ORUŽJE NA IZVOL'TE, PRAVO NA ODBRANU -STOJ!

Za skroman novac građani Srbije u potrošačku korpu, bez ograničenja, mogu da ubace elektrošokere, sprejeve za omamljivanje, samostrele, bajonete...

Laicima je sigurno potpuno strana pomisao da u prodavnicama oružja, samo uz ličnu kartu, mogu da pazare samostrel ili vazdušnu pušku. I ne samo to. S polica im se nudi izbor svakojakih sečiva, od sablji i mačeta, nečega što bi moglo da liči na koplje, do najraznovrsnijih bodeža. Ko u takve radnje nije zalazio, teško može da zamisli koliko je raznovrstan izbor.

Posebno čudno, slobodno se može reći i onespokojavajuće, jeste to što ovakvu kupovinu sebi mogu da priušte i maloletnici da se međusobno nečim od pobrojanog darivaju za rođendane. Jer postojeći Zakon o oružju i municiji iz 2016. godine dozvoljava svim osobama starijim od 16 godina, a već u tom uzrastu imaju pravo na ličnu kartu, da bez odobrenja i prijave nadležnim organima nabavljaju i drže sve vrste hladnog oružja, gasne sprejeve, uređaje za izazivanje elektrošokova, određena vazdušna oružja, kao i predmete s tetivom ili oprugom čija je sila zatezanja do 450 njutna. Ovo poslednje se odnosi na samostrel, koji među upućenima slovi za veoma opasno i podmuklo oružje jer je odapinjanje strele iz njega nečujno, a gotovo je nemoguće ustanoviti s kojeg mesta je projektil ispaljen. Navedeno ograničenje zatezne sile od 450 njutna bi trebalo da znači kako nam najubojitiji samostreli ipak nisu nadohvat ruke.

Pristupačne igračke

U Srbiji postoji priličan broj specijalizovanih radnji za prodaju oružja. Nije previše zahtevno doći do njega, niti bi cene tih „igračaka" mogle da oteraju potencijalne mušterije. Za pristupačnu svotu novca, čak i u ovdašnjim uslovima, građani mogu da se opreme raznim vrstama tizera, odnosno elektrošokera, te biber-sprejeva i gasnih omamljivača. Cena elektrošokera se u radnjama kreće u rasponu od nekoliko stotina do više hiljada dinara. Razlika u ceni zapravo se odnosi na to da li kupac u džepu ili torbi želi da nosi onaj od 5.000 ili 500.000 volti. Proizvođači su dosta računa vodili i o estetici, kao i o tome da šoker bude što bolje kamufliran. Zato se poslednje generacije ovih električnih naprava mogu pronaći u obliku mobilnog telefona, baterijskih lampi, paklica cigareta ili pumpica za astmu. Čak potpuno neupućeni su izvesno imali priliku da u filmovima ili na snimcima objavljenim na društvenim mrežama vide praktičnu moć tizera.

Jedna od najstarijih specijalizovanih prodavnica koja nudi veliki izbor oružja, gde spadaju i ona čije je posedovanje sada dozvoljeno svim građanima, a koja su takozvana D kategorija, nalazi se u centru Beograda. Prema rečima zaposlenih, od trenutka stupanja zakona na snagu znatno je povećana prodaja suzavaca i biber-spreja. Oni, za razliku od elektrošokera, mogu da se upotrebe i na razdaljini od nekoliko metara. S druge strane, tizeri najveću opasnost predstavljaju osobama sa ugrađenim pejsmejkerima, srčanim pokretačima, ili onima sa srčanom manom, jer strujni šok može da izazove zastoje u radu srca, što može biti fatalno.

Bez prijave u policiji

„Zakon dozvoljava da se oružja iz takozvane D kategorije kupi samo uz važeću ličnu kartu, bez prijave policiji. Međutim, što se tiče samog nošenja, civilima je kao vid samozaštite dozvoljeno da kod sebe imaju samo biber-sprej, suzavac i elektrošoker. Samostrel, naravno, ne spada u sredstva za samoodbranu, ali ga možete slobodno kupiti, a koristiti isključivo na mestima koja su zakonom predviđena za vežbanje", kaže za „Ekspres" Milan Vuković iz te prodavnice.
Dok je nabavka ovih rekvizita maksimalno liberalizovana, uslovi za njegovo korišćenje u situacijama koje se mogu podvesti pod samoodbranu nedovoljno su jasni. Dok se za prvo brine Zakon o oružju i municiji, za drugo je nadležan Krivični zakon Srbije. A to u praksi može da deluje prilično konfuzno. Jer iako postoje dozvoljena sredstva za nužnu odbranu, začkoljicu predstavljaju okolnosti i način kada se ona smeju koristiti. Formalno, Krivičnim zakonom Srbije predviđeno je da određene radnje učinjene u odbrani ili samoodbrani ne podležu krivičnom delu. Međutim, „radnja napadnutog mora biti neophodno potrebna", što u praksi znači da je bila nužna, odnosno da drugog izbora nije bilo. Ali odbrana se neće tretirati kao nužna ukoliko je postojao drugi, lakši način na koji je žrtva mogla da odbije napad.

U životu, nažalost, nije teško zamisliti situaciju u kojoj se žena vraća sama kući i napadne je siledžija, ili kada odluči da više ne trpi fizičko nasilje od svog partnera. Ukoliko je žrtva prisebna, biće u stanju da upotrebi elektrošoker, koji zahvaljujući zakonu ima pravo da poseduje i koristi. Ali ukoliko nekim spletom okolnosti, na primer od pada i udarca glavom ili zbog zbog srčane slabosti napadač strada, žrtva će zakonski odgovarati. Doduše, pod olakšavajućim okolnostima ukoliko dokaže da je zaista bila napadnuta! Dakle, iako je zakon žrtvi dozvolio da u samoodbrani, baš u ovakvim situacijama, koristi omamljivač, ona će biti kriva jer u strahu za svoju bezbednost i život nije mislila ni na šta drugo osim na odbranu. Što u trenutku straha za svoju bezbednost nije razmišljala da li napadač ima zdravstvene probleme, ili da bi možda mogla da ga savlada pesnicama.

- Moj stav u vezi s pitanjima koja se tiču bezbednosti jeste da propisi svašta propisuju, da realan život propisano sprovodi po nahođenju, a da sudije opet odlučuju po svojim ličnim kriterijumima. Sve u svemu, nema jasnih pravila. U svakom slučaju, kada se radi o bezbednosti, zabranjeno je nositi oružje bez dozvole, ali ga pojedinci nose, zabranjeno je i onima koji ga nose po službenoj dužnosti da ga upotrebljavaju suprotno pravilima i zakonu, ali ga upotrebljavaju. Opet, ukoliko ga i upotrebe u skladu sa zakonom i pravilnicima, šalju ih u pritvor dok sudija ne ustanovi da je sve bilo u skladu sa zakonom. To, prirodno, negativno utiče na policiju, zbog čega se mnogi odlučuju da nikada ne upotrebe oružje - kaže za „Ekspres" sagovornik iz MUP-a Srbije.
Prema njegovom tumačenju, istovetna je situacija i sa sredstvima za samoodbranu koje građani smeju da poseduju i nose sa sobom:

- Poseduju ih i upotrebljavaju policajci, a poseduju ih i upotrebljavaju i građani, bez obzira na to da li je to u skladu sa zakonom ili nije. Epilog svega jeste da je kriminalac ili izvršilac nekog krivičnog dela zaštićeniji od građanina koji upotrebi bilo koje sredstvo da zaštiti svoj život, život drugog lica, svoju imovinu ili imovinu drugog lica, kao i druge vrednosti. Svedoci smo da su u zatvor slati ljudi koji su branili svoj život ili imovinu samo zato što je izvršilac teško povređen ili je imao smrtne posledice nanete fizičkom snagom ili nekim predmetom. Kao zajednica bi trebalo, po mom ličnom ubeđenju, da se zapitamo da li želimo da živimo u društvu u kojem će zakon biti na strani izvršilaca krivičnih dela, ili na strani savesnih građana? Kada to razdvojimo, onda ćemo lako u nekoliko rečenica definisati kada je to građanin savesno i odgovorno izvršio svoju građansku dužnost, a kada je istu prekoračio, kao i svako drugi kome je dato pravo da upotrebi sredstva prinude kako bi zaštitio svoj život, život drugog lica, svoju imovinu...

Kada se podvuče crta, iz ugla obezbeđivanja uslova građanima da se zaštite od napada sve je na prvi pogled u redu. Međutim, kada do takvih situacija u praksi dođe, drugi zakon ograničava samoodbranu i praktično žrtvu primorava da vodi računa i promišlja kako će se i pomoću čega boriti za sopstveni život. Cinično bi se dalo zaključiti da je, ukoliko se građanin ikada nađe u situaciji da su mu ugroženi život ili bezbednost, a uz sebe ima elektrošoker, neophodno da napadača preventivno podrobno ispita da li ima zdravstvene smetnje.

Ubitačno bagatelno

Zakon se, uslovno rečeno, lepo ogradio i zabranio primenu brojnih „rizičnih" predmeta. Međutim, šta se dešava kada su u pitanju maloletne osobe koje takođe imaju pravo da kupuju sva oružja iz takozvane D kategorije? Kako maloletnike ili bilo koga drugog s lošim namerama onemogućiti da bokser stave u ranac i posegnu za njim u uličnoj tuči, ili pokušaju nekoga da opljačkaju udarcem bokserom u glavu? Preventivno, to je gotovo nemoguće, pa se mogućnosti praktično svode na očekivanja da mladi budu dovoljno promišljeni, ili da su rasli u okruženju koje pretpostavlja lepo kućno vaspitanje. A pritom nikome od njih nije potrebna roditeljska dozvola da krišom kupi bajonet ili sablju.
Koliko je to u praksi rizično, najbolje ilustruje mogućnost da maloletnici dođu do veoma ubojitog oružja, svakako ne onog koji se mogao podvesti pod odbrambene. Praktično, žrtvovanjem novca za samo jednu školsku užinu mogu da dođu do sopstvenog boksera, koji se preko nekih sajtova mogu kupiti za svega 360 dinara.