PLJAČKAŠ: Da sam hteo da vratim pare, uzeo bih kredit

PLJAČKAŠ:  Da sam hteo da vratim pare, uzeo bih kredit


Posle hapšenja zbog sumnje da je sa dvojicom saučesnika maskiran došao ispred ulaza u ekspozituru jedne banke u Beogradu, a potom uz pretnju pištoljem od radnika firme za transport novca oteo vreću u kojoj je bilo nešto više od dva miliona dinara, osumnjičeni je pozvao advokata kako bi sa njim dogovorio strategiju odbrane. Pljačkašu je ovo bilo prvo hapšenje i prvi „poverljivi razgovor”. Nije znao kako da se ponaša, ni treba li da bude iskren sa izabranim braniocem. Pošto je policija advokatu predočila dokaze na osnovu kojih je osumnjiceni uhapšen, bilo mu je jasno da su oni “kao vrata”.
Razgovor koji je vodio sa osumnjičenim, advokat Goran Petronijević i danas prepričava.
– Vidi, za delo koje ti se stavlja na teret, zaprećena kazna je 12 godina. Moja procena je da ćeš dobiti osam godina – bio je iskren advokat.
– Ali, to je mnogo – negodovao je osumnjičeni.
– Mnogo ili malo, stvari tako stoje. To je sredina sudske prakse – odgovorio je advokat.
– Mogu li da, ipak, nekako da dobijem manje – upitao je osumnjičeni.
– Mošeš – usledio je kratak odgovor.
– Kako? – bio je znatiželjan osumnjičeni.
– Vrati pare. Obešteti banku za iznos koji si oteo – odgovorio je advokat.
– Kakve pare? – pravio se naivan osumnjičeni.
– One, koje ste uzeli – mirno je odgovorio advokat.

– Da sam hteo da vraćam pare, uzeo bih kredit – ipak je, na kraju, bio iskren osumnjičeni.

Da li će kada “padnu” i dospeju iza rešetaka, osumnjičeni priznati advokatu da je učinio delo za koje se tereti, da li će naći opravdanje za ono što su učinili ili će ga u potpunosti negirati – pravila nema. Sa svakom od ovih opcija naš sagovornik se, suočio. Kao, uostalom i većina advokata krivičara.

“Pitao sam jednog osumnjičenog kako je i zbog čega napao ženu. Nije negirao da je uradio ono zbog čega je tužilaštvo pokrenulo istragu protiv njega, ali je počeo da se pravda, nazivajući ženu pogrdnim imenima, a posle je sve to „začinio” psovkama. Bilo je i onih koji su mi priznali da su prvi pucali u oštećenog, a potom mi objašnjavali da su to uradili jer ih je ovaj drugi iznervirao, “doveo do ludila”, vređao ili “zato što je prvi krenuo na njega,” priseća se svojih razgovor advokat Petronijević.

Bilo je i onih koji su “zato što im je prvi put”, uplašeni od svega što ih je zadesilo, menjali iskaze. S obzirom na to da im je prvi put da krše zakon, oni nisu iskusni u izmišljanju i pričanju „svoje verzije događaja”. A, bilo je i onih koji su se „kleli” u advokata koji im je pomogao posle “prvog puta”, da bi onda angažovali drugog branioca.

Od toga šta će mu osumnjičeni reći tokom poverljivog razgovora, prvog između advokata i osumnjičenog, prema Petronijevićevim rečima, zavisi cela strategija odbrane.
“Imam običaj da osumnjičenom kažem „reci mi šta je bilo, a onda ću ti ja reći šta smatram da treba da uradimo”. Predočim mu i da će, ako ne znam istinu i ako mi govori pogrešne činjenice, naša odbrana biti pogrešno koncipirana. Ako je učinio neko delo i ako, naravno, policija i tužilaštvo za to imaju dokaza, onda ćemo odbranu koncipirati tako što će se moj branjenik prisetiti detalja i mogućnosti i svih onih okolnosti koje mogu da budu uzete kao olakšavajuće na sudu. Ukoliko se ispostavi da se tereti za nešto što nije uradio, onda se moraju pribavljati dokazi, proveravati oni kojima tužilaštvo raspolaže i koji govore suprotno od onoga što kaže moj branjenik. Strategija odbrane je suština čitavog postupka i postavlja se tokom prvog razgovora i posle uvida u spise predmeta. Ako se ona dobro postavi, dobro se i sprovede, onda i odbrana ima nekog smisla,” navodi Petronijević, koji kaže da na početku razgovara sa osumnjičenim klijentom odmah insistira da mu branjenik ne priča “bajke”.
Opširnije u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar