DRŽAVA ŠTITILA PSE RATA U LIBIJI: Tadićevi slali plaćenike kod Gadafija

Laički posmatrano, možda bi bio izlaz da se napravi politički, vojni i obaveštajni dil sa prijateljskim zemljama, pa da francuske, britanske i američke službe naprave legendu o tome da su ovi naši penzionisani oficiri, kao i njihovi ljudi, bili ubačeni u Gadafijeve snage radi sagledavanja situacije pred napad na Tripoli - predlagao je pokojni ambasador Srbije u Libiji

Jedna od najvećih misterija srpskih "poslova" u Libiji u jeku građanskog rata 2011. godine svakako je pitanje srpskih plaćenika koji su se za (kako kažu upućeni) dobranu naknadu borili protiv pobunjenika. Godinama u srpskoj javnosti kolaju priče o nekakvim "građevinskim radnicima" koji su bili ništa drugo do "psi rata" - plaćenici.
Sve se, međutim, svodilo na priče neimenovanih izvora... "Ekspres" je, međutim, ekskluzivno imao uvid u depeše pokojnog srpskog ambasadora u Libiji Olivera Potežice, koji je, pored ostalog, učestvovao u izvlačenju "građevinskih radnika" koji su 2011. godine dospeli iza rešetaka novolibijskih vlasti zbog sumnje da su Gadafijevi plaćenici.
Upućeni izvori "Ekspresa" tvrde da je Srbija i te kako znala za njihove aktivnosti u Libiji za vreme rata, pa čak i da je na neki način učestvovala u tim aranžmanima, u kojima su kao po pravilu posrednici bile nekakve građevinske firme i razne strane agencije. Za to, međutim, ne pružaju nikakav dokaz. Ali da je Beograd bio, u najmanju ruku, upućen u stanje na terenu potvrđuju poverljive depeše koje je Oliver Potežica slao iz ratom zahvaćenog i razorenog Tripolija.
Instruktori
Krenimo, ipak, hronološki. Svega dva meseca uoči izbijanja rata u Libiji (15. februar 2011. godine) ondašnje vlasti, tačnije Gadafijev sin Sadi el Gadafi, od Srbije (preko ambasade u Tripoliju) traži intenziviranje, već prilično dobre i razgranate vojne saradnje između dve zemlje. Gadafijev sin na sastanku sa Potežicom ističe da je Libija opredeljena da sa srpskim Ministarstvom odbrane hitno napravi novi program saradnje u "razvoju njihovih vojnobezbednosnih snaga, specijalnih jedinica i komandosa".
Sasvim slučajno, posebno su ga interesovali naši "instruktori na terenu u toku rata"...
- Sadi el Gadafi nas je obavestio da su doneli odluku da zamole Srbiju da u narednom periodu uputi svoje vojne kadrove radi realizacije tog programa saradnje, kao i da pošalju svoje pripadnike na obuku i kurseve kod nas. Predložio je da hitno uputimo jednu našu specijalizovanu vojnu delegaciju (u kojoj bi bili uključeni i predstavnici naših specijalnih snaga, antiterorističke jedinice) radi utvrđivanja programa saradnje, njihovih potreba i svega šta treba da bude učinjeno, kao i definisanja modaliteta njihove realizacije. Upoznao nas je da su već formirali vojnu jedinicu za specijalne namene i da ona ima 1.100 pripadnika. Iskazao je veliki interes da se upoznaju sa našim ratnim iskustvima u prethodnom periodu ("molimo vas da nam pošaljete instruktore na terenu u toku rata"). Posebno ga je interesovalo da sazna kako je oboren "nevidljivi avion" i kako smo zarobili američke komandose - prenosi Potežica u "necirkularnoj" poverljivoj depeši, koja je dostavljena na stolove tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, šefa srpske diplomatije Vuka Jeremića i vojnog ministra Dragana Šutanovca.
Na konačne dogovore se nije čekalo mnogo. Već krajem meseca (od 28. januara do 3. februara) u Libiji je boravila višečlana srpska vojna delegacija, koju je predvodio komandant specijalne brigade, brigadni general Ilija Todorov, a koju je primio lično Gadafijev sin.
