno u borbi protiv organizovanog kriminala”. Na pitanje zašto, tužilac kaže:
U organizaciji javne tužbe u Srbiji postoje dva posebna tužilaštva – Tužilaštvo za organizovani kriminal i Tužilaštvo za ratne zločine, koji po Ustavu iz 2006. godine nisu unapred navedeni kao poseban deo tužilačkog sistema. Izmene Zakona o javnom tužilaštvu išle su za tim da se u jedinstvenoj strukturi tužilaštva pojave dva posebna tužilaštva, koja imaju neka ovlašćenja koja su rezervisana samo za Republičko javno tužilaštvo – kaže tužilac.
Tako smo, prema njegovom mišljenju, došli do situacije da “imamo potuno neustavnu šemu koja je bila rezultat preterane ideje da se organizacijom i bildovanjem institucionalnog kapaciteta može efikasno suprotstaviti kriminalu. Naprotiv, pokazalo se da bildovanje institucionalnih kapaciteta bez odgovarajućih ljudi, ne vodi nikakvoj organizaciji. Čak ni Nemačka dok je bila savezna država sa kancelarom na čelu nije uspela da napravi posebne sudove i tužilaštva van saveznog suda, odnosno tužilaštva. Kada se 2003. na 2004. godinu razgovaralo o organizaciji javne tužbe u našoj zemlji, rečeno je da ostrvska rešenja kakvo je Tužilaštvo za organizovani kriminal, u praksi ne uspevaju da se suprotstave kriminalu. Jer, more kriminala lako potopi ostrvo. Bolje je da imamo jezero kriminala oko planine tužilaštva, nego ostrvo u moru kriminala –  objašnjava sagovornik “Ekspresa”.
Na pitanje koji je razlog što se veliki broj postupaka po optužnicama Tužilaštva za organizovani kriminal okončao oslobađajućom presudom, naš sagovornik iz tužilaštva odgovara:
Tužilaštva nisu institucionalno samoorganizovana da bi bila brana protiv kriminala. Ovlašćenja koja imaju ljudi koji tu rade moraju da budu strogo kontrolisana. Ne smeju se dokazi pribavljati nauštrb ljudskih prava, a Tužilaštvo za organizovani kriminal to radi. Specijalne operacije koje sprovode javna tužilaštva se često prekidaju usled političkih i drugih pritisaka. Tužioci, u takvim slučajevima, često pribegnu tome da uzmu do tada pribavljene dokaze i da ih prezentuju sudu, a da pritom ti dokazi nisu validni i ne mogu da se koriste na sudu – objašnjava naš sagovonrik.
Stečajna mafija – najskuplji postupak
Sudski proces protiv 48 osoba kojima je optužnicom Tužilaštva za organizovani kriminal pripisivano da su kroz stečajne postupke oštetili neke od najvećih srpskih preduzeća, u javnosti poznatiji kao suđenje članovima stečajne mafije, našu zemlju do sada je koštao blizu 300 miliona dinara. Ovaj iznos biće daleko veći s obzirom na to da se očekuje da četvoro okrivljenih koji su u julu pravosnažno oslobođeni odgovornosti, kao i okrivljeni u odnosu na koje je potvrđena prvostepena oslobađajuća presuda, ali i njihovi branioci, podnesu sudu zahtev za naknadu troškova postupka. Novac koji treba da pripadne okrivljenima i njihovim braniocima biće isplaćen iz sudskog budžeta, koji je deo budžeta Republike Srbije.
– Odluke o isplati troškova donošene su sukcesivno, posle pravosnažnosti presude. Zakon propisuje da ukoliko se okrivljeni oslobodi od odgovornosti, što je u ovom postupku slučaj kod svih osumnjičenih, troškovi sudskog postupka padaju na teret budžetskih sredstava. Ranije je određeni broj oslobođenih na osnovu pravosnažnosti rešenja o troškovima krivičnog postupka podnosio predlog za izvršenje, pa je na osnovu donetih rešenja sa računa Višeg suda samo u jednom mesecu 2015. godine skinuto deset miliona dinara – kaže sagovornik “Ekspresa” iz Višeg suda. 
U ovom sudu, pred čijim su Posebnim odeljenjem vođeni postupci po optužnicama Tužilaštva za organizovani kriminal, navode da je zbog isplate troškova ovog postupka račun suda do sada nekoliko puta bio u blokadi, zbog čega nisu mogle da se isplaćuju zarade zaposlenima, niti da se namire obaveze koje sud ima prema advokatima, veštacima, porotnicima… Pojedini okrivljeni i njihovi branioci naplaćivali su dosuđene troškove prinudnim putem, što je iziskivalo i dodatne troškove izvršenja, koji su takođe padali na teret suda.
Postupak protiv okrivljenih za nezakonite radnje tokom stečajnih postupaka, koji je bio najveći proces u istoriji srpskog pravosuđa sa optužnicom od 181 strane, na sudu se srušio kao kula od karata. Pokušaj države da se obračuna sa korupcijom, na kraju je državu koštao verovatno i više od 50 miliona evra, koliko je grupi od 48 optuženih pripisano da su kroz stečajne postupke oštetili srpska preduzeća, ali posle više od decenije dugog sudskog postupka, za propast „C marketa”, “Beka” i drugih preduzeća niko nije kriv.
