EKSPRES BIZAR: NE DOČEKAJU SVA DECA DEDA MRAZA

Polarni medvedi posle celodnevnog sankanja kroz snežne nanose zagrljeni posmatraju zvezde i uživaju. Karavan irvasa predvođenih Deda Mrazom probija se kroz put osvetljen ukrasnim jelkama, sirenom najavljujući da praznici nam stižu. Međutim, nisu sva deca srećna dok dočekuju bucmastog, nasmejanog dekicu. Niti im praznici nužno donose radost....

Trećeg januara Silvija Meri Likens proslavila bi 70. rođendan da nije u stravičnim mukama umrla sa 16 godina ne tako davne 1965. u američkom gradu Indijanapolisu. Slučaj Silvijinog ubistva, kao i mučenja i pritvaranja, koje je trajalo tri meseca, tužilac je na sudu opisao kao „najstrašniji zločin ikada počinjen u Indijani".

Sve je počelo kada su se Silvijini roditelji razveli, a ona i njena godinu dana mlađa sestra Dženi ostale da žive s mamom. Ni dok su bili u braku nije bilo mnogo mira u kuću Likensovih. Porodica se dosta selila, a često su imali i finansijskih problema. Deca su zato dobar deo vremena provodila kod baka i deka, jer su im roditelji radili. Da bi zaradila novac, i srednjoškolka Silvija je u to vreme već po kućama raspremala, peglala i čuvala decu. Prelomni trenutak se desio kada im je mama Beti uhapšena zbog sumnje da je učestvovala u krađi. Njihov otac Lester je devojčice smestio privremeno u dom njegove poznanice Gertrude Beniševski, koja je zajedno sa ćerkom Paulom trebalo da brine o njima.

Pošto je otac radio kao zabavljač na karnevalima, smatrao je da to okruženje neće biti dobro za odrastanje devojčica. Mislio je da će boravak u kući Beniševskih obezbediti psihološku i socijalnu stabilnost devojaka, jer bi uz njegov nestalan način života često ostajale usamljene ili u pogrešnom društvu. Gertrudi je plaćao 20 dolara nedeljno za brigu o deci i zamolio je da kod nje ostanu tri meseca, dok se ne završi karnevalska sezona.

Međutim, nije ni slutio da će odmah po dolasku u tu kuću za njegove ćerke početi pakao. Gertruda je već tad bila u stanju nervnog rastrojstva. Njeni napadi depresije su se završavali zlostavljanjem devojčica, da bi na kraju svu svoju agresiju usmerila prema Silviji. Gertruda ju je svakodnevno napadala optužujući je da se bavi prostitucijom. Ubrzo su joj se u tim sadističkim istupima pridružila deca. Čak je ohrabrivala svog trinaestogodišnjeg sina da fizički zlostavlja devojčice, a slično je savetovala i komšijama. U redovne dnevne aktivnosti spadalo je monstruozno mučenje tinejdžerki. Vezivanje, gašenje cigareta po koži, utrljavanje soli na žive rane bili su samo uvod u golgotu koja je na kraju zadesila Silviju. Devojčicu su čak terali da jede sopstveni izmet.

Gertrudina ćerka Paula, koja je tada imala svega 17 godina, po mnogo čemu bila je gora od svoje majke. Ona je konstantno tukla Silviju i jednom prilikom joj je čak slomila zglob. Zatim je rešila da proveri majčine tvrdnje o Silvijinom navodnom prostituisanju pa je devojku udarala po genitalijama uz optužbe da je trudna. Zatočenice nisu mogle ni na koji način da jave porodici šta im se dešava. Uspele su da kontaktiraju jedino sa starijom sestrom Dijanom, koja je u tom momentu imala 18 godina i već je bila udata. Ona, međutim, nije preduzela ništa jer je mislila da devojčice jednostavno izmišljaju jer ne žele da budu odvojene od porodice.

Silviji je zatim zabranjeno da ide u školu i smeštena je u podrum kuće. Držali su je bez adekvatne ishrane i s nedovoljno vode za piće. Dženi je kasnije na sudu svedočila da je Silvija toliko bila bez vode da zbog dehidratacije nije mogla da plače. A kad su joj davali, davali su previše. Tri dana pre smrti naterali su je da pojede pun tanjir supe prstima, a pred spavanje su joj pružili čašu vode. Međutim, uslov je bio da ne sme da se upiški u krevet, a u toalet je nisu pustili. Gospođa Beniševski je 23. oktobra otkrila da je Silvija mokrila u krevet. Za kaznu, prisiljena je da masturbira staklenom flašicom naočigled dece Beniševskih.

Dvadeset šestog oktobra, nakon višemesečnog prebijanja, izgladnjivanja i mučenja, Silvija Likens je umrla od otoka na mozgu, šoka i gladi. Dan pre Silvijine smrti Gertruda i komšijin sin Ričard Hobs urezali su užarenom iglom na Silvijinom stomaku: „Ja sam kurva i ponosim se time". Niko drugi od komšija nije pretpostavljao da se u blizini njihovih domova odigrava tortura nad ljudskim bićem.

Nakon što je Gertruda otkrila da je devojka mrtva, porodica je sakrila telo i pozvala policiju. Tvrdili su da je Silvija pristala na seksualne odnose sa grupom dečaka u zamenu za novac i da su je oni negde odveli. Za takve tvrdnje imali su i dokaz, pismo koje su naterali Silviju da napiše nekoliko dana ranije. Međutim, pre nego što je policija napustila kuću Dženi je uspela da im priđe. Rekla je samo: „Izvadite me odavde i sve ću vam reći".

Zahvaljujući njenom svedočenju, policija je upala u kuću porodice Beniševski da bi otkrila unakaženo telo šesnaestogodišnje Silvije. Ubrzo su Gertruda, njena deca Paula i Džon i komšija Hobs uhapšeni pod sumnjom da su izvršili teško ubistvo. Zatim je uhapšen i Koj Habard, mladić iz komšiluka za koga se utvrdilo da je sarađivao sa ubicama.

Sramota i nepravda devojčicama je naneta i nakon Silvijine smrti. Džon, Ričard i Koj su osuđeni na 21 godinu zatvora, ali su 1968. pušteni na uslovnu slobodu. Paula Beniševski je isprva osuđena na doživotnu robiju, međutim, kasnije je presuda preinačena pa je za krivično delo ubistvo bez predumišljaja dobila svega godinu dana zatvora. Gertruda je osuđena na doživotni zatvor, ali je 1985. godine puštena zbog dobrog vladanja. Umrla je pet godina kasnije od raka pluća.

Kuća u Ulici 3850 u Istočnom Njujorku, gde je Silvija preživela torturu, ostala je prazna i napuštena mnogo godina potom. Iako se pominjalo da će je renovirati i koristiti kao sklonište, za to sredstva nisu nikada prikupljena. Kuća je srušena 23. aprila 2009. godine. U znak sećanja na Silviju Likens, podignut je granitni blok visine 1,8 metara juna 2001. godine u Vilard parku, u Vašingtonu.