- Poseta naše delegacije bila je uspešna, a ciljevi posete u potpunosti realizovani. Stvoreni su, pre svega, uslovi za posetu komandanta libijske vojne bezbednosti Sadija el Gadafija Srbiji u narednom periodu radi finalizovanja ovih aranžmana i sporazuma o saradnji - navodi Potežica u izveštaju.
Već 15. februara 2011. godine (desetak dana nakon sastanka) u Libiji izbijaju oružani sukobi koji prerastaju u građanski rat, a tada počinje i priča o velikom operativnom radu srpskih plaćenika na teritoriji Libije. Za Potežicu to je obična propaganda...
- Bivši stalni predstavnik Libije u UN Salgam ponovo je istupio na liniji negativne i opasne propagande protiv Srbije. Na TV stanici "Al Hura" Salgam je izjavio kako je navodno uhvaćen razgovor srpskog snajperiste, plaćenika koji je iz Misurate razgovarao sa svojim kolegom u Italiji. Rekao je da nekoliko srpskih snajperista plaćenika ubija civile u Misurati uz naknadu od 10.000 dolara - navodi ambasador u depeši od 29. marta 2011. godine.
Stari kadrovi opet rade
Srbija je mesecima na sve načine pokušavala da demantuje priče o srpskim plaćenicima u Libiji, a posebno kada je situacija, uprkos prethodnim prognozama, otišla predaleko i kada je već bilo očigledno da će u Libiji doći do promene vlasti.
Posebno je zanimljivo što Potežica u svojim poverljivim dopisima beogradskim vlastima od 22. avgusta 2011. godine govori o postojanju penzionisanih srpskih vojnika u Libiji i njihovim aktivnostima.
U tom kontekstu on pominje bivšeg vojnog atašea u Libiji Žarka Radunkovića (kao vojni izaslanik u Libiji radio od 2000. do 2005. god.), inače penzionisanog pukovnika Vojske Srbije i Crne Gore.
Kao što selo nikada ne izađe iz devojke, tako ni Radunković nije izašao iz posla. On je, prema pisanju medija, posle penzionisanja i zatvaranja srpskog vojnog odeljenja u Libiji radio za beogradsku firmu "Kofis", čiji je vlasnik general Radoš Rubaković. Firma se bavila trgovinom oružjem i vojnom opremom u Libiji.

Za "građevinske radnike" koje su iz Srbije slali u Libiju ispostavilo se da su odlični strelci. Potežičine poverljive depeše otkrivaju da je država u svakom trenutku znala gde se "građevinci" nalaze

Zbog poslovanja ove firme država je nekoliko puta intervenisala jer je ugrožavala rad državnog preduzeća "Jugoimport SDPR", zbog čega je Srbiji čak u jednom trenutku pretio i embargo na izvoz oružja. Firma "Kofis", sa ispostavom i u Crnoj Gori, u medijima se dovodila u vezu sa raznim aferama i švercom oružja. Nakon 2005. godine Radunković je često (očigledno zbog unosnog posla) putovao u Libiju, a prilikom dolazaka obavezna stanica bila mu je, naravno, Ambasada Srbije u Tripliju.
- Jutros nas je posetio u ambasadi bivši vojni izaslanik Žarko Radunković, koji je ovde došao pre nekih desetak dana, jer je predstavnik Geološkog instituta iz Beograda, kako bi navodno regulisao neka zaostala finansijska potraživanja sa partnerom Geoinstituta iz Tripolija. Obavestio nas je da se u jednoj školi u mestu Džafara, južno od Tripolija, nalazi šest bivših (penzionisanih) pripadnika naših specijalnih vojnih jedinica koji su došli prošle nedelje da obučavaju libijske vojnike. Rekao je da su angažovani preko neke novosadske firme, ali nije hteo da kaže koje. Prosto je neverovatno da je ovaj čovek skoro svaki dan dolazio u ambasadu i lagao nas sve vreme, izlažući nam legendu o Geoinstitutu. Odgovorili smo mu da mi kao ambasada, u ovakvoj situaciji, ne možemo da mu pomognemo da te ljude prebaci u Tripoli i da sam treba da reši taj problem zajedno sa svojim ljudima. Ostaje da se pitamo da li smo mi Srbi toliko glup narod i da smo u stanju da sve učinimo za pare. Prosto je neverovatno da smo šest meseci odbijali napade da ima srpskih plaćenika u Libiji i da nam ovi ljudi sada učine ovako nešto. Naši ljudi u ambasadi su šokirani, uplašeni i konsternirani zbog ovoga što su nam ovi neodgovorni pojedinci i "kontraktorske" kompanije uradili - navodi Potežica avgusta 2011. godine.
U depeši svega dva dana kasnije Potežica obaveštava Tadića, Jeremića i Šutanovca da je Radunković zatražio pomoć od ambasade da se pomenuti plaćenici izvedu iz Libije.
- Jutros nas je opet posetio Radunković sa maglovitom idejom da neka ovdašnja srpsko-libijska firma izda potvrdu da je reč o građevinskim radnicima, a da ambasada izda putne listove za bekstvo iz zemlje (jer su ušli u Libiju bez viza i ulaznih pečata). Odbili smo ovakve besmislene ideje, jer bi samo izdavanje putnih listova ovim ljudima značilo da naša država stoji iza upućivanja ovih "kontraktora" u Libiju i da čini sve da ih spase. Pogotovo što za njihovo angažovanje znaju Libijci koji su bili sa njima i koje su pokušali da obučavaju. Prvi će ih Libijci izdati i zato ne smeju da budu povezivani sa nama. Eventualno hvatanje ove grupe bio bi jedini dokaz da su "kontraktori" iz drugih zemalja bili angažovani na strani Gadafija. Postoje brojni dokazi da "kontratorske" firme i plaćenici učestvuju u njihovim akcijama, ali zna se ko stoji iza njih. Zbog toga i moramo da učinimo sve kako bismo razgradili ovu situaciju, pa čak i po cenu da platimo visoku cenu. Laički posmatrano, možda bi bio izlaz da se napravi politički, vojni i obaveštajni dil sa prijateljskim zemljama, pa da francuske, britanske i američke službe naprave legendu o tome da su ovi naši penzionisani oficiri kao i njihovi ljudi bili ubačeni u Gadafijeve snage radi sagledavanja situacije pred napad na Tripoli. Tako bi stvari mogle da se srede - krajnje praktično predlaže Potežica.

Ostaje da se pitamo da li smo mi Srbi toliko glup narod i da li smo u stanju da sve učinimo za pare. Prosto je neverovatno da smo šest meseci odbijali napade da ima srpskih plaćenika u Libiji i da nam ovi ljudi sada učine ovako nešto, navodi Potežica

Njegove slutnje ubrzo su se i ispunile, jer su novolibijske vlasti vrlo brzo uhapsile "građevinske radnike" jer u pasošima nisu imali vizu. Oni su u istrazi tvrdili da su u Libiju došli 12. avgusta 2011. i da su angažovani preko "neke srpsko-libijske kompanije iz Zanzura" u Libiji.
- U Džiberi ih je dočekao neki Libijac, uzeo im pasoše radi sređivanja procedure. Ušli su u Libiju i navodno nisu znali da im nisu stavljeni ulazni pečati u pasoše. Bili su smešteni u hotelu "Mehari Radison" od 12. avgusta do 21. avgusta kada je po njih došao Libijac da ih vodi na mesto gde treba da rade. Na prvom kontrolnom punktu su im uzeli pasoše, mobilne telefone... A zatim su ih prebacili na aerodrom. Tamo su ih pitali gde su im pasoši i da će ih zbog toga zadržati u pritvoru. Nakon nekoliko dana su ih prebacili u zatvor u Zaintan. Međutim, ovde ostaje otvoreno nekoliko pitanja, što pokazuje da je čitav ovaj problem nameštena klopka za nas. Naime, ova petorica su osam dana sedeli u luksuznom hotelu, a kada je bilo jasno da je Tripoli pred padom, poslati su na "posao". Drugo, oni su na posao krenuli 20. ili 21. avgusta, a uhapšeni su 22. avgusta. Postaviće se pitanje gde su bili dva dana. Treće, sa njima u hotelu je bio Vladimir Bajčetić, koji se sada nalazi na sigurnom mestu u jednoj kompaniji u širem regionu Tripolija. To će se sigurno otkriti ako se budu vršile detaljne provere. Četvrto, koliko nam je poznato, svi Srbi su došli po ugovoru između nekadašnje Libijske direkcije za vojne poslove i jedne novosadske firme da bi navodno bili instruktori. Ukoliko se budu ispitivali troškovi u hotelu, videće se da su oni bili "gosti" nekadašnje libijske direkcije za vojne poslove. Peto, ostaje pitanje Radunkovića i njegove gluposti ili naivnosti ili pohlepe. Ne treba potcenjivati sposobnost libijskih organa da procesuiraju ovaj slučaj. S druge strane, Radunković kada je pokušavao da izvadi uhvaćene ljude, kontaktirao je radi pomoći i sa nekim Libijcima koje, po našem mišljenju, nije smeo da kontaktira jer ga oni puno ne vole i spremni su da ga "prodaju". Reč je o starim vezama i neraščišćenim računima - otkriva Potežica.
