DNEVNIK ROBIJAŠA: Karađorđeva usoljena glava i druge priče

Opet jubilej u Srba. Jbt, možda smo mi kao narod stvarno nastali od Ozirisa, a ostali od majmuna, jer samo od mitova i jubileja mi možemo da živimo. Ovog meseca, ne znam tačan datum, obeležava se 200 godina od kada je kum kumu odsekao glavu. Miloš Karađorđu. Naredio da mu je otfikare. Svaka sličnost sa novijim srpskim likovima nikako nije slučajna, sasvim je tendenciozna i namerna. Znači, ovako, prepričaću u žargonu prosečnog srpskog robijaša, mada sebe ne smatram takvim, jer ja sam ja, pa nisam valjda neko drugi. Znači, Karađorđe je dizao bune, borio se protiv mirnih Osmanlija, hteo, zamisli ludog čoveka, pa to je u današnjem kapitalizmu nepojmljivo, hteo zemlju da oslobodi od turskog zuluma. Ali nešto pođe po zlu, da l' su ga izjebali Rusi ili Englezi, šta ja znam... Uglavnom, Karađorđe prebeže kod Rusa. Tamo je, bogme, poduže čekao da ga primi car. Car ga ne primi, već njegovi sinovi. Ugovoriše oni podršku Crnom Đorđu, dadoše mu brdo dukata da organizuje narod, da udari na Turke. Kakvi prevaranti... Kad se prilike ukazaše, vrati se Karađorđe kući. Narod ga dočeka, nešto slično Šešeljevom dolasku iz Haga (kum prethodno preuzeo stranku). Međutim, 'oćeš malo sutra. Kum Miloš već preuzeo vlast. I naredi seču glave, ili kako bi se naučno izrazili dražesni lekari, lobotomija, od vrata naviše. Glavu usoliše da se ne usmrdi i poslaše je sultanu. E sad, to se prilično dopade Srbima, nekako im se zapati u DNK, pa Karađorđevići narediše da se Obrenovići probodu mačem, ali to im izgleda ne bi dosta, jer, prema nekim kazivanjima iz tog doba, kaže se da su zaverenici kao trofej naboli na vrh mača delove vagine nesrećne Drage Mašin, koju su Englezi baš gotivili, a mi se i danas pitamo što nas, bre, ti Ostrvljani toliko mrze.
Ova pojava izdaje naročito se iskazala tokom i odmah nakon Drugog svetskog rata, kad je brat brata slao u smrt, ili još gore, u pakao na Goli otok. Potkazivaše kumove, saborce, komšije, prijatelje, sve što je moglo i što nije poslato je da tuca kamen, a dok ne revidiraš, tucaju te u mozak. Kad revidiraš, onda ti isto radiš, tucas u mozak. Jebote, sav sam se naježio...
Kasnije, kad se tucači kamena u mozak vratiše kući, previranja sa opasnim ishodom ustoličila su se u Centralnom komitetu. Zglajzovalo se, uglavnom, nakon što te kod drugova namesti kum, partijski brat, pa ideš malo na put u Kinšasu. Kad se vratiš niotkud, nisi više svoj, što bi rekli u onoj reklami za "snikers".

Đinđić je poslao Slobinu glavu u Hag i dobio ništa, a Miloš je poslao kumovu usoljenu glavu i dobio državu

Dolazimo do 2000. i 2001. Doduše, nisu bili kumovi, ali neodoljivo podseća na događaj od pre 200 godina. Đinđić uhapsi Slobu i brže-bolje ga izruči Hagu. Zauzvrat je dobio đoku. Samo obećanje, evo ti ništa i čvrsto ga drži. Jebote, ako ti neko traži nečiju glavudžu, pa bila i Slobina, pa traži nešto golemo za uzvrat. U tom slučaju Slobu ne izručuješ do zadnje, sve dok ti ne daju ono što su obećali. To nije trgovina, to je politika. I koja je razlika između Miloša i Đinđića? Ogromna! Neuporediva, jer Đinđić je poslao Slobinu glavu u Hag i dobio ništa, a Miloš je poslao kumovu usoljenu glavu i dobio državu.
Razmišljam nešto, koji je taj Karađorđe bio zajeban lik. U današnjim prilikama, on bio bio kontroverzni biznismen, učestvovao bi u privatizacijama, lobirao kod ovih i onih, podmićivao, išao bi sa telohraniteljima, demonstrirao silu. Da se Karađorđe, kao ona dva ludaka u "Posetiocima" teleportovao ovih godina u Srbiju, njega bi tužilac Miljko odma' proglasio za vođu najopasnije kriminalne grupe, da namerava da buzdovanom ubije predsednika, da Smrda Mudić, to bi bio onaj Grk što je ubijen sa Crnim Đorđem, istog hoće da uguši. Sudili bi Karađorđu za terorizam, pobunu, atentat... Jebeš mi sve ako Crni Đorđe ne bi tražio od farmaceutske mafije da mu smućkaju neki napitak da se vrati u svoje vreme, položi glavu na panj i zamoli kuma da bude precizan i brz, kad bi shvatio zbog čega se sa Turcima zajebavao.
Danas, čini se, ipak neće kum na kuma. Dobro, ima nekih što potkopavaju po regionu, ali ipak Miloš je Miloš, a menadžer je menadžer.
Od ostalih vesti u Zabeli mogu da kažem da među robijašima raste nestrpljenje kako se bliži odluka Apelacije o slučaju Miška i sina mu Marka. Mnogi ovde u tome vide mogućnost da se kandiduju da im postanu zmajevi. Zmaj za masažu, zmaj za špijunažu, pedikir, manikir i ostale kućne potrepštine...
A porez, bato? Verujem da će ga Rodići platiti. Razumni su oni. Znaju da će od ta četiri i kusur miliona evra država bar nešto uložiti i u adaptaciju postojećih i izgradnju novih zatvora. Da će tim parama humanizovati boravak budućih osuđenika. Jer nikad se ne zna...