MILOSTIVI GROF, PRVI SRPSKI PREVARANT

Dimitrije de Vujić, sin zemljoradnika iz Subotice i husar, kroz Evropu, a i život, putovao je u zlatnim kočijama sa gardom oko sebe. Zaveo je caricu Mariju Tereziju, dobio grofovsku titulu, a posle Francuske revolucije tamošnjim plemićima obećao da će uz "određenu naknadu" okupiti dobrovoljce sa Balkana koji će "vratiti Luja na presto"

Dvoboji i ljubavne avanture, te kocka i orgije ispunjavali su život nesuđenog vladara Crne Gore, Srbije, Albanije - svih Jugoslovena, Dimitrija de Vujića. Ovaj Kazanova iz Bačke, kako su ga zvale zaljubljene šiparice sa evropskih dvorova, bio je ljubimac Marije Terezije, general, grof, vojskovođa, ali više od svega bio je neprevaziđeni belosvetski prevarant!
Pustolovine čoveka koji je zavrteo celu Evropu krajem 18. veka i bio preteča jugoslovenske ideje malo su poznate široj javnosti, a sa nama ih je podelio direktor Naučne televizije Živojin Petrović. I on je tek nedavno naleteo na zapise koje je Stanislav Krakov objedinio, koristeći arhivu koju je Joakim Vujić davno pronašao na svom tavanu u jednom sanduku, a pripadala je njegovom daljem rođaku - grofu Dimitriju de Vujiću.

Rođen je 1758. godine u Subotici, u porodici poštenih i vrednih zemljoradnika i trgovaca. Bio je drčan, smeo, visok i lep, a zemljoradnja i trgovina su ga najmanje interesovale. Markantni dečak upisao je školu za husara (lako naoružani konjanik), pa je stekao zvanje husarski rit-majstor (konjički kapetan - učitelj jahanja). Ubrzo zatim, poziva ga sebi carica Marija Terezija, kojoj su svi pričali o podvizima ovog junaka iz Bačke.

Perike, zlato, kočije i markize

Nema dokaza, ali očigledno je da je caricu opčinio i još nekim adutima, budući da ga je brzo postavila u svoju ličnu službu i dala mu posebne i vrlo poverljive zadatke. Često je nosio važne depeše na Versajski dvor kod Marije Antoanete, ćerke carice Marije Terezije i supruge Luja XVI. U Parizu je počeo da troši očeve pare kupujući za sebe "napuderisane perike", kao i odela od najfinijeg pamuka sa krupnim dugmadima i najskupljim čipkama. Razgnevljeni otac, zbog pristiglih dugova svog sina, besni po Subotici i donosi sledeću odluku kojom ga isključuje iz testamenta:

"Sinu Dimitriju ne ostavljam ništa jer me je za života više koštao nego što bih mu bio ostavio".

Njegovo ludovanje po Versaju nije imalo samo uticaj na očev testament, već i na naklonost carice Marije Terezije koja mu nije mogla oprostiti ljubavne avanture sa francuskim markizama. Carica naređuje da uhapse i strpaju u tamnicu njenog ljubimca čim se bude vratio iz Pariza. On to saznaje i spasava se u poslednjem trenutku bekstvom u Poljsku. Ni u Poljskoj ne miruje. Odmah prilazi i šarmira rođenu sestru poljskog kralja Stanislava II Avgusta Ponjatovskog, mladu Izabelu. Narednih meseci u Varšavi Dimitrije stiče kraljevo poverenje i to toliko veliko da ga ovaj imenuje za svog "intimnog savetnika". Pored toga nagrađuje ga ordenom Svetog Stanislava na lenti, pa mu čak dodeljuje i grofovsku titulu.

Grof Dimitrije postaje najmarkantnija ličnost na poljskom dvoru. Ubrzo, kralj počinje da sprema vojsku za Rusko-poljski rat 1792, u kome naš junak želi da pokaže svoj talenat vojskovođe, koji je dugo osećao u sebi, te, pošto je već bio blizak sa kraljem, uspeva da bude imenovan za generala.

Ljubavna veza sa kraljevom sestrom, ali i mnogobrojne avanture sa ženama najvišeg plemstva u Poljskoj, omogućavaju grofu - generalu Dimitriju, ostvarivanje svih njegovih ambicija, ali i sticanje velikog bogatstva.
Međutim, jedan ljubavni skandal koji je napravio na samom dvoru, kada je bio izazvan i na dvoboj od strane dotičnog ljubomornog muža, bila je kap koja je prelila čašu, te kraljeva sestra nalaže da se Dimitrije protera iz Poljske. Za razliku od bežanja iz Austrije, kada je noću na konju izmakao poteri, sada iz Poljske odlazi u raskošnim kočijama upregnutim desetinama vranih konja. Na lakiranim crnim vratima kočija stajao je zlatan kraljevski grb, a lična garda grofa Dimitrija, obučena u najsvečaniju uniformu, jahala je ispred i iza njegovih kola.

Put ih je vodio pravo u Versaj, jugozapadno od Pariza. Ali u Francuskoj je bila revolucija. Dvorac u Versaju je bio sada dom za neke druge ljude. Njegova poznanica Marija Antoaneta je bila u tamnici zajedno sa celom dvorskom svitom. Neumorni grof Dimitrije pronalazi brata francuskog kralja, kao i princa od Konde, koji su aktivno radili na organizaciji evropske koalicije koja bi bila usmerena na gušenje Francuske revolucije.

