DŽEPAROŠI BRZO POSTAJU BANDITI

DŽEPAROŠI BRZO POSTAJU BANDITI


Beograđanka Branka N. pre nekoliko nedelja našla se na meti džeparoša. Za Beograd ništa novo i čudno. Osim što je odžeparena na Novom groblju dok je kupovala cveće i sveću za sahranu, i što je atak na njenu tašnu u kojoj je bio novčanik, pred brojnim očevicima, izveo dečak od nepunih deset godina starosti. Ni to možda nije čudno onima koji su zbog posla često na Novom groblju. Kažu, Branka je tog dana bila treća žrtva džeparoša. Nastavak Brankine priče, ono što joj se dešavalo u narednim danima, otkriva međutim da je džeparenje samo početak organizovanog kriminala koji vodi u prevare i provale.

“Kupila sam cveće i okrenula se da kupim sveću, i tad mi je dečak izvadio novčanik iz tašne. Bukvalno meni pred očima i pred svim ostalim ljudima koji su tu bili. Dok sam shvatila šta se dešava dečak je već počeo da beži. Potrčala sam za njim, nisam imala nameru da dozvolim da me odžepari dete. U jednom momentu ga je primetio i mladić koji je radio na obližnjoj građevini. I on je potrčao da ga uhvati. Trčali smo skoro 300 metara, ali nije vredelo. Pobegao nam je. I mislila sam da je to sve. Samo što ću sada morati da se mlatim po policiji i vadim nova dokumenta. Novca nije ni bilo puno u novčaniku. Malo više od 1.000 dinara”, priča Branka za “Ekspres”.

“SKENIRANJE” STANA
Pokradena je u četvrtak, u subotu je otišla u policiju da prijavi krađu kako bi izvadila nova dokumenta. A onda se u nedelju popodne začulo zvono na vratima njenog stana.
“Pred vratima se pojavio muškarac, koji je rekao da je iz policije. Odmah mi je rekao: ‘Gospođo, nemojte da se plašite’. Odgovorila sam da nemam zašto da se plašim policije i da pretpostavljam da su mi našli dokumenta. Ali nedelja popodne, muškarac u civilu. Sumnjivo. Tražila sam mu da mi pokaže službenu legitimaciju, ali je rekao da je nema, jer je on u stvari iz Interpola, radi u civilu”, nastavlja Branka.
Pošto je zbog posla prilično upućena u rad policije, Branki je odmah bilo jasno koga je pustila u kuću.
“U sekundi mi je bilo jasno da je prevarant, ali nisam se uplašila. U kući su mi bila i deca, odrasla, a i htela sam da mi vrati dokumenta. Ponudila sam ga da sedne, kafu i krenula je priča… Ispitivala sam ga ko je, odakle je… Rekao je da je iz Bosne, da je čuvao Mladića, da je sada u Interpolu, da sedi u tim i tim čuvenim kafanama, druži se sa ovim i onim. Kaže, može da završi mnogo toga. ‘Evo, vidim da imate decu, ako vam treba pasoš, možda i diploma, nema šta ne mogu da sredim preko svojih veza…’ Pustila sam ga da priča, a onda sam se vratila na priču o dečaku koji mi je ukrao novčanik. ‘Otkud moj novčanik kod vas. Ja sam jurila dečaka 300 metara ali nisam uspela da ga stignem’. A on uzdahnu kao veliki spasilac. ‘Ma, ugledao sam ga na ulici. Odmah mi je bio sumnjiv. Prišao sam mu i pitao ga šta je ukrao. Eto, tako mi je dao novčanik, ali nažalost para nije bilo, ako ste nešto imali. Dokumenta su ostala, zato sam i došao da vam ih vratim’, nastavio je svoju priču prevarant. Za Branku neuverljivu. ‘I sad očekujete čast, verovatno, ali pošto ste policajac ne smem da vas ponudim novcem. Evo, može flaša domaće rakije za vas’, ljubazno mu se zahvalim i polako ga ispraćam do vrata. On se zahvaljuje, ponovo pominje pasoše, diplome, ostavlja mi broj telefona”, priča Branka.
Tek kada je otišao Branki je postala jasna šema rada.
“Dete krade, a onda se on pojavljuje na adresi, vraća dokumenta, naravno za to očekuje čast, i ljudi sigurno časte jer im je to jeftinije nego da vade nova dokumenta. Usput, odmeri stan, da li ima vrednosti, video nadzor, ko živi u kući, procenjuje kad je najbolje upasti unutra za provalu… To više nisu džeparoši već potpuno organizovana mafija”, uverena je Branka.
Upravo njen primer ilustruje koliko su u stvari građani, od svih drugih kriminalaca, najviše na meti upravo džeparoša, ali i koliko je ovaj “zanat” poprimio odlike organizovanog kriminala.

MAJSTORI OD 14 GODINA
U policiji kažu da je džeparenje već odavno porodični biznis kojim se bave “majstori zanata”, što znači da su svi višestruki povratnici u izvršenju krivičnih dela.
“Zabrinjavajuće je da džeparoši u svoj posao sve više uvlače decu, i to ne stariju od 14 godina koja ne odgovaraju pred zakonom. Drugo, džeparoši su shvatili da osim novca mogu da iskoriste ne samo platne kartice već i dokumenta građana iz ukradenih novčanika. Bilo je već nekoliko prijavljenih slučaja u kojima su se pojavljivali kod pokradenih ljudi donoseći navodno nađena dokumenta, kao i da su žrtve posle toga uvlačili u druge prevare. Zato je važno da pokradeni građani slučaj odmah prijave policiji jer može doći do ozbiljnih zloupotreba”, upozoravaju u policiji.
Prema policijskog statistici, džeparenjem se uglavnom bave muškarci, a njihove žrtve su češće osobe ženskog pola nego muškarci. Godine žrtava nisu merodavne, pa se na meti džeparošo podjednako nalaze i učenice, studentkinje, kao i penzionerke.
“Javni prevoz je bio i ostao najidelanija “lokacija” za džeparoše, ali sada su to postali i tržni centri i maloprodajne prodavnice jer su tu kreću ljudi koji sa sobom, zbog kupovine, nose više novca. Ipak, u tržnim centrima ih je lakše uočiti jer su zbog video nadzora uglavnom maskirani kapama. I tu se radi o redovnim džeparošima”, kažu u policiji.
To što su džeparoši i dalje na ulici, a ne u pritvoru, u policiji objašnjavaju blagom kaznenom politikom.
“Pravosuđe tretira džeparenje kao lakše krivično delo za koje se ne određuje pritvor, a i kazne, kada se uopšte izreknu, budu blage. Kada se protiv džeparoša povedu krivični postupci suđenje traje dugo, kazne su male, a na upućivanje u zatvor se čeka i po nekoliko godina. Dešavalo da jednog istog džeparoša u jednom danu uhapsimo nekoliko puta i da ga bukvalno, po nalogu tužilaštva, svaki put samo saslušamo i pustimo na slobodu. On naravno istog momenta nastavlja svoj posao”, kažu u policiji.
Ono što je i njima najzabrinjavajuće je sve veći broj dece koja su primorana da se bave džeparenjem. “Uglavnom su to deca do 14. godina, koja ne odgovaraju pred zakonom. Ali to nije najveći problem. Problem je kako tu decu skloniti sa ulica”.
Beograđani su svedoci da su deca ne samo uvučena u džeparenje, već i u prosjačenje. U centru grada je nemoguće popiti kafu u baštama kafića a da vam za pola sata ne priđe bar troje dece koja traže novac.

BEZ PRIJAVE NEMA POMOĆI
U Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima pri Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, kažu da je “vrlo teško dati precizan podatak koliko je dece prisiljeno da se bavi džeparenjem i prosjačenjem.
“Radi se o različitim vrstama zloupotrebe i krivičnih dela, o kojima evidenciju vode razlicite službe. U nekim slučajevima se radi o zanemarivanju i zapuštanju dece, u kojima roditelj ne brine adekvatno o detetu zbog čega ono počinje da ispoljava neadekvatno ponašanje, odnosno da prosi, džepari, krade… Postoje i deca koja su usled grubog zanemarivanja prepuštena sama sebi i ulici i bez znanja roditelja ili staratelja prose ili kradu. Naravno, postoje i deca koja to čine zajedno sa roditeljima, znači deca koje zapravo roditelji uvuku u kriminalno ponašanje”, kažu u Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima.
O trgovini ljudima, kao krivičnom delu, može se govoriti u slučajevima kada roditelj, sam ili zajedno sa drugim osobama, eksploatiše svoje dete s namerom da mu to donese prihod.
Ipak, kako navode u Centru, u Beogradu su u ovim slučajevima retko u pitanju organizovane grupe.
“U svim slučajevima, jako je teško pokrenuti i sprovesti postupke protiv roditelja. Iako to nama izgleda lako i jednostavno, za decu je to jedina porodica i jedina realnost za koju znaju, te nastoje da zaštite svoje roditelje”, kažu u Centru.
Na pitanje ko je zadužen za suzbijanje ove vrste zloupotrebe dece, u Centru kažu da se najčešće misli da su to Centri za socijalni rad i policija, a da je to zapravo obaveza svih, zajednice, građana, škole, zdravstva, policije, sistema socijalne zaštite, tužilaštva, na kraju i kvalitetnog sudskog postupka.
“Najčešće građani informacije koje imaju ne prosleđuju nadležnim službama, odnosno policiji i Centru za socijalni rad. Čak i kada neka od službi dobije podatak o zloupotrebi deteta, neće biti adekvatnog reagovanja ukoliko se ono ne preduzme koordinirano i u saradnji više različitih službi. Svi mi moramo da budemo svesni da se ovakvi slučajevi zloupotrebe dece sprečavaju samo pravovremenom reakcijom društva i sistema. Pre svega mora se podići svest društva da pojave i kršenja prava dece, zloupotrebe i krivična dela koja se nad decom vrše ne ignorišu, već prijavljuju, jer tek kada postoji prijava može se reagovati. Ako su ove reakcije blagovremene i u ranijem uzrastu deteta, samo postupanje može imati većeg efekta na zaštiti njegovog interesa i korekciji neadekvatnih obrazaca ponašanja”, kažu u Centru.

Telefoni i dalje tražena roba

Svako zavlačenje ruke u torbu i uzimanje vrednosti je automatski krivično delo krađe koje se goni po službenoj dužnosti. Čak i kada je ukradeno manje od 5.000 dinara (što se smatra sitnom krađom koja se goni po privatnim tužbama), džeparenje je krivično delo krađe jer džeparoš nije mogao unapred da zna koliko će novca ili neke druge vrednosti ukrasti.
Za krivično delo krađe zakonom je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine, a za tešku krađu novčana, ili kazna zatvora od dve do deset godina.
Osim novčanika, džeparoši sve više kradu mobilne telefone koji se zatim razrađenim kanalima dostavljaju na crno tržište Bosne i Hercegovine ili na Kosovo, tako da srpska policija ne može da im uđe u trag.

Prosjačenje i na engleskom

Nataša M. za “Ekspres” priča kako je pre nekoliko godina, ispred hotela “Slavija” čekala autobus, kojim su joj rođaci iz Nemačke poslali nekoliko stotina evra.
“Bio je zastoj na granici pa sam na Slaviji provela dva sata. Odmah sam primetila devojku koja je prilazila prolaznicima i od njih tražila novac za autobusku kartu do Banjaluke. Imala je 20-tak godina, pristojno obučena. Na moje iznenađenje, ljudi su zastajali, saslušali je i davali joj novac. Najviše je ‘meračila’ strance kojima se obraćala na engleskom jeziku. Stranci su bili zaprepašćeni, ali su vadili novčanike i davali joj novac.
Mislim da je za ta dva sata zaradila više novca nego što su meni poslali rođaci. Ali… onda se na stanici pojavio taksista. Prišao joj je i čula sam kada je upitao: ‘I koliko je zaradila moja devojka?’ Ona je samo izvadila novac i predala mu sve. Tada sam shvatila da niko od njih ne prosi za sebe, da su iza njih organizatori posla koji imaju ko zna koliko ‘zaposlenih’ i da svako ima svoju teritoriju”, ispričala je Nataša.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar