MISTERIJA SMRTI SLIKARA DRAGANA MALEŠEVIĆA

U periodu od petnaest godina otkako je naš poznati slikar, templar i mason Dragan Malešević preminuo u prisustvu vlasti u zatvoru, zvanično nije otkriveno ništa novo, ali je „Ekspres" došao do novih zanimljivih podataka koji ozbiljno razotkrivaju misteriju koju bi vlast i dalje da zataškava

O životu jednog od najintrigantnjih naših savremenika, Dragana Maleševića Tapija, ne može se još snimiti uzbudljivi avanturistički film jer scenarista nikako da mu dopiše prirodan kraj. A uzbudljiva filmska akcija o čoveku koji je istovremeno kontroverzno živeo kao diplomirani ekonomista, falsifikator voznih karata, reinkarnacija flamanskog slikara Van Ajka, menadžer najpopularnije diskoteke, svetski priznati hiperrealista, tata našeg magičnog realizma, „prijatelj" Službe, templarski vitez, duhovnik srpskih masona, politički guru, inovator od pet patenata, popularna medijska faca, najbolji drug polovini Beograda i ko zna šta još - teško da može bez prirodnog bioskopskog kraja s velikom poentom.

I dalje je to samo nedovršeni film o urbanoj legendi, skromnog radnog naslova: Bio jednom jedan Tapi!
Ako su mu već poslednji trenuci ostali misterija, oni pređašnji, iz mladosti, nestvarno uzbudljivi, daju se donekle rekonstruisati. Novinskom dokumentacijom, pričom s prijateljima, susretima sa obaveštenim poznanicima njegovog lika i dela, povezivanjem činjenica...

Klinac iz Hilandarske, mangupče s Vračara

Život je u slučaju građanina Dragana Maleševića - kako na početku, tako i na kraju - bio neumoljivo dosledan te je on morao da se bori za vazduh u plućima ako je želeo da živi. Prvo, na rođenju, tog januara 1949. godine, pupčana vrpca mu se zlokobno obmotala oko malenog vrata da ga je samo čudo u spretnosti babice uvelo u život. Drugi put, u prisustvu vlasti u gradskoj policiji, to mu nije uspelo.

Posle prve pobede, izbora kao da više nije ni imao, grabio je život i brže i jače od svojih vršnjaka iz Hilandarske ulice, u centru prestonice, tik uz „Radio Beograd". Otac mu Novak, rođen u okolini Bajine Bašte, beše novinar „Železničkih novina". Majka, rođena kao Eržebet Micik, Mađarica, pre udaje za Novaka Maleševića prelazi u pravoslavnu veru i uzima ime Jelisaveta.

Kao klinac bio je zadivljen, kao i ostali iz ulice, pojavom poznatog komšije i fudbalske zvezde Dragoslava Šekularca. Čekali su ga da prođe ulicom i gledali kako teatralno briše cipele krupnim novčanicama, a onda ih razbacuje po trotoaru. Pratili su ga kao skakavci i skandirali mu: „Šeki, Šeki"... ali i pomno pratili da ulove neku od tih imalinom umrljanih petohiljadarki.

Još u osnovnoj školi obuzela ga je neodoljiva strast za crtanjem. Prvo je precrtavao stripove iz „Politike", ali se onda iznenada počeo da se zanima za ženske aktove, što baš nije oduševilo učiteljicu i roditelje. Njegov slikarski dar je naprosto bujao u svim pravcima. Pa i manje prihvatljivim. U četvrtom razredu osnovne škole pravi i prvi falsifikat. Svom školskom drugu iz razreda falsifikuje lekarsko opravdanje, urezujući na gumicu ime „Dr Dragan Malešević" i utapa je potom u mastilo. Preko takvog pečata se čak i potpisuje, kao nečitko, sa „Dr Malešević"!

Početkom šezdesetih Maleševići se sele na Vračar, u Makenzijevu, blizu Slavije, a njega upisuju u školu „Sveti Sava". Tu upoznaje nove drugare, ali ne zaboravlja one iz klinačkih dana. Žurilo mu se u svet odraslih, ali i da što pre postane muževni, mišićavi muškarac. Tako upoznaje i velikog rvačkog šampiona Miroslava Ćitakovića, koga urbana legenda pamti kao Ćiru, Ćitu ili Prefesora, koji je bio istinski sportski as, višestruki rvački prvak države, ali i gospodin s diplomom Pravnog fakulteta. Kod Ćitakovića se treniralo svakodnevno, ali i učilo životu, a on je sa „Vi" oslovljavao sve svoje mlađane učenike, od Ljube Zemunca pa do nekih kasnijih univerzitetskih profesora. Kod Profesora, Tapi je trenirao prvo rvanje, a posle i karate. Ostali su izuzetni prijatelji. Inače, ima divna knjiga Cvetana Slepčeva „Purpurna reka", koja priča o tim vežbanjima i školi života s Profesorom. Više od 500 strana za čitanje u dahu, a koga to zanima, bolje štivo neće pronaći.

Nadimak Tapi...

Tapi ne miruje ni sekunde. Takav mu je horoskop! Počinje, iz mladalačkog izazova i dokazivanja, da tapka karte ispred Doma omladine i bioskopa „20. oktobar", i zbog toga dobija trajni beleg - nadimak Tapi.
Slatka, laka para mu puni džepove. Mozak mu radi ko taksimetar, pa da bi se dokazao i pred sobom i pred drugarima smišlja načine do brze zarade. Ali da bude i štos jer je to, izgleda, bilo prioritetno. Laka ruka za crtanje mu omogućava da napreduje u tom crnom falsifikatorskom zanatu.

Urbana legenda o Tapiju pominje da sve kreće na veliko kada mu jedan drugar ostavlja iskorišćenu povratnu voznu kartu do Trsta, koju on brzomisleći potapa u alkohol i, pošto nestaje indigo, prepravlja je u kartu na relaciji Beograd-Beč. Taj uspeh ga gotovo opija pa on kreće u još veće falsifikatorske poduhvate. U taj primaljivi biznis lako uvlači i mnoge drugare, takođe željne lakih para. Tapi je široke ruke pa je takve docrtane vozne karte poklanjao i mnogim poznanicima, a ovi su se onda time hvalili okolo. A, verovali ili ne, neki su lakomisleno odlazili na šaltere Železničke stanice da vrate kartu?! Sve to nije moglo da ostane neopaženo za one kojima to ne promiče te on ubrzo postaje i „bezbednosno interesantan" za tadašnju policiju. Pamti se, vele tadašnji izvori, da je skoro sedam godina protiv njega vođena istraga. I na kraju, država je odustala od gonjenja zato što, navodno, Tapi i družina nisu oštetili nju, već Evropu! Tada se to tako računalo.

Ipak, nikada nije u tim pričama i bez onoga „ali"... Naravno da su na ovako darovitog igrača obratili pažnju i večito budni inspektori Državne bezbednosti, pa su mu u ime „okajanja greha" zatražili da pravi lažne pasoše sa žigovima stranih zemalja za njihove saradnike. Tapi je, kažu, to shvatio kao patriotski zadatak pa zato, kao, nije imao moralni problem s tim.

Ima u tim pričama dosta repova, ali koliko se zna, jedino je izvesno njegovo učešće u aferi vezanoj za slučaj čuvenog socijalističkog biznismena Bate Todorovića. Tek kasnije će se lansirati priča kako je on navodno bio učesnik u pripremi ubistva na Stjepana Đurekovića, prebeglog direktora hrvatske INE, u Nemačkoj. Tu je opet bio najglasniji naš Boža Spasić, tzv. genije naknadne pameti, iz opet nekih nedokučivih razloga Službe. Ipak, pedantni Nemci su uzeli stvar u svoje ruke i razvejali lanjske snegove naših lokalnih tajnih službi.

Nemci su, racionalno i logično, krenuli od poznate osnovne podele svih republičkih službi bezbednosti bivše Jugoslavije da svako brine i odgovara za svoju emigraciju. Srbi o Srbima, Hrvati o Hrvatima... Kad kreneš iz dobrog pravca, onda i imaš čemu da se nadaš. Pa tako Nemci i službeno zaključuju da je ubistvo Đurekovića isključivo hrvatski prljavi veš i obelodanjuju da je nalog za atentat potekao od hrvatskog komunističkog glavešine Mike Špiljka. Onda i pronalaze egzekutora, izvesnog Krunoslava Pratesa, koga i osuđuju na doživotnu robiju, ali istu kaznu dodeljuju i tada vodećim hrvatskim policajcima Josipu Perkoviću i Zdravku Mustaću kao organizatorima atentata.
Beogradsko „pričam ti priču" o Arkanu, Giški, pa o logističaru Tapiju odlaze u istoriju luftbalona za zamajavanje javnosti, i do sledeće prilike.