Našem generalu se odmah stvaraju ideje i javlja želja da bude vojskovođa, pa on predlaže francuskim prijateljima jedan čudan ugovor. Naime, nudi im da za visoku novčanu nadoknadu uguši Francusku revoluciju. Izjavljuje da će da sakupi dvadeset hiljada naoružanih dobrovoljaca sa Balkana, pretežno Srba, Crnogoraca i Albanaca, pa da će sa njima potući revolucionare, zauzeti Pariz i vratiti francuskog kralja na presto.

Prinčevi prihvataju ovu nesvakidašnju ponudu. Odvajaju jedan deo novca po ugovoru i predaju mu ga kao avans a ostatak, kažu, dobiće kada prve dobrovoljačke trupe budu prikupljene. Tada grof Dimitrije ostavlja poljska kola i uzima nova, francuska, sa likom Luja na vratima, tovari na njih kovčege pune zlatnika i sa svojom ličnom gardom, sada još lepše obučenom, kreće ka crnogorskim planinama. U ugovoru sa Francuzima stajalo da grof Vujić mora da prikupi četiri puka dobrovoljaca, da se sa njima iskrca kod Nice na francusku obalu, te da odatle krene ka unutrašnjosti prema Parizu dok bi mu se usput pridružila vojska iz Tulona.

Francuski plemići, potpisnici ugovora, predali su grofu Vujiću na ruke dvesta lujdora (zlatne kovanice sa likom kralja Luja), kao prvu pomoć oko sastavljanja dobrovoljačke vojske, dok je glavnu količinu novca trebalo da dobije u Napulju. U ugovoru je stajalo da će u Napulju, od tamošnjeg dvora, dobiti na ruke još dvesta hiljada funti srebra. Francuski plemići tada donose odluku da grofa Dimitrija de Vujića proglase maršalom Francuske!

Međutim, dvor u Napolju nije hteo ni da čuje za tu isplatu tako da se grof Dimitrije de Vujić morao zadovoljiti sa još dvesta zlatnika koje su mu naknadno dali plemići. Sve u svemu, naš grof preko Ankone dolazi u Dubrovnik, a odatle, na španskoj poštanskoj lađi, stiže u Kotor, pa odmah zatim u Budvu. Sa njim je išla cela svita vojnika, plaćenika, koji su bili u raskošnim uniformama sa skupocenim nakitom i pozlaćenim oružjem. Grof je insistirao na besprekornom izgledu, kako svoje garde, tako i kola, opreme i naoružanja koje su nosili.

U Budvi ga dočekuje vladika crnogorski Petar I Petrović Njegoš sa još nekim glavešinama. Grof Dimitrije odmah izlaže svoj plan Njegošu, koji nije bio baš oduševljen tom idejom. Mnogo bolje odnose je naš junak uspostavio sa gubernatorom Crne Gore Ivanom Radonjićem, koji je bio fasciniran maršalom Vujićem - potomkom srpskih vladara! Naime, grof De Vujić je na tim sastancima isticao: "Još pre hiljadu i sto godina vladali su moji preci srpskim zemljama."

Visoki ugled grof Dimitrije de Vujić uživao je u to vreme jer Crnogorci nisu mogli da veruju da neko koji tako lepo govori srpski, pravoslavac, a tako bogat i raskošno obučen, pa još ima i grofovsku titulu, može biti varalica, već su ga smatrali zaista nekim potomkom kraljeva. Samo crnogorski vladika Petar I Petrović Njegoš u pismima mu se obraća sa: "Vaše snateljstvo, milostivi grofe..." (snatriti - zanositi se mislima, maštati, sanjariti... Rečnik književnog jezika, Matice srpske iz 1967. godine).

Od kraljevog čoveka do probisveta

Ostale glavešine su mu obećale hiljadu i dvesta dobrovoljaca, ali pod uslovom da svaki Crnogorac koji stupi u njegovu vojsku dobije odmah po dukat i po još jedan pre nego što krene od kuće. Uslov je bio i da devet Crnogoraca u toj vojsci dobiju najviše oficirske činove, te da crnogorski vojnici primaju dva puta veću platu od francuskih. Grof Dimitrije de Vujić prihvata uslove i odlazi u Skadar kod skadarskog paše koji mu obećava četiri hiljade vojnika pod istim uslovima kao i Crnogorci.

Kada je sve ovo organizovao ostalo je još samo da prikupi novac. Francuski plemići se ponovo obraćaju španskom dvoru, ali sredstva ne dobijaju, pa videvši da od balkanske vojske neće biti ništa, prinčevi šalju svoja dva oficira u Veneciju, gde se grof Dimitrije sakrio, da ga pronađu i uzmu nazad 400 lujdora i ugovor koji su potpisali.

Između Dimitrija i francuskih oficira dolazi do sukoba u Veneciji. Grof odbija da im vrati novac jer tvrdi da ugovor nije ispunjen francuskom, a ne njegovom krivicom. U sukob se umešao i ruski konzul u Veneciji, koji je odmah izvestio svoju caricu Katarinu II o ovoj Vujićevoj neuspeloj ekspediciji. Za samog grofa Dimitrija ruski konzul piše: "On je doista bio komornik (poverljiva osoba) kralja, ali sada više naliči na kakvog probisveta."