Slučajni srčani udar
Stvari su se dodatno zakomplikovale jednim, u najmanju ruku čudnim događajem u srpskoj ambasadi u Tripoliju - iznenadnom smrću Žarka Radunkovića. To je odmah privuklo pažnju srpskih medija koji su počeli da otkopavaju veze između bivšeg vojnog atašea i uhapšenih građevinskih radnika, za koje se već tada spekulisalo da su psi rata.
- Bivši vojni izaslanik u ovoj ambasadi, penzionisani pukovnik Žarko Radunković, koji je organizovao dolazak naših državljana uhapšenih u Zaintanu, preminuo je jutros u prostorijama ambasade (između 10 i 10.30 časova). On se posle hapšenja naših državljana, zajedno sa Vladimirom Bajčetićem, nalazio na sigurnom mestu u jednoj kompaniji u Tripoliju. Pojavio se jutros u ambasadi oko 9 časova i požalio se da mu nije dobro. Bio je bled i umoran. Seo je u konferencijsku salu da se "malo odmori", a zatim je povraćao u toaletu. Hteo je malo da odrema, a oko 11 časova naši ljudi su utvrdili da ne pokazuje znake života. Odmah smo pozvali hitnu pomoć, ali su nam odgovorili da nemaju kola. Pozvali smo i neke libijske lekare koji nisu bili u Tripoliju. U 12.15 prijavili smo smrtni slučaj našeg državljanina u obližnjoj policijskoj stanici. Oni su organizovali dolazak sudsko-medicinske ekipe, koja je konstatovala da je "očigledno reč o prirodnoj smrti" i preuzeli telo radi odnošenja u mrtvačnicu - navodi Potežica i potom apeluje na vlasti da o Radunkovićevoj smrti obaveste njegovu porodicu, kojoj, kako kaže, jasno treba staviti do znanja "da država čini sve da na njegovo ime ne padne ljaga i da bi najbolje bilo da i oni učine isto".
- Nezgodna okolnost je što se Radunković spetljao kada su pomenuta petorica uhapšena i što je tada kontaktirao sa nekim Libijcima da mu pomognu. S druge strane, mi ne znamo da li su uhapšeni nešto propevali o Radunkoviću i njegovoj ulozi u njihovom dolasku u Libiju. Važno je da ovaj slučaj ne dobije medijske dimenzije i da se maksimalno spreči njegovo povezivanje sa uhapšenom petoricom - navodi Potežica.
Mediji su za smrt bivšeg vojnog atašea, međutim, vrlo brzo saznali i od toga trenutka, iz neimenovanih izvora, počinju da kolaju priče da je Radunković zapravo ubijen?!
- Molimo za vaše najenergičnije javno reagovanje i demantije ovakvih spekulacija. On je bio šta je bio i učinio je šta je učinio (da nije činio takve stvari iz nepromišljenosti i pohlepe, ne bi se mnogi Srbi u Libiji našli u bilo kakvoj opasnosti u kojoj su danas). Ali, ukoliko ne razgradimo ovakve spekulacije i jasno se ne postavimo, propašće naši napori da oslobodimo uhapšene Srbe. Radunković je imao kuću na 20 metara od vrata ambasade i bio je u prijateljskim i komšijskim odnosima sa svima nama. Žao nam ga je kao čoveka i prijatelja. Nažalost, nije nam bilo poznato šta je nameravao da uradi, jer bismo ga  sigurno sprečili u tome da smo ranije saznali. Ovako, ostaje nam samo da nastojim da otklonimo brljotine koje je učinio - piše Potežica.
Problem "gostiju"
U nastavcima, ambasador je obaveštavao naše vlasti o svakom koraku koji su preduzeli u pokušajima izvlačenja uhapšenih srpskih državljana, na čemu su u Libiji operativno radili savetnik Dragan Todorović i pokojna službenica u ambasadi, tadašnji administrativni ataše u ambasadi Slađana Stanković.
- Tokom ispitivanja pomenuli su ime izvesnog Šerifa (koji je stvarna ličnost) sa kojim je pokojni Radunković pokušao da sredi izdavanje nekih potvrda da rade za neku srpsku kompaniju (famozna i misteriozna firma "Zazura"). Takođe, pomenuli su i ime jednog od "gostiju", Vladimir, koji im je navodno avansno dao neki novac za angažovanje na poslovima izgradnje puteva. Povoljna okolnost, ako se to može reći, jeste to što samo jedan od petorice zna prezime "gosta" i malo je verovatno da će ga pomenuti. Posredno zaključujemo da su naši uhapšeni državljani uspeli negde da bace libijske mobilne telefone koje su koristili - otkriva pokojni ambasador Srbije u Libiji.

Bivši vojni izaslanik u ovoj ambasadi, penzionisani pukovnik Žarko Radunović, koji je organizovao dolazak naših državljana uhapšenih u Zaintanu, preminuo je jutros u prostorijama ambasade. On se posle hapšenja naših državljana, zajedno sa Vladimirom Bajčetićem, nalazio na sigurnom mestu u jednoj kompaniji u Tripoliju, kaže Oliver Potežica

Ubrzo potom, ambasadu su posetila trojica predstavnika Revolucionarnog komiteta iz Zintana, među kojima su bili i sudija Musa el Trablesi i Adel Salam el Zintani, koordinator za medije u Zintanu, i Potežici sasvim slučajno ukazali da plaćeništvo predstavlja "biznis" i da sumnjaju da su u dovođenje navodnih plaćenika sa Balkana bili umešani neki Palestinci.
- Znaju i da postoji crno tržište plaćenika. Ne mogu da isključe mogućnost da su "neke agencije" dovele naše ljude i ostavile ih namerno tu, ali to tek treba da se utvrdi. Kada je reč o našim uhapšenim državljanima, bilo im je "nenormalno" (posebno je izazvalo sumnju) to što su oni ušli u Libiju 12. avgusta kada su svi očekivali borbe oko Tripolija i kada su "svi znali da će Gadafi pasti". Kao povoljne okolnosti u konkretnom slučaju izneli su sledeće: naše uhapšene građane niko ne zna, "hvala bogu što su nađeni bez oružja u rukama", i prema svim dosadašnjim podacima i istrazi, oni nisu ništa učinili (u smislu nekog krivičnog dela). Ukazali su da su naši građani "imali sreće što su uhvaćeni pre nego što su došli u priliku da se bore, ukoliko su zaista zbog toga došli". Stoga je njihov stav da će naši građani biti relativno brzo oslobođeni ako nisu ništa uradili. Zaključuju da je svima nama interes da ovaj slučaj bude rešen na "obostrano zadovoljstvo". Napomena: Ovaj razgovor potvrdio je naš raniji zaključak da Libijci imaju neku predstavu o tome šta se događalo sa ovom petorkom. Moguće i da im je poznato da ih je "neko" doveo u Libiju da bi obučavali vojnike bivšeg režima, kao i da su osam dana sedeli u hotelu. Stičemo utisak da u konkretnom slučaju Libijci imaju osnovanu sumnju, ali malo konkretnih dokaza - navodi Potežica.
