SAMOUBISTVA POLICAJACA

Samoubistvo penzionisanog policajca koji je krajem prošle godine presudio sebi hicem iz pištolja na kružnom toku u niškom naselju Ledena stena i slučaj mladog pripadnika Žandarmerije koji je mesec dana ranije suicid izvršio na Kalemegdanu pokrenuli su istraživanje „Ekspresa" šta je to što pripadnike MUP-a tera da dignu ruku na sebe, da li i ko snosi odgovornost za takve tragedije i može li se i šta uraditi da se one spreče.

Psiholog Slobodan Spasić, savetnik za psihološku prevenciju u Policijskom sindikatu Srbije, za „Ekspres" tvrdi da je pokušaj samoubistava policajaca u odnosu na opštu populaciju statistički znatno veći.

- To znači da postoje neki specifični faktori koji, kada je u pitanju pokušaj samoubistva, deluju na policajce, a koji pak ne deluju na pripadnike opšte populacije. Takođe, starosna dob u kojoj se policajci odlučuju na suicid je značajno manja u odnosu na starost u opštoj populaciji. Prosek godina osoba koje su izvršile samoubistvo u opštoj populaciji je 54, a u policiji 36. Ovi podaci nam govore da očigledno postoji neki uticaj koji je u vezi s prirodom posla koji pripadnici MUP-a obavljaju - kaže Spasić.

Prema njegovim rečima, ljudi koji su se prijavili za rad u policiji ili vojsci svesni su da su došli na određenu vrstu posla koja traži specifične vrste naprezanja i rizike koje ne nose neke druge vrste poslova. Uprkos tome, prema Spasićevom mišljenju, postoji nekoliko stvari o kojima nužno treba da se vodi računa kada se vrši odabir kandidata za posao u MUP-u.

- Odabir kandidata mora da bude dobar, odnosno pravi. Druga stvar je da se oni koji su izabrani dobro obuče za posao koji će obavljati, a treća da budu adekvatno opremljeni. Ako se dobro urade ove tri stvari, na red dolazi i četvrta, a to je da oni budu dobro organizovani na poslu - objašnjava psiholog.

Da li u MUP-u baš sve tako radi, veliko je pitanje.

Zvanično, MUP nije objavio analizu pokušaja i izvršenih samoubistava policajaca u poslednjih pet godina. Poslednji zvanični podaci odnose se na period od 2007. do 2012. godine, kada su prema podacima Odseka za psihološku prevenciju MUP-a samoubistvo izvršila 52 policajca, 18 njih je pokušalo samoubistvo, devet je pretilo da će to uraditi, a zabeležena su i dva slučaja ubistva.

- Da bi se utvrdio razlog zbog kojeg je neki pripadnik MUP-a izvršio samoubistvo, trebalo bi obaviti kompletnu istragu. Treba izvršiti takozvanu psihološku autopsiju i krenuti unazad: obaviti razgovore sa bliskim ljudima policajca koji je digao ruku na sebe, kolegama na poslu, utvrditi da li je bilo smrtnih slučajeva u njegovoj blizini koji bi mogli da ga navedu na drastičnu odluku, nekih okidača, da li je bilo radnog opterećenja, mobinga... Podaci pokazuju da svega 5,2 odsto policijskih službenika koji imaju staž od 30 do 40 godina ima psiholoških problema, a da je najviše zaposlenih s takvim problemom među onima koji su u službi do 20 godina. To je pokazatelj da u poslednjim godinama selekcija kandidata nije dobro urađena - kaže Spasić.

Broj psihologa u srpskom MUP-u kojima pripadnici policije mogu da se obrate za pomoć (na oko
2.300 policajaca ide jedan psiholog) daleko je ispod evropskog standarda, gde je jedan psiholog zadužen za rad s manje od 100 policajaca. U PU za Grad Beograd, prema istraživanjima „Ekspresa", ima samo dva psihologa na oko 6.500 policajaca. Od ukupno 27 policijskih uprava, u čak 14 nema zaposlenog psihologa. Najave nadležnih da će svaka uprava imati svog psihologa nisu ispunjene.

Posao psihologa je, kaže Spasić, da s policajcima ide na teren.

- PU u Zaječaru ima psihologa koji je mlad, koji je voljan da uči i radi svoj posao onako kako bi svako trebalo da ga radi. Tadašnji načelnik Uprave u Zaječaru mu je izašao u susret i on je izlazio na teren s pripadnicima različitih sektora policije: saobraćajne policije, interventne ekipe, sa školskim policajcima... Kada je jednom prilikom išao na teren s pripadnicima Interventne jedinice angažovanim na akciji hapšenja, primetio je kod jednog mladog policajca prve simptome paničnog napada: dezorijentaciju, premor... Preusmerio mu je pažnju, na brzinu obavio adekvatan razgovor s njim i rešio problem. Da psiholog nije bio tu, verovatno bi se kod policajca razvila panika. Ovako je sve
urađeno kako treba - navodi kao primer Spasić.

