LJUDSKE UŠI OD JABUKA

Endru Peling, biofizičar i stipendista fondacije TED, u laboratoriji na skele od voća i povrća kalemi ćelije čoveka, stvarajući prave organe. Umesto sintetičkih materijala, on koristi ono što nam je priroda dala i daleko je jeftinije

LJudske uši od jabuka... To zvuči kao opis pomalo gadnog kolača, zar ne? Međutim, biohaker i stipendista TED fondacije Endru Peling u laboratoriji zaista stvara žive, funkcionalne biološke objekte koji ne postoje u prirodi, i to pomoću jabuka. Bez ikakve modifikacije DNK uspeo je da, koristeći voće i ljudske ćelije, napravi pravo pravcato uvo u Petrijevoj šolji.

Na logično pitanje kako to radi i, što je još važnije, zašto bi to neko želeo, odgovor je iznenađujuće jednostavan -takav pristup medicinskim inovacijama može ubuduće pomoći svima nama. Uši koje nastaju tokom njegovog eksperimenta koji izvodi na Univerzitetu u Otavi sastavljene su od stvarnih, živih ćelija čoveka, ali materijal koji im daje strukturu je celuloza jabuke. Ovo voće nije slučajno odabrano. Presecite jabuku napola i dobićete oblik dva spojena uva. Kada ih ručno izrezbarite, što najčešće radi Pelingova žena, izgledaju kao prave uši. Jedina im je mana što ne čuju.

Moguća implantacija
Naučnici decenijama pokušavaju da stvore organe u laboratoriji, ali ta ispitivanja ostaju negde na „rubu znanosti", što bi rekle komšije. Nisu prihvaćene kao mejnstrim nauka jer, koliko god da eksperimentišu s rastućim kostima, hrskavicom ili kompleksnim organima poput bubrega i srca, redovno im nedostaje osnovni materijal koji može da ugosti žive ćelije. Dokazavši da se one mogu saživeti s vlaknima biljaka, Peling je otvorio mogućnost daleko jeftinije rekonstrukcije ljudskih tela, koja se s vremenom neminovno raspadaju. Zahvaljujući mogućnosti korišćenja globalno pristupačnog biomaterijala, daleko lakše ćemo moći da zamenimo kožu, kosti, vene, pa čak i organe. Umesto komplikovanih bioinženjerskih poduhvata, u kojima treba od sintetičkog komercijalnog materijala konstruisati skele organa koji će moći da prihvate krvne sudove i čija cena prelazi nekoliko hiljada dolara, on je iskoristio ono što nam je priroda dala. Jabuke raste na drveću i vrlo su jeftine.

Dok su prethodni pokušaji koristili veštačku ili visoko prerađenu prirodnu celulozu, Pelingova laboratorija upotrebila je celulozu direktno iz jabuke, uz vrlo malo koraka obrade.

- Naša teza je bila da celuloza jabuke deluje baš kao i bilo koja druga skela. Da bi došao do celuloze, doktorand Danijel Modulevski je izradio protokol postupaka po kojem prvo isečete jabuku, operete je u sapunu i vodi, a zatim sterilišete. Ono što ostane je dobra mrežna celuloza, u koju možete injektirati ljudske ćelije i one rastu - objašnjava Peling pionirski poduhvat svog tima. Prema njegovim rečima, te organe moguće je implantirati.

- Modulevski je potom, u saradnji sa starijim laboratorijskim naučnikom Čarlsom Kverijerom, došao do otkrića da, kada takav organ implantirate ispod kože, okolne ćelije ulaze u mrežu i šalju signale kako bi stvorile snabdevanje krvlju, te on postaje živi deo tela - tvrdi naučnik za portal TED fondacije.

Laboratorija kao pijaca
Ovom metodom, jednog dana špargla bi mogla da popravi kičmu. Istraživači sada ispituju korisne osobine ostalog voća i povrća. Pelingova laboratorija ispituje više kandidata kao što su kruške, špargle i pečurke, i njihov potencijal za popravku kostiju, živaca i kože.

- Ponekad naše prostorije više liče na pijacu jer želimo da ispitamo svaku vrstu voća i povrća koja nam dođe pod ruku. Postoje mnoge zanimljive forme koje su već u prirodi i koje se mogu koristiti kao potencijalne skele za popravku različitih delova tela. Neke biljke imaju trodimenzionalne strukture koje su stvarno slične postojećim komercijalnim sintetičkim skelama. Ali zašto bacati biljke? Ako je lako proizvesti i priroda je već uradila posao za nas, zašto da ih ne koristimo - napominje Peling.

Kako kaže, ispostavilo da je njegov eksperiment „daleko jednostavniji nego što je očekivao, a da pritom i radi".

- To se možda ne bi desilo da smo imali konvencionalni pristup istraživanju. Da budem iskren, koristili smo mogućnosti skoro kao iz kamenog doba. Napravili smo inkubatore, koji su potrebni za rast biljnih i ljudskih ćelija. To su u suštini kutije koje održavaju toplotu od 37 stepeni Celzijusovih i koje kontrolišu sadržaj ugljen-dioksida u atmosferi. Jednu od komponenata sam pronašao u smeću, što se u akademskom svetu retko radi. U međuvremenu smo to usavršili i naš hardver je već i beta testiran. Cilj nam je da omogućimo i ostalim naučnim laboratorijama i bolnicama da same stvaraju sličan biomaterijal - zaključuje Peling.