Braća po oružju
Srpski "građevinski radnici" u Srbiju su se vratili živi, zdravi i slobodni, ali pognutih glava (kako su tada izveštavali mediji) tek u maju 2013. godine, čime su se ponovo ostvarile slutnje Potežice da će se njihov slučaj dobrano odužiti. Svega dva dana kasnije, list "Blic" (uz napomenu da nisu ranije objavili te podatke kako ne bi ugrozili bezbednost srpskih državljana dok su u zatvoru u Libiji) objavljuje da petorica uhapšenih, osim zatvorskih dana, povezuje i ljubav prema oružju i veština na obaraču.
Naime, Zoran Nikolić i Nedeljko Milanović iz Lazarevca, Milić Martinović iz Aranđelovca, Milorad Đunić iz Loznice i Vojislav Nićiforović iz Beograda su 2010. godine učestvovali na novogodišnjem meču u organizaciji IDPA - Asocijacije praktičnih strelaca Srbije, odnosno Međunarodne asocijacije defanzivnog streljaštva.
Najveći uspeh tada je ostvario Zoran Nikolić, koji je inače instruktor za vatreno oružje. Upravo je on na sajtu IDPA Srbije potpisao uslove učešća na takmičenju, što u prevodu znači prethodno završeni kurs IDPA i položen kvalifikacioni ispit kojim se stiče znanje o bezbednom i taktički ispravnom korišćenju vatrenog oružja. Nikolić je 2008. godine učestvovao i na Evropskom prvenstvu u Sloveniji, gde je osvojio prvo mesto i titulu eksperta, a o čemu postoje podaci i fotografije na sajtu IDPA. Ništa manji poznavaoci vatrenog oružja nisu ni Martinović, Milanović i Đunić, kojima je uža specijalnost pucanje iz pištolja.
Odgovore na neodgovorena pitanja, ili makar neki komentar ili demanti ovih navoda pokušali smo da dobijemo od tadašnjih čelnih ljudi srpskih vlasti. Ni Tadić ni Jeremić ni Šutanovac, međutim, nisu nam odgovarali do zaključenja ovog broja. Pojedinosti o tome šta se zaista dešavalo na libijskom ratištu mogli bi da daju jedino Oliver Potežica i Žarko Radunković. Ali, mrtva usta ne govore...
Možda je u pravu jedan od neimenovanih sagovornika "Ekspresa" kada kaže da ova priča može biti ispričana tek za desetak godina. Kaže, sada, šest godina kasnije, još uvek je sve sveže...

POTEŽICA: VIZE NA CRNO SU CELISHODNE
Pominjani Vladimir Bajčetić, koji u Libiji nije bio uhapšen, u Srbiju se vratio takođe 2013. godine. Naime, on je u Libiji bio na slobodi (kako Potežica kaže, na sigurnom), ali državu nije mogao da napusti jer nije posedovao pasoš. O tom problemu Potežica je takođe obavestio srpske vlasti i od njih tražio pomoć 25. oktobra 2011. godine.
- U konfuznoj situaciji u kojoj se nalazi, Bajčetić je proteklih dana negde zaturio ili izgubio svoj pasoš. O tome je predao pismenu izjavu. Moramo prvo da podsetimo da duže od tri nedelje nismo dobili vaš odgovor, stavove ili sugestije na naše prezentovanje situacije i predloge u tom slučaju. Već smo ukazali na situaciju da se protiv njega ne vodi nikakva istraga i da nema nikakvog policijskog ili sudskog postupka (na primer, poternica), niti je on bilo gde i bilo kada pomenut. Postaje neminovno da čitav ovaj slučaj vratimo u pravne okvire. S druge strane, ovde su počele da deluju brojne agencije koje za adekvatnu novčanu naknadu obezbeđuju vize, boravišne dozvole i sve druge slične stvari. Ovaj biznis je proteklih dana počeo da cveta. Bajčetić je spreman da snosi troškove ovakvog rešavanja pitanja. U ambasadi svi smatramo da bi ovakvo rešenje bilo najcelishodnije i da zapravo Bajčetić nema šta da izgubi ako proba da legalizuje svoj status na ovaj način - navodi Potežica.
Sasvim slučajno, prema pisanju, Potežici je 2015. godine oduzeto diskreciono pravo da izdaje vize za Srbiju, jer je u prethodnom periodu vize delio nekontrolisano.