U nezvaničnom razgovoru jedan pripadnik Interventne jedinice za „Ekspres" kaže da su suicidne namere i psihološki problemi posledica društvenih i socijalnih prilika u zemlji, porodici i na radnom mestu.

- Upravo je zbog toga neophodna dobra psihološka podrška kakvu imaju pripadnici policije u razvijenim zemljama sveta. Policajci se suočavaju s visokim osećajem odgovornosti prema građanima i društvu, a osećaj krivice za grešku ili nepažnju je izraženiji s obzirom na posledice i to da je rad policajaca pod stalnom lupom javnosti i medija. Problemi kao što su česta vanredna angažovanja i rad do 12 sati, konstantan stres, svakodnevna putovanja i rad po svim vremenskim uslovima rezultiraju hroničnim umorom i nervozom. Frustrirajući je i nedostatak opreme, težak ekonomski položaj, nesigurnost u obavljanju poslova, jer poslodavac ne štiti zaposlene u slučajevima sudskih sporova. Policajci se često na terenu suočavaju i sa građanima koji imaju velike materijalne i socijalne probleme, pa smo u takvim slučajevima rastrzani između ličnih osećanja, percepcije stvarnosti i primene zakona. Velike su nepravde i u MUP-u, gde po pravilu godinama najčešće napreduju poslušnici. Sve to akumulira veliki stres, nervozu i razočaranje kod policajaca - kaže nas sagovornik iz Interventne jedinice.

Ako se policajac sa stresom, nervozom i sličnim problemima požali lekaru ili psihologu, objašnjava nas sagovornik, najčešće dobija šifru „F", koja je uslov za prepisivanje adekvatnih lekova.

- U takvim slučajevima većina starešina policajcu oduzima oružje i vozačku dozvolu, što je dobro ukoliko on ima samoubilačke namere, ali je loše jer on ostaje nezaštićen i na milost i nemilost kriminalcima kojima se zamerio obavljajući svoj posao. Starešine nemaju jasna uputstva kako da postupaju u slučajevima kada se policajcu odredi „F" dijagnoza. Najčešće se policajci s tom dijagnozom raspoređuju na druga radna mesta, uglavnom niža, što oni lično doživljavaju kao degradaciju i neuspeh, i što dodatno pogoršava njihovo psihičko zdravlje i stvara još veću agresiju, nezadovoljstvo i akumulira bes - kaže sagovornik „Ekspresa".

Nagomilani problemi, slažu se naši sagovornici, nisu samo interni problem policije. Policija, saglasni su, predstavlja izvršnu silu i institucija je represije, zbog čega država mora da nađe način da te ljude adekvatno zaštiti. Pre svega, dobrom zdravstvenom zaštitom i pravnom sigurnošću.

- U realnom životu utisak je da ovi i slični problemi ne interesuju nikoga, osim u slučajevima kada neki policajac izvrši samoubistvo, prekorači službena ovlašćenja ili ako u policijskoj akciji strada neki nedužni građanin - kaže naš sagovornik iz Interventne jedinice.

Psihološki dosijei

MUP je svojevremeno najavljivao da će se na osnovu informacija psihologa sastavljati timovi za policijske akcije i zadatke. Najavljeno je da će psiholozi biti uključeni u selekciju kandidata prilikom zapošljavanja i da će biti sastavni deo timova prilikom planiranja policijskih akcija. Svaki policajac imaće psihološki dosije.
- Sa svim zaposlenima ćemo razgovarati i kreirati profil ličnosti. To će biti njihov psihološki dosije, koji će se povremeno ažurirati. Važno je reći da smo mi psiholozi koji rade sa zdravim ljudima i trudimo se da oni što duže ostanu zdravi. Na osnovu ovih naših informacija će se formirati timovi za policijske akcije, kao i za svakodnevne zadatke. To znači da će se voditi računa da, na primer, policajac koji je nedavno doživeo smrt bliske osobe ne bude poslat na akciju u kojoj osoba preti samoubistvom ili ubistvom. Ako jedan policajac nije odgovarajući kandidat za određenu akciju u tom trenutku, ne znači da nije za neku drugu - najavila je svojevremeno Mirjana Smiljanić, načelnica Odeljenja za psihološku prevenciju i selekciju u MUP-u Srbije.
Od ove planirane akcije, međutim, nije se odmaklo dalje od najave.