Drugim rečima, stečajna mafija ne postoji, jer dokazi za to ne postoje. Ispostavilo se da više od hiljadu dokaza i dve stotine svedoka nije bilo dovoljno da se utvrdi krivica optuženih.
Najznačajniji postupak – ubistvo premijera Đinđića
Najznačajnija optužnica Tužilaštva za organizovani kriminal jeste ona po kojoj je vođen postupak protiv okrivljenih za ubistvo premijera Zorana Đinđića. Bivši pukovnik Državne bezbednosti Milorad Ulemek (41), poznatiji kao Legija, i bivši potpukovnik DB Zvezdan Jovanović (44) pravosnažno su osuđeni na po 40 godina zatvora zbog ubistva. Prema presudi,  Legija je organizovao atentat, Jovanović je bio neposredni izvršilac, a obojica su osuđeni i za pokušaj ubistva Milana Veruovića, šefa obezbeđenja premijera, kao i za udruživanje radi protivustavne delatnosti.
Motiv atentata je bio zaustavljanje borbe protiv organizovanog kriminala i sprečavanje otkrivanja zločina u koja su pripadnici grupe bili umešani.
Ubistvo premijera Legija je, tada penzionisani komandant Jedinice za Specijalne operacije, organizovao u dogovoru sa vođama zemunskog klana Dušanom Spasojevićem i Miletom Lukovićem. Obojicu vođa „zemunaca” su pripadnici policije prilikom pokušaja hapšenja ubili u selu Meljak kod Beograda, 15 dana nakon atentata.
Premijer Đinđić ubijen je 12. marta 2003. u dvorištu zgrade Vlade Srbije, a njegov telohranitelj Milan Veruović ranjen je metkom koji ga je pogodio u donji deo leđa. Na njih je pucao Zvezdan Jovanović, tada potpukovnik JSO, iz snajperske puške “hekler i koh G3”, sa prozora zgrade u Ulici admirala Geprata, udaljen oko 130 metara vazdušnom linijom.
Sudije nezakonito oslobodile Luku Bojovića
Luka Bojović, kome se u Srbiji sudilo za ubistvo i pokušaj ubistava, nezakonito je 2015. godine oslobođen ovih optužbi, navedeno je u nedavnoj presudi Vrhovnog kasacionog suda. U presudi se navodi da su sudije Višeg suda prekršile zakon pre svega jer su odbile da u dokaze uvrste tajna pisma članova Bojovićeve grupe koja otkrivaju kako se uticalo na svedoke.
Sudije koje su pogrešno primenile zakon u korist članova zemunskog klana Luke Bojovića i Vladimira Milisavljevića i oslobodili ih odgovornosti za tri ubistva iz 2004. godine, ne mogu da odgovaraju zbog odluke koju su doneli iako je Vrhovni kasacioni sud utvrdio da su pogrešili.
Štite ih odredbe nekoliko zakona iz oblasti pravosuđa, ali i Ustav. Prema odredbama Zakona o sudijama, Zakona o uređenju sudova i članu 145 Ustava, sudske odluke su obavezne za sve i ne mogu da budu predmet vansudskog preispitivanja.
Rad tužilaštva u brojkama 
2017. godina
– Formirano je 3.936 predmeta, od kojih je 339 nosilo oznaku „strogo poverljivo”
– Iz ranijih godina ostalo je nerešenih prijava u odnosu na 96 osoba
– Primljene su prijave protiv 472 osobe
– Krivične prijave su odbačene protiv 150 osoba, a protiv 42 osobe je podnet optužni predlog
– Za 265 osoba je doneta naredba o sporovođenju istrage
– Optužnica je podignuta protiv 191 osobe
– Pritvor je određen za 129 osoba
– Protiv 223 osobe je izrečena osuđujuća presuda
– Za 84 osobe je određena mera oduzimanja imovinske koristi
2016. godina
– Formirana su 3.652 predmeta, od kojih je 338 nosilo oznaku „strogo poverljivo”
– Iz ranijih godina ostalo je nerešenih prijava protiv 62 osobe 
– Primljene su prijave protiv 324 osobe 
– Odbačeno je krivičnih prijava protiv 119 osoba, a protiv jedne osobe je podnet optužni
predlog
– Naredba za sprovođenje istrage je doneta protiv 173 osobe, dok je iz ranijeg perioda istraga protiv 296 osoba ostala nerešena
– Protiv 70 osoba je podneta optužnica, dok je ostalo nerešenih istraga protiv 259 osoba 
– Pritvor je određen protiv 131 osobe
– Protiv 188 osoba je izrečena osuđujuća presuda
– Za 63 osobe je određeno mera oduzimanje imovinske koristi
2015. godina
– Formirano je 3.487 predmeta, od kojih su 423 nosila oznaku „strogo poverljivo”
– Iz ranijih godina ostalo je nerešenih prijava protiv 59 osoba
– Primljene su prijave protiv 334 osobe
– Za 65 osoba je odbačena krivična prijava, a protiv 23 je podnet optužni predlog
– Za 260 osoba je doneta naredba o sporovođenju istrage, a iz ranijeg perioda je za 172 osobe istraga ostala nerešena
– Protiv 110 osoba je podignuta optužnica, dok je za 309 osoba ostalo nerešenih istraga
– Pritvor je određen protiv 177 osoba
– Protiv 202 osobe je izrečena osuđujuća presuda
– Za 67 osobe je određena mera oduzimanje imovinske koristi

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar