MILUTINCA UBIO ŠEF POLICIJE

U znak sećanja na velikog fudbalera, FS Srbije postavio je spomen-ploču s njegovim imenom pored južne tribine stadiona Partizana, a ulica u blizini stadiona Crvene zvezde nazvana je po njemu

O legendarnom Milutinu Ivkoviću Milutincu u Enciklopediji fudbala, između ostalog, piše: „Ivković dr Milutin (1906-1943), jugoslovenski reprezentativac, lekar, patriota. Fudbal je počeo da igra u juniorskoj ekipi beogradske SK Jugoslavije, a ubrzo postaje i prvotimac. Osvojio je dve titule nacionalnog šampiona, igrao je za beogradski BASK... Jedan je od najboljih bekova u istoriji jugoslovenskog i srpskog fudbala s epitetom 'državna kočnica'. U dresu reprezentacije Jugoslavije odigrao je 39 utakmica i postigao dva gola. Kao kapiten reprezentacije odigrao je sve utakmice na prvom Svetskom prvenstvu u Urugvaju 1930. Jedan je od vođa bojkota Olimpijskih igara 1936. u Berlinu. Bio je urednik časopisa 'Mladost'. Patriota koji je za vreme nemačke okupacije proganjan i više puta hapšen. Streljan je u logoru u Jajincima 25. maja 1943. godine."

Tako zvanično piše, ali ima i onih koji tvrde da poslednji podatak nije tačan. Neslužbena verzija ubistva dr Milutina Ivkovića zaslužuje pažnju.

U noći između 23. i 24. maja 1943. na kapiju kuće porodice Ivković u Rumunskoj ulici broj 12 zalupali su agenti Gestapoa i Specijalne policije Beograda. Dr Ivković je ustao i toplim roditeljskim rečima umirio ćerkice, koje je prenulo snažno lupanje. Već tri godine bio im je i otac i majka, koju su devojčice izgubile pred rat - tuberkuloza je u to vreme desetkovala broj stanovnika Beograda i cele Srbije.

Dvojica agenata policije u pratnji gestapovaca ušli su u predsoblje i oštro naredili da Milutinac preko pidžame ogrne kaput i pođe s njima. Doktor je ipak uspeo da obuče pantalone i džemper jer je noć bila sveža. Izlazeći iz kuće, agenti su dr Ivkoviću stavili lisice na ruke i ugurali ga u jedan od dva crna automobila parkirana ispred kapije. Kada je automobil krenuo, Ivković je pokušao da dobije objašnjenje zašto ga i kuda vode.

„Ćuti, šef će ti objasniti", procedio je mršavi inspektor koji je sedeo do njega na zadnjem sedištu. Gestapovac na sedištu suvozača oštro je rekao da ne pričaju.

Brzo su pustim ulicama Beograda stigli sa Dedinja do zgrade istražnog zatvora Gestapoa u Zmaj Jovinoj ulici. Iz podruma zgrade čuli su se krici zatvorenika. Doktor je u pratnji agenata Specijalne policije liftom prebačen na četvrti sprat. Uveden je u prostoriju na čijim vratima su dežurala dvojica naoružanih agenata Gestapoa. Zavaljenog u stolici, prepoznao je šefa beogradske policije, zloglasnog Vujkovića.

Milutinac ga je pozdravio sa „dobro veče" jer ga je poznavao sa utakmica na kojima je ovaj bio u organizaciji obezbeđenja. „Nije dobro veče, doktore", odgovorio je Vujković i ustao. „Znaš li da si na spisku talaca koji će u zatvoru zameniti ove što ujutro vozimo u Jajince?"

„Ne znam. Zašto?", zbunjeno je upitao.

„Zato što si komunista i zato što podbunjuješ omladinu Beograda da se odupire vlastima, čak i ubistvima onih koji čuvaju poredak", siktao je Vujković.

„Ne znam o čemu pričaš. Ja nisam komunista, već humanista, lekar, sportista... Koliko sam puta nosio dres sa državnim grbom", pravdao se doktor.

„Koje države, propale države", cerio se Vujković. „A što se tiče lečenja pacijenata, tu ćeš tek morati da pričaš. Ti si lečio malu Brankovićevu iz šećerane što smo je nedavno likvidirali. Pa onog njenog kolegu studenta matematike, kako se zvaše..."

„Lečim svakog bolesnog. Ona je imala problema s plućima, kao i njen kolega. Mene obavezuje Hipokratova zakletva. Nikoga ne pitam da li je član neke partije ili ide u crkvu", objašnjavao je Milutinac.

„Ma nemoj! To i jeste tvoja najveća krivica! Svejedno ti je da li lečiš državne neprijatelje? Logično je da si i ti onda državni neprijatelj", vikao je Vujković, a potom dobacio stražarima: „Pazite na njega" i izašao iz sobe.

Duže od sata trajala je tišina. Zatim je jedan od gestapovaca uključio radio. Začula se tiha vojna muzika. Milutinac je sve vreme stajao u mestu. U prostoriju je ponovo ušao Vujković u pratnji oficira Gestapoa. U ruci je držao časopis „Mladost".

„Ti si urednik i osnivač ovog neprijateljskog lista", rekao je i iz časopisa izvadio prazan list papira. „Pričaj ko su još saradnici komunističkih bandi, a družili su se s tobom. Neki su objavljivali pamflete u ovom đubretu."

„Taj časopis propagira sport, zdravstvenu zaštitu, higijenu, zaštitu prirode...", nije stigao da dovrši Milutinac jer ga je Vujković revolverom snažno udario u glavu. Krv se slivala niz lice zaprepašćenog doktora, ali se nije ni pomakao. Nekoliko trenutaka vladala je zagrobna tišina.

„Mora progovoriti o organizaciji u svom komšiluku, u celom Beogradu", urlao je Vujković gledajući u inspektora koji je stajao kraj stola. Rukom je pozvao gestapovca, a onda je počelo brutalno udaranje. Kad se doktor našao na podu, nastavili su da ga šutiraju po celom telu. Tri puta je ista scena ponovljena između pitanja koja je Vujković postavljao Ivkoviću, a na koja je ovaj uporno ćutao.

Oficir Gestapoa je nešto šapnuo Vujkoviću. „Vodite ga na Banjicu", prosiktao je, pa su Milutinca ponovo uspravili na noge. Bio je povijen od bolova i povreda nakon bezbrojnih udaraca. „Ha, ha... To je čuveni fudbaler", cerio se Vujković unoseći mu se u lice. Verovatno je pomislio da ga se doktor plaši jer je zabacio glavu unazad. Usledio je poslednji Mulutinčev udarac glavom. Vujković se strovalio na pod... Dok su se agenti Gestapoa snašli, zloglasni šef Specijalne policije je, ležeći na podu, ispraznio skoro čitav šaržer iz svog revolvera u dr Ivkovića. U zgradi je nastala uzbuna. Telo Milutinca brzo je prebačeno u lift i spušteno u podrumsku ćeliju.

Ujutru 24. maja Beogradom se pronela vest o hapšenju dr Ivkovića. Građani su bili uvereni da ništa loše ne može da mu se desi, da će biti oslobođen. Nažalost, Milutinac se nekoliko sati ranije, od ruke izroda, već preselio u legendu. Sutradan se pročulo da je streljan u Jajincima s grupom talaca iz istražnog zatvora. Radilo se o dezinformaciji plasiranoj iz straha od odmazde nad zlikovcem Vujkovićem i njegovim saradnicima. Nažalost, i danas zvanična istoriografija beleži netačne podatke o ubistvu legendarnog fudbalera.