Kriminal
24.05.2017. 13:57
Duška Jovanić

NAJVEĆI NACIONALNI RAZBOJNICI (2), GORAN VUKOVIĆ ZVANI MAJMUN: Manekeni smrti

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.net

Nije bilo jednostavno ubiti Ljubu Zemunca, najveću legendu jugoslovenskog i evropskog podzemlja. Bio je vrlo opasan i okretan. Znao je šta ga gde čeka. Mnogi su pokušali da ga likvidiraju, a pre mene ga je u Milanu upucao u stomak samo Kole Debeli. Od Ljubine pogibije najmanje sam ja izvukao koristi. Jedino što sam poslat na robiju. Drugi su odahnuli. Nikakvog razloga nisam imao da pucam u Ljubu, da bih se ja digao i proslavio. To mi nije bio cilj u životu. Poštovao sam ga kao nedostižnog uzora za svakog kriminalca. Praktično nepripremljen i još zelen, uleteo sam u tu aristokratiju podzemlja.

Znala sam da će mi se jednom osvetiti književni žanr. Zbog Gorana Vukovića je malo nedostajalo da završim u gepeku. Kad se, usred bela dana, pored mene zaustavio crni „mercedes" da me poveze u nepoznatom pravcu, možda prvi put u životu nisam pomislila kako je to dobro za priču. Dvojici momaka, tada već u ozbiljnim godinama, nije se svideo moj tekst. Obično nemam problema sa čitaocima, za razliku od nezadovoljnih junaka srpske podzemne istorije. Rekli su da me vode kod majke Ljubomira Magaša. Vrata nam je otvorila suvonjava starica, čije se izborano lice razvuklo u nežni osmeh: „Baš mi je milo što sam Vas videla. Lepo ste pisali o našem Giški." Moji otmičari su ćutali kao zaliveni. Bila sam slobodna.
Savremenici se dobro sećaju da je Beograd, pored svojih omiljenih ugnjetača Tita, Krcuna i Rankovića, najiskrenije ožalio i svog najvećeg kriminalca Ljubu Zemunca, koga je u Frankfurtu upucao Goran Vuković, zvani Majmun, i koji je u srpskom podzemlju samo po tome ostao upamćen.
Bio je malo nervozan kada je seo preko puta mene, rešen da tada, i nikada više, ispriča svoju verziju događaja.
- Odrastao sam u Sarajevskoj ulici. Kao klinac čuo sam za Ljubu, ali upoznao sam ga tek u Frankfurtu. Spojio nas je neki Stevan Stipić, predsednik tamošnje ravnogorske organizacije, neopevani prevarant. Falsifikovao je potvrde i dokumenta. I meni je pravio falš pasoš.
Predstavljao se obično kao četnik. Svakoga ko bi došao da se učlani, prvo je pitao: „Šta si sposoban da kradeš?" Znači, jesi li za „šanu" ili nešto veće i opasnije. Stipić je odgovarao za razne prevare i bio je registrovan kod Interpola. Ovako spolja, delovao je kao gospodin čovek, uvek doteran, u odelu, s kravatom. Nikakva ga politika nije interesovala, nikakva ideologija srpstvo i četništvo. S njim se moglo pričati samo o krađi. U organizaciji „Ravna gora" bilo je dvanaest članova, dvanaest lopova. Primani su isključivo kriminalci, mada smo ponekad govorili protiv komunizma, pevali četničke pesme i stavljali na glavu šubare sa kokardom.

Bio je malo nervozan kada je seo preko puta mene, rešen da tada, i nikada više, ispriča svoju verziju događaja