Arkan i Žika Živac

Uostalom, Tapija su tada inače opterećivala još neka životna posla. U školi konstantno kleca, sasvim razumljivo, zbog očigledne zauzetosti tzv. vannastavnim aktivnostima. Postaje tu čak i neslavni rekorder.

- Bio sam izbačen iz sedam gimnazija. Bio sam nestašan, ali sam izbacivan zbog izostanaka, zbog putovanja - objašnjavao je Tapi novinarima u raznim intervjuima.

I zaista, Tapi nije bio rđav đak jer kad bi se nečemu posvetio, on je, kao svaki posvećenik, prosto uživao u tome. Izbacivan iz gimnazija jeste, ali njegove ocene su mu ipak dozvolile da upiše i tada prestižni Ekonomski fakultet, pa i da ga završi! E sad, da li je baš izlazio lično na sve ispite ili je ga je neko povremeno i dublirao, s promenjenom slikom u indeksu, to je teško dokazati. Kako bilo, on je uzeo diplomu Ekonomskog fakulteta, a s njom se i zaposlio u oduvek relevantnoj „Elektroprivredi Srbije". A i zaljubio se u ženu svog života i kasniju suprugu, jednu lepu Bojanu. Opčinila ga je na prvi pogled na tašmajdanskom bazenu. Odmah ju je prepoznao instinktom kakav imaju fajteri njegove krvne grupe, i prišao joj uz lakonsko pitanje:
„Zdravo, ja sam Dragan, da li hoćeš da igramo tablić?"
I pristade Bojana bez ikakve dvojbe, na kasniju obostranu sreću. Venčali su se u proleće 1978.
Izazovi su u Tapijevom životu nesumnjivo preticali jedan drugi. Morao je dalje. Beograđani iz tog perioda u stvari Tapija najviše pamte s kraja sedamdesetih godina, kao menadžera tada jedinstvene diskoteke „Amadeus", tada najekskluzivnijeg mesta za provod na ovim prostorima. U posao sa „Amadeusom" ulazi s tada veoma popularnom prestoničkom facom Brankom Savkovićem, poznatijim kao Žika Živac, koji u priču uvlači i svog tada nerazdvojnog pajstosa Željka Ražnatovića Arkana.

Iako su sarađivali oko „Amadeusa", Tapi i Arkan izvesno nisu ni tada ni kasnije imali neki poseban prijateljski odnos, ali ni međusobne razmirice. Iako obojica jake ličnosti, bili su i veoma različiti mentalni sklopovi pa su se odmah kao takvi i prepoznali. Respektovali se jesu, ali su se i uvek držali na pristojnoj distanci. Dobro sad, jesu se nešto sporečkali sredinom devedesetih vezano za politiku, ali to su umeli da ispeglaju bez buke.

„Amadeus" se nalazio pored zgrade Opštine Zvezdara i definitivno je bio senzacija tog vremena, a za noć je, iako je karta bila ne malih 10 nemačkih maraka, znalo da ga poseti i dve hiljade ljudi! Tapi je osmislio i dizajnirao „Amadeus" po svetskim standardima, a u nekim detaljima bio je i mnogo ispred svog vremena. Možda još valja dodati pikanteriju kojom bi se mesecima naslađivali današnji tabloidi, da su tada postojali znakovi ljubavi između Arkana i popularne pevačice Doris Dragović. Uvek je, izgleda, voleo te s mikrofonom u ruci! Ipak, za našu priču jedino je interesantno da se u obezbeđenju „Amadeusa" posebno isticao jedan naočit momak, Željko Maksimović Maka. O njemu više kasnije, kad mu dođe red.

„Amadeus" je iznenada zatvoren posle dve godine glamuroznog rada. Zvanično, istekao je zakup, opala poseta... Nezvanično, u Nemačkoj je tada uhapšen Žika Živac jer je, navodno, u njegovoj blizini primećen i neki paket sa 10 kilograma heroina! Služba je na takve stvari odmah reagovala veoma ozbiljno. Buši loptu pa rasturaj klub. Neka nađu novo poljanče da igraju. Ipak, ovaj tim iz „Amadeusa" nikada više nije igrao zajedno.

(Nastaviće se)

Reinkarnacija Van Dajka

Do devedesetih, Tapi je živeo na raznim svetskim destinacijama, što zbog studija i poslova supruge Bojane, što zbog svojih novih izazova, koji su mu najmanje nedostajali. Milano, Beč, Kembridž, Ženeva, Bahami... Stop, Bahami!
Verovatno jedna od presudnih storija iz Tapijevog života jeste njegova poseta Bahamskim ostrvima, popularnim Bahamima. U tom periodu života Tapi se bavio trgovinom automobilima pa je s nekoliko biznismena iz Austrije otputovao u ovu državicu u Atlantskom okeanu, severno od Kube i Kariba.
Urbana legenda kaže kako je Tapi tamo sreo nekog vidovnjaka koji mu je saopštio svevremensku tajnu - da je pre ovog zemaljskog života već živeo četiri puta! Da je tri puta u ranijim životima bio ratnik, a poslednji put, pre oko četiri stotine godina, bio je poznati flamanski slikar Van Dajk!
To fantastično saznanje ili šta već, prema svim njegovim kasnijim pričama, prelomilo je trajno njegov život u smeru da postane i ostane profesionalni slikar. Svaki komentar dalje na temu reinkarnacije je nezahvalan pa ostavljam priču da teče svojim tokom. Iz tih stopa pokrenuo je novi likovni pravac u tadašnjoj Jugoslaviji, hiperrealizam. Kasnije će taj slikarski pravac likovni kritičari nazvati i magični realizam, što će kasnije uzeti i Momo Kapor za naslov Tapijevog portreta u kultnom časopisu „Duga".
Prva njegova slika što se pamti bila je „Sicilijanac", pa „Dalmatinac", „Polje sreće"... Za života, Tapi je uradio stotine originalnih slika, a štampao je i njihove kopije obogaćene uljanim bojama u milion primeraka! Prvu izložbu slika imao je 1985. u Rovinju, gde je izlagao s Mićom Popovićem i Oljom Ivanjicki.
Ipak nije bio pošteđen napada sujetne slikarske elite, ali mu se nije moglo osporiti da je priznat u svetskim enciklopedijama kao pionir superrealizma. Njegovu sliku „Osamnaesta rupa", nastalu 1988. godine, na kojoj predstavlja izgubljenost crnaca u američkom društvu, kupila je, kako se pričalo, porodica Buš i držala neko vreme u Beloj kući. A 2000. proglašen je i za počasnog građanina Džordžije. S vremenom će i u domaćim okvirima preovladati mišljenje da je Tapijevo slikarstvo jedinstveno i izvedeno do tehničke perfekcije. Tada on počinje da daje i velike intervjue u svim štampanim medijima. U tim intervjuima saznajemo da je, osim što je pušio četiri kutije cigareta dnevno i što se za stolom grebao za još koju, imao i pet svojih patenata (!), a da je najpoznatiji jedan zvani „ekstrudera", nešto za preradu plastičnih masa. Jedino nije objasnio kada je stigao i to da osmisli i uradi. Ipak, njegove izložbe postaju prestižna stvar u tadašnjem javnom životu. Na njima su se pojavljivali najpopularniji glumci, sportisti i umetnici raznih fela.

Templar, mason, politika

I taman kad su hroničari tog vremena Tapija smestili u fioku kontroverznog slikara, on je opet iskočio!
Gromove iz vedra neba kao da je lično naručivao. Početkom 1988. godine Tapi, kako je kasnije objašnjavao, dobija poziv od Vitezova pravoslavnog reda templara iz Rima da mu se dodeli titula velikog bajlifa i barona od Raške oblasti, pa tako postaje prvi srpski templar u 20. veku.
To je, naravno, u njegovom slučaju bilo samo otvaranje novog životnog poglavlja. Kao templar tako visokog ranga, Tapi automatski stiče i pravo da na velika vrata uđe i u Bratstvo slobodnih zidara. Masoni, kao jedna od najmisterioznijih organizacija sveta, bili su logičan sledeći izazov.
Tapi se ni tu ne libi da ćaska s novinarima i da ruši tabue iz uvek intrigantne teme o masonima, te najavljuje da će ispuniti onaj prvi uslov da bi naši masoni bili priznati od druge međunarodne braće, a to je da ga priznaju i uvaže i zvanične vlasti sopstvene zemlje. I biva tako jer, posle sitnih zatezanja, tadašnji gospodar Srbije Slobodan Milošević daje zeleno svetlo da se masoni registruju kao grupa građana.