EKSPRES BIZAR: Misteriozna smrt u Djatlovom prolazu

EKSPRES BIZAR: Misteriozna smrt u Djatlovom prolazu


Devet planinara umrlo je pod nejasnim okolnostima na severnom Uralu između 1. i 2. februara 1959. Šezdeset godina kasnije, misterija i dalje traje

Misteriozna smrt devetorice mladih planinara u februaru 1959. na Uralu i dalje je predmet nagađanja i svakojakih priča u Rusiji. Punih 60 godina kolaju glasine o tome kako su umrli mladi studenti koji su krenuli u smeli pohod na planinu Ural. Ruske vlasti da bi stale na put raznim teorijama koje su se pojavile februara ove godine u tamošnjim medijima, uoči tužne godišnjice, odlučile su da ponovo pokrenu istragu i jednom za svagda stave tačku na sve spekulacije. Kako je javljeno, jedino se u obzir uzima da su studenti zapravo bili žrtve snežne lavine i da su u pogrešno vreme krenuli u planinarski pohod. Ostale teorije, kako su rekli, neozbiljne su i predmet nagađanja pa stoga neće biti uzete u obzir.

Iskusni planinari

Ova priča počela je januara 1959. godine, kad je Igor Djatlov, dvadesettrogodišnji student Uralskog politehničkog instituta (današnji Uralski federalni univerzitet), iskusni planinar i skijaš, odlučio da okupi manju ekspediciju koja bi krenula ka planini Otorten. Inače, put je označen kao opasna ruta. Kretati na pohod u vreme kada su na ovom području temperature ekstremno niske, a snežne padavine i dalje učestale – bio je pravi izazov. Djatlovu su se u poduhvatu priključili Jurij Dorošenko, Ljudmila Dubinina, Jurij Krivoniščenko, Aleksandar Kolevatov, Zinaida Kolomogorova, Rustem Slobodin, Nikolaj Brinjolo, Semjon Zolotarjov i Jurij Judin. Sve iskusni planinari, koji su iza sebe imali popriličan planinarski staž.

Malobrojna ekipa se složila da se na put krene 25. januara 1959. godine. Grupa je od tadašnjeg Sverdlovska (danas Jekaterinburg) stigla vozom do Ivdela, koji se nalazi na severu Sverdlovske oblasti. Bilo je rano jutro kada ih je ispred železničke stanice pokupio kamion i odvezao do sela Vizahaj, poslednjeg naseljenog mesta pred početak njihovog pohoda. U lokalnoj prodavnici, grupa planinara kupila je znatne količine hrane. Prvo su jeli kako bi održali potrebnu količinu energije za pohod koji ih je očekivao.

Činilo se da će pohod biti rutinski, međutim, dva dana posle odlaska iz Vizahaja, 28. januara, jedan od članova, Jurij Judin, koji je inače patio od reumatizma, odlučio je da odustane i vrati se u Sverdlovsk zbog jakih bolova u kolenu i zglobovima. Preostalih devet članova ove grupe nastavilo je put.

Šta je pisalo u dnevnicima

Dnevnici i foto-kamere, koji su pronađeni netaknuti u poslednjem kampu, omogućili su da se rekonstruiše kretanje grupe i sve ono što su putem doživeli. Poslednji natpis bio je 31. januar, kad je grupa stigla u podnožje planine Otorten i pripremala se za početak uspona. U dnevniku jednog od članova ekspedicije pronađen je upis da su u lokalnoj šumi odlučili da sačuvaju višak hrane i planinarske opreme i da ih iskoriste posle povratka. Narednog dana, 1. februara, grupa je otpočela pohod. Put ih je vodio kroz tesnac koji je kasnije nazvan Djatlov prolaz. Kako se pretpostavlja, ekipa je tokom pohoda naletela na veoma loše vremenske uslove, praćene snežnom vejavicom. Pošto su s naporom uspeli da prođu prolaz, odlučili su da na prvom pogodnom mestu naprave kamp, međutim, snežna oluja i smanjena vidljivost uticale su na grupu da izgubi orijentaciju i da, umesto ka severu, skrene na zapad, prema vrhu Kholat Sinhala. Kada su shvatili svoju grešku, rešili su da se zaustave i postave kamp na padini planine. Zašto su baš tu postavili kamp, a ne još kilometar i po nizbrdo, u šumi koja je pružala koliku-toliku zaštitu od vejavice, ostala je misterija.

Agonija sledi

Dok je napolju vejalo, planinari su boravili u šatoru i čekali da nevreme stane. Onda se desilo nešto zbog čega su planinari naterani da pobegnu iz šatora, i to nedovoljno obučeni za temperature ispod nule. Šta se zapravo desilo, niko ne zna. Kako nikakvog traga od planinara nije bilo, a 20. februar je već bio prošao, roditelji i rođaci planinara su se zabrinuli i o tome obavestili tadašnju miliciju. Grupe sastavljene od volontera i nastavnika univerziteta, uz pomoć vojske i milicije, krenuli su u potragu za nestalima. Vojska je na raspolaganje stavila i transportne avione i helikoptere kako bi potraga za nestalima bila olakšana.

Kamp je uočen 26. februara iz vazduha i o tome su obavešteni spasioci, koji su se ubrzo pojavili. Na mestu gde je bio kamp zatekli su pravu apokalipsu. Većina šatora je bila srušena ili delom zatrpana snegom, a u njima su ostale cipele i stvari stradalih. Interesantno je bilo i to što su neki šatori bili isečeni nožem iznutra. A u snegu oko kampa ostali su tragovi stopala nestalih, i to na temperaturi od -30 stepeni Celzijusovih. Vidljivo je bilo da su neki izašli bosi, a neki su imali obuvenu samo jednu cipelu. Prva tela nestalih pronađena su nedaleko od kampa i odmah su prebačena u Sverdlovsk na obdukciju.