Ljuba Zemunac je figurirao kao njegov zamenik u toj organizaciji, a praktično je bio njen operativni vođa. Niti sam ja došao u Frankfurt da Ljubi Zemuncu skinem „krunu", niti me je to uopšte interesovalo. Rekao sam mu otvoreno: „Došli smo da radimo svoj posao. Niti te diramo, niti bismo hteli da te ugrozimo! Ti si Ljuba i svaka ti čast!" Stvarno je bio siledžija. Čuo sam da nije mogao da ima normalan odnos sa ženom dok je ne prebije. Nije mu se moglo osporiti jedino da je bio najjači u Frankfurtu. To bi bilo smešno, jer je bio jak kao životinja. Morao si - ili da ga ubiješ - ili da mu priznaš da je jači! Ja sam bio samo malo ponosit, ništa više. Sa Ljubom sam bio dobar, nije bilo nikada konflikta. Uvek mi je bilo drago kad bismo se sreli. Dok je bio u zatvoru, čak sam trčao da mu nađem svedoke. Izađem jednom na ulicu, kad čujem: „Stoj!" Okrenem se i, kako sam to uradio, tako me nešto pogodi u leđa. Vidim izdaleka Ljubu i Caneta. Onda oni dum-dum, pucaju za mnom. Jedva sam ostao živ. Probili su mi jetru, bubreg, debelo crevo. Nikada nisam saznao što sam im se zamerio. Od tada se više nismo videli sve do tog kobnog susreta ispred zgrade suda. Ja sam imao zakazano suđenje za neke krađe, a i njima je bio pretres. Ne sluteći ništa, poneo sam pištolj, prosto, jer se od njega nisam nikad odvajao. Parkirao sam auto na ćošku i sa ženom i jednim ortakom pošao prema zgradi suda. U jednom trenutku video sam ih ispred nas, njih dvanaest. Nešto su se domunđavali. Tek kad sam se približio stepeništu, Ljuba je sa pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pištolj i rekao: „Šta hoćeš?" Planuo je: „Šta je, pederu, hoćeš da se svetiš?!" Nisam ga se nimalo bojao: „Misliš da neću da ti se osvetim?" Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao životinja. Odmah je popio i drugi.
Onda su njegovi pritrčali. Jedan od njih je imao pištolj, a drugi - nož. Pošto onome sa pištoljem nisu smeli ništa da urade, uhvatili su tog drugog i prebili ga zato što me nije ubo u toj gužvi. Oni su posle rekli da su me po dogovoru čekala tu dva policajca. To je smešno, jer ja nisam ni hteo da bežim. Mirno sam vratio pištolj u futrolu, uhvatio ženu za ruku i rekao: „Hajde da idemo". Naleteli smo na policajca koji je držao neka akta i izvadio je pištolj. Poslušao sam njegovu naredbu, podigao ruke i legao na zemlju dok ne dođe patrola. Nisam uopšte shvatao šta se desilo i počeo sam da se cerekam. Ni tada kad se to desilo ja Ljubu nisam prvi napao: oni su na mene kidisali. Da si, u ne znam kakvoj svađi, ako ideš sa ženom, ako ti je tu familija, niko se ne napada, sve se zaboravlja, to je uvek među nama bio neki nepisani zakon. Pa nisam valjda mogao da dozvolim da me Ljuba potcenjuje pred mojom rođenom ženom?! Da smo bili sami - to i nekako. U trenutku smrti Ljuba nije bio naoružan, a on i njegovi su mislili da nisam ni ja. Nije bilo jednostavno ubiti Ljubu Zemunca, najveću legendu jugoslovenskog i evropskog podzemlja. Bio je vrlo opasan i okretan. Znao je šta ga gde čeka.

Ljuba je sam sebi presudio kad je jedne noći u hotelu „Ric" u Londonu odbio da izvrši uslugu jednoj stranoj obaveštajnoj službi. Ne samo to, nego je posle jedne neuspele „vrbovke" iz svog stana u Frankfurtu izbacio i na mrtvo prebio majora te iste obaveštajne službe

Mnogi su pokušali da ga likvidiraju, a pre mene ga je u Milanu upucao u stomak samo Kole Debeli. Od Ljubine pogibije najmanje sam ja izvukao koristi. Jedino što sam poslat na robiju. Drugi su odahnuli. Nikakvog razloga nisam imao da pucam u Ljubu, da bih se ja digao i proslavio. To mi nije bio cilj u životu. Poštovao sam ga kao nedostižnog uzora za svakog kriminalca. Praktično nepripremljen i još zelen, uleteo sam u tu aristokratiju podzemlja. Možda stvarno imam bednu biografiju: nisam ništa veliko uradio, osim što sam ubio Ljubu Zemunca. U Jugoslaviji su govorili da sam Ljubu ubio u dogovoru sa nemačkim policajcem Otom Lederom, a u Nemačkoj - da sam ga ubio po nalogu Udbe. Jedan svedok je, čak, tvrdio da je nemačka policija organizovala to ubistvo, pošto pola sata nije dozvolila da dođe Hitna pomoć, dok Ljuba ne umre. U sudnici su mu se iskidali od smeha. U knjizi „Ljuba Zemunac - maneken smrti" tobože je dokazano da sam po zadatku nemačke policije ubio Ljubu i time obezglavio frankfurtsko podzemlje, odnosno stavio tačku na seriju političkih ubistava koju su za Udbu izveli Ljuba i njegovi ljudi. Uplašio sam se kad sam na svom suđenju čuo da tužilac za mene predlaže samo dve godine i devet meseci zatvora. Kao i svaki drugi čovek, volim slobodu, radovao sam se što ću uskoro ponovo biti sa familijom, ali s druge strane, kad izađem, kazaće: „Evo, sad imamo očigledne dokaze da je sarađivao sa nemačkom policijom!" Kad sam na kraju dobio sedam godina, nasmejao sam se i osetio izvesno olakšanje. Da sam to i uradio u dogovoru s Nemcima, oni bi valjda organizovali da ga ubijem negde na skrovitom mestu, a ne pred zgradom suda naočigled slučajnih i nepotrebnih svedoka i prolaznika. U tom slučaju, verovatno ne bih posle odležane kazne bio proteran iz Nemačke, uz trajnu zabranu ponovnog ulaska. Oto Leder je bio jedan od najopasnijih policajaca u Nemačkoj, specijalista za Jugoslovene. Taj je Ljubu mrzeo više nego ikoga drugog. Imao je pik na njega. Njih dvojica su se gonili više od deset godina. Govorilo se i da je trebalo da Ljuba provali u zamak kontroverznog Ante Topića Mimare u Salzburgu, da otme neke umetničke slike i preko Italije ih prebaci u Ameriku.

Mom ocu, koji je dugo radio u KOS-u, nije bilo nimalo krivo što sam ubio Ljubu Zemunca. Čak mi je i čestitao: „Bolje ti je u zatvoru nego u grobu"

Nije Ljuba baš bio kriminalac takvog formata da bi mogao da radi takve komplikovane operacije. Naš kriminal nikad nije bio na svetskom nivou, kako se to iz patriotskih razloga nastojalo pošto-poto prikazati.Tako se pričalo i da je, u stvari, Ljuba sam sebi presudio kad je jedne noći u hotelu „Ric" u Londonu odbio da izvrši uslugu jednoj stranoj obaveštajnoj službi. Ne samo to, nego je posle jedne neuspele „vrbovke" iz svog stana u Frankfurtu izbacio i na mrtvo prebio majora te iste obaveštajne službe. Da bi pokazao da s njim nema šale, skakao je po njegovom automobilu pre nego što ga je izlupao pajserom. Sumnjam da je bilo šta u ovoj priči istina, iako se zna da je Ljuba u Nemačkoj zaista bio na tajnom zadatku. Imao je čak direktne veze sa onim Francom Jozefom Štrausom, nekada poglavarom Bavarske. A to da sam Ljubu ubio po naredbi Udbe nije tačno. Navodno, jedan Ljubin čovek je za račun službe bezbednosti skenjao čuvenog jugoslovenskog privrednika Stjepana Đurekovića, kasnije optuženog za pljačku društvene imovine, zbog čega ga je trebalo likvidirati.

Jedne decembarske večeri 1994. godine, Goran Vuković je sa dvojicom prijatelja, kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta prišao svojim kolima. U trenutku kada je seo za volan, napadači su ih zasuli rafalnom paljbom i pobegli

Mom ocu, koji je dugo radio u KOS-u, nije bilo nimalo krivo što sam ubio Ljubu Zemunca. Čak mi je i čestitao: „Bolje ti je u zatvoru nego u grobu". Mogu da se pohvalim da nikad nisam ništa uradio za Udbu uprkos brojnim prilikama i ponudama. Ima ih dosta koji su to radili i verovatno će im se kad-tad to obiti o glavu. Jedne decembarske večeri 1994. godine, Goran Vuković je sa dvojicom prijatelja kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta prišao svojim kolima. U trenutku kada je seo za volan, napadači su ih zasuli rafalnom paljbom i pobegli. Jedan Goranov prijatelj ostao je nepovređen, drugi je sutradan izdahnuo u bolnici, dok je on umro na licu mesta. Očevici su dugo prepričavali kako je i tada, po navici, pre ulaska u automobil, proverio da mu nije podmetnut eksploziv. Iako se pričalo da su ga ubila dva policajca koja te noći nisu bili na dužnosti, ipak je ostalo nepoznato da li su ih angažovali Ljubini prijatelji, suprotni kriminalni tabor ili Državna bezbednost.

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
24°C
26.06.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve