NI VAMA NAPOLJU NIJE LAKO

Ko nije živeo u prvoj polovini devedesetih, ne zna o čemu se radi: ubistva, otimačine, uz granicu ratovi, nemaština, šverc nafte, lekova, hrane, plate od nekoliko tadašnjih nemačkih maraka... Moj poznanik se u tom okruženju odlično snalazio. Mnogi su mu zavideli. Zatvor ga je čekao iza ćoška

Sa ove vremenske distance, naš prvi susret deluje gotovo banalno, shodno vremenu kada se dogodio, početkom devedesetih prošlog veka. Tada je izgledao pomalo filmski, vešti scenaristi detalje ne bi propustili kada bi im se ukazala prilika da ih koriste. Nalazio se u bekstvu, ne sećam se više po kojoj poternici. Prilično se razlikovao od članova još tada zvanih „ekipa“ s kojima se družio, nekoj od njih pripadao i za nju radio. Šta tačno, nikada ga nisam pitao. On je pretpostavljao da znam. Jedino izvesno jeste da je bilo mimo zakona. U kojoj meri, nije mi pričao, niti pokušavao da to prikaže legalnim. Podrazumevalo se da je njegov izbor najprirodnije što je mogao da čini. Nisu to bile teme naših razgovora.

POZIV

Uslovno smo postali prijatelji. Bolje rečeno, nisam ga smatrao neprijateljem, niti u njemu video opasnost. Nije mi bilo prvi put da ljudi s neobičnim viđenjem svog prava na ponašanje i imetak stican uglavnom silom pokažu želju da se povremeno vidimo, razgovaramo, pa i spore čkamo o njihovom i mom viđenju prava i pravde, da se bar nakratko izmaknu iz sveta kombinacija, okruženja u kojem je opasnost trajna, znatno veća od prihoda bilo koje vrste.

Nekoliko godina kasnije optužen je za učešće u velikom zločinu. Prilikom tog drugog, ozbiljnijeg bekstva od zakona, pozvao me je telefonom iz inostranstva gde se skrivao. Sticajem okolnosti, i ja sam u tom trenutku bio van zemlje. Predložio mi je viđenje, koliko sutra, u trećoj državi, grad i mesto susreta. Njemu je to bilo normalno, izvodljivo, meni nestvarno. Ipak smo tada i pasošem i novcem bili prilično ograničeni.

Nije prošlo previše vremena kada sam saznao da je uhapšen u inostranstvu i izručen Srbiji. Više dan van zatvorskih zidova nije gledao. Ne sećam se načina na koji smo posle toga uspostavili kontakt, možda preko njegovog advokata koga sam poznavao. Bio je u Centralnom zatvoru u Beogradu, na adresi na koju bih mogao da mu pišem. Ubrzo je uzvratio pismom.

Dobio sam službenu dozvolu da ga posetim u CZ. Inteligentan kakav uglavnom jesam, poneo sam, između ostalog, flašu viskija. Da se uz razgovor počastimo. Ovlaš pogled nadzornika straže sugerisao mi je kako bi voleo da neki dan i ja odležim pod njegovim nadzorom. Da mi objasni koliko je moj čin van pameti.

Nakon toga je moj poznanik, mada smo se oslovljavali sa prijatelju iako smo se najviše petšest puta sreli u životu, poslat na izdržavanje veoma duge kazne. Tada smo i započeli intenzivnije dopisivanje. Pamtio sam kakvu radost pričinjavaju pisma dok sam bio u vojsci. Mogu tek da zamislim kako je u zatvoru.

Kucao sam ih na računaru i štampao. Imam užasan rukopis. Kažu da je to zato što su me u školi primorali da, umesto levom, kako je bilo prirodno predodređeno, pišem desnom rukom. Tada se tako radilo, nije moglo drugačije. Bar u mojoj školi. Kasnije mi se stariji kolega, lektor, požalio na istovetan problem. Sva poznanikova pisma, s druge strane, bila su veoma uredna, bez žvrljanja i dopisivanja misli na marginama papira. Čudio sam se njegovoj, gotovo zaboravljenoj sposobnosti da se ideja izrazi iz cuga, bez mogućnosti brisanja, prebacivanja pasusa, rotiranja rečenica, svega što kompjuter dozvoljava.

NOLE

Čitajući sadržaj koji mi je u pismima stizao, redovno sam razmišljao o uobičajenim problemima slobodnog života posmatranom sa zatvorske strane. Prosto me je sabesednik preko papira primoravao na to.

U jednom od prvih dopisa bio je opširan:

„Prijatelju, stvarno si me obradovao javljanjem. Pismo sam pročitao dva puta sa zadovoljstvom i pažljivo. Dobro je što si se raspisao, imao sam šta i pročitati. Malo mi je uistinu bilo čudno što se ne javljaš, ali sam verovao da ćeš se sigurno javiti kada naiđe trenutak inspiracije, ono kad osetiš. Vidi se da je pismo napisano sa zadovoljstvom, onako kako se piše prijatelju. Imam ja razumevanje za taj tvoj život napolju, tako da je to OK...

Ne priznajem ja godinu proizvodnje. Jebeš čoveka kome duh klone pre nego telo. Snaga je u glavi. Glavom se vozi kroz život. Bez obzira na okolnosti i poziciju u kojoj se trenutno nalazim, posebno vodim računa o tome da mi mentalne vijuge ne zarđaju koliko god je to moguće. Moral, samodisciplina su na zadovoljavajućem nivou. Nema posustajanja, predaje... Optimizam i vedrina su tu, nada i vera su u meni otkako sam se rodio. Tako da sam u suštini dobro, isprogramiran, dani mi brzo prolaze tako da nekad, koliko god ti čudno zvučalo, i ne postignem sve ujutru zacrtano.

Sam sam u sobi, evo, već petnaest meseci, po svojoj volji, i prija mi to. U ovih sedam-osam kvadrata imam sve od tehnike što je dozvoljeno. Dosta čitam, trenutno knjigu ‘Nevidljiva ruka’, ‘Hazarski rečnik’, pratim sport na TV-u itd. Kažeš da se tebi kosa proredila, a ja i ne primećujem koliko moja nazaduje, ali očigledno opada. Do pre neku godinu sam koristio svakakve preparate protiv opadanja kose, ali sam digao ruke od toga. Nebitna stvar u životu. Sasvim prirodno je ovako, tako do življavam to sada...

Podršku familije imam, ostao je tu još poneki prijatelj, kum koji me obilazi, sasvim dovoljno. Mada, na moju veliku žalost, dosta tih dragih i bitnih ljudi u mom životu nije više živo. Ja, kao i ti, na nekim adresama nisam više po željan, a razlog tome znaš. Moram biti miran i strpljiv, nikako ne smem izgubiti kompas i osećaj za realnost. To bi bilo sve. Veliki pozdrav.“

U jednom od narednih, iznenađujuće kratkih pisama s njegove strane naglasak je bio na tome da, kada god može, na televiziji gleda prenose me čeva Novaka Đokovića.

„Mogu ti reći da mi čovek olakšava robiju. Mislim na njegove trijumfe, na pobede. Pa hajde vidi, ako ti to nije te ško, sigurno si u dobrim odnosima sa ovim momcima iz sportske redakcije s televizije, da li je moguće da mi nabaviš snimke Noletovih mečeva, ona finala mastersa, Vimbldona i još nekih. Pa da mi pošalješ CD.“

Zamolio sam kolege s kojima sam dobar nekoliko puta da mi to učine. Objasnio sam da će to nekome olakšati robijanje. Nisu mi učinili. Takav je život napolju.