Patolozi su kod troje planinara pronašli teške povrede: Brinjolo je imao smrskanu lobanju, a Dubinina i Zolotarjov su imali velike frakture. Za ostalih šest planinara navedeno je da su preminuli od smrzavanja. Patolozi su zapisali i da kod ostalih nije bilo nikakvih vidljivih spoljašnjih povreda. Međutim, postojala su dva obdukciona nalaza. U drugom, koji je posle više decenija pronađen, stajalo je da su povrede kod troje planinara ličile na izloženost visokom pritisku. U tom drugom obdukcionom nalazu stajalo je da je telo Ljudmile Dubinine pronađeno na stomaku u potoku. Takođe je navedeno da su joj nedostajali jezik, oči, deo usana, a koža je bila sva izgužvana. Patolozi su tvrdili da je stanje tela bilo takvo jer je dugo vremena provelo u vodi, koja je ubrzala raspadanje, i da to sve nema veze sa uzrokom smrti. Podaci o unutrašnjim oštećenjima organa ostalih mrtvih planinara nisu bili uneseni.

Počinju nagađanja

Posle pronalaska nestalih planinara počela su nagađanja da su oni bili žrtve lokalnih plemena koja žive na tom prostoru jer su nepozvani kročili na njihovu zemlju. Međutim, vlast je tu teoriju odbacila kad je saopštila da je većina stradalih umrla od smrzavanja, a na telima troje njih s povredama nije bilo tragova borbe. Takođe, nije bilo tragova drugih osoba. Svi šatori su bili ili nožem isečeni ili otvoreni, ali nijedan spolja. Svi planinari su umrli šest do osam sati posle poslednjeg obroka, a tragovi u snegu pokazali su da je grupa kamp napustila pešice.

Međutim, ono što je počelo da isplivava na površinu baš se i nije slagalo s nekim podacima iz zvanične istrage. Spasioci su, naime, pronašli otiske stopala nekih planinara u blizini šume, kilometar i po nizbrdo od kampa. Tu su pronađena dva tela pored vatre, samo u donjem vešu. Grane jednog drveta kod mesta gde je gorela vatra bile su polomljene do pet metara visine. Zaključak: jedan od nastradalih pokušao je da se popne na drvo da vidi šta je sa kampom. Još tri tela pronađena su odvojeno, u položaju kao da su se vraćali ka šatoru, i to zamotani u komadiće odeće isečene od onih koji su već bili mrtvi.

Zvanična istraga završena je maja 1959. Zaključak je bio da je za smrt devetoro planinara odgovorna nepoznata snažna sila. Sve prikupljene informacije zapečaćene su i prenesene u tajnu arhivu. Region gde su planinari stradali zatvoren je na period od tri godine. Zvanično kraj slučaja.

Mnogo teorija

U ruskoj javnosti pojavilo se mnogo teorija o stradanju planinara jer niko nije verovao u zvanične državne podatke. Spominjao se napad divlje životinje, lavina, napad panike izazvan niskim frekvencijama, uključenost vojske u incident ili neka kombinacija tih teza. Verovanje da su planinari stradali od lavine opovrgnuto je tvrdnjama da na tom području nije bilo nikakvih znakova lavine, jer bi tragova bilo i na širem području od samog kampa. Neki od šatora su bili zavejani, a pronađena tela bila su prekrivena tankim snežnim pokrivačem. Ruski novinari tabloida „Kosmolskaja pravda”, koji su se bavili ovim slučajem, uspeli su tek 59 godina posle tragedije u naporima da telo jednog od stradalih, Semjona Zolotarjova, ekshumiraju. Rezultati koji su dobijeni navodno su bili kontradiktorni. Jedan od eksperata naveo je da je telo koje je bilo stavljeno u metalni sanduk i time koliko-toliko mumificirano izgledalo kao da ga je udario automobil. Analiza DNK stradalih nije bila podudarna. Inače, ispostavilo se da ime Semjona Zolotarjova nije bilo na spisku sahranjenih na Ivanovskom groblju. Ipak, rekonstrukcija lica iz ekshumirane lobanje slaže se s posleratnim fotografijama Semjona, iako novinari izražavaju sumnju da se zapravo neko drugi skrivao pod njegovim imenom nakon rata.

Takođe, isplivala je informacija da je 50 kilometara južno od Djatlove grupe bila još jedna grupa planinara, koja je znatno kasnije posvedočila da su u noći kad se desila tragedija videli neobične narandžaste sfere na severnom delu neba.

Vakuumsko oružje odgovorno za smrt

Jedno od usađenih nagađanja o smrti planinara jeste da je za sve odgovorna vojska. Zapravo, planinari su postavili kamp na prostoru gde je vojska testirala platforme za izbacivanje vozila iz aviona, koja prilikom spuštanja na zemlju izaziva detonacije, ili vakuumsko oružje. U prilog tome ide objašnjenje smrti planinara: teška unutrašnja oštećenja s relativno malim spoljašnjim povredama. Spominje se čak i radiološko oružje jer je određeni stepen radioaktivnosti otkriven na odeći stradalih. To što su bili bosi i slabo obučeni objašnjava se fenomenom paradoksalnog svlačenja, koji uzrokuje osećanje goruće vrućine.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar