JOŠ JEDAN RAT U KOJEM SU GINULI SRBI...

Višestruko odlikovani đeneral Krsto Smiljanić učestvovao je u malo poznatom ratu Slovenaca i Austrijanaca oko Koruške, i to posle Prvog svetskog rata. Ipak, žrtve su bile uzaludne jer je teritorija na kraju pripala Austrijancima

Po završetku Prvog svetskog rata počeo je kratkotrajni austroslovenački rat u kojem su se etnički Slovenci i etnički Nemci (Austrijanci) borili za kontrolu jezičkog mešovitog regiona između Štajerske i Koruške. A rat na Balkanu ne bi bio rat da u njemu ne učestvuju i Srbi.

Slovenci su bili odani novoformiranoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Jugoslaviji), ali u prekrajanju granica sporna teritorija pripala je novoj republici nemačkoj - Austriji. U središtu sukoba bio je položaj granice koja ih je razdvojila, te je u istoriografiji slovenačkog jezika konflikt poznat baš kao Boj za severno mejo (granicu), dok ga Nemci nazivaju „Karnner Abvehrkampf“ (Koruška odbrambena borba) .

Novembra 1918. slovena­čki oficir Rudolf Majster okupio je i naoružao Slovence kako bi krenuli u borbu za prisajedinjenje delova teritorije koju su smatrali svojom. Problem je bio taj što su je svojom smatrali i Austrijanci. Slovenački dobrovoljci nosili su šajkače u tim borbama, a priključili su im se i srpski vojnici na povratku kućama iz nemačkog zarobljeništva. Ako se pitate otkud deo srpske narodne nošnje na glavama Janeza, reč je o kapi tada pobedničke savezničke vojske koju su Austrijanci i Nemci morali po odredbama primirja da poštuju kao komandnu vlast pobednika. Majster je shvatio taj zna­ čaj šajkače te je ona odjednom osvanula i na njegovim dobrovoljcima. Borbe su trajale sve do proleća 1919, ali ratna sre­ ća je ipak bila na strani još uvek jake i organizovane austrijske vojske. Međutim, prema nekim mišljenjima, na slici nisu Slovenci sa šajkačama, nego Srbi koje je Majster oslobodio iz austrougarskog logora.

Maja 1919. godine, kralj Aleksandar Karađorđević u tu borbu kao pomoć šalje đenerala srpske vojske, komandanta čuvene Drinske divizije, osvaja­ ča Kajmakčalana, Krstu Smiljanića. Slavom ovenčani ratni komandant predvodio je 10.000 srpskih vojnika, veterana Solunskog fronta, koje je pratio slovenački odred generala Majstera.

Već 6. maja su u Sloveniju počele da pristižu srpske jedinice koje su stavljene pod komandu srpskog đenerala Krste Smiljanića. Srpske trupe potpomognute slovenačkim jedinicama krenule su u ofanzivu 28. maja i već do 1. juna potpuno slomile otpor austrijskih snaga anga­ žovanih u Koruškoj. Austrijanci su napustili čak i Celovac (Klagenfurt), koji su 6. juna zaposele srpske trupe, a istog dana su obustavljene dalje borbe“, piše publicista Danko Borojević u knjizi „Orlovi sa Vrbasa“.

Zanimljivo je da su Smiljaniću u pozadini stajali Vijetnamci, francuski vojnici koji su sa Srbima došli od Soluna 1916. godine sve do Ljubljane, gde su se nalazili u vreme rata u Koruškoj. Ovaj „rat posle rata“ naneo je izvesne žrtve među srpskim vojnicima, koji su prethodno preživeli golgotu, od Cera preko Albanije, ali i slovenačkim borcima, koji su ratovali za novu granicu svoje prve države. Sve žrtve su bile uzaludne jer je stanovništvo Koruške već 1920. odlu­ čilo referendumski da ostane u sastavu Austrije. Danas u jednom od mesta u Koruškoj i dalje stoji kamen koji označava dokle je 1919. u svojoj ofanzivi stigao srpski vojnik.

Dugo su Slovenci zataškavali učešće Srba u toj akciji te ni danas nema nikakvog obeležja niti spomenika Smiljaniću i njegovim vojnicima. S druge strane, Nemci, odnosno Austrijanci, Krsti Smiljaniću ovu ofanzivu nisu zaboravili: kada je Treći rajh okupirao Jugoslaviju, 1941. godine, starog ratnika su odveli iz rodnog sela Ljubiš na Zlatiboru u kućni pritvor u Beogradu, gde su ga držali godinama. On nije izdržao loše uslove utamni­čenja i preminuo je svega nekoliko meseci pre nacističkog isterivanja iz Srbije, 15. maja 1944. godine