SERIJSKI UBICA IZ NJUJORKA: Ko je zaista Čarli Seckalica

Njujorški serijski ubica koji je sakatio afroameričke dečake i odsecao im penise zvanično nije pronađen. Uhapšeni Erno Soto, koji je priznao ubistvo jednog od mladića, proglašen je mentalno nestabilnim te nije osuđen
Serijski ubica Čarli Seckalica dobio je ovoj zloglasni nadimak zbog brutalnog načina na koji je izabrao da ubija svoje žrtve. Poput malog kuhinjskog aparata koji secka i melje voće i povrće, ovaj njujorški sadista u periodu od 1972. do 1974. sakatio je mlade afroameričke dečake, a poseban fetiš bilo mu je odsecanje genitalija! Najgore od svega je što ovaj krvnik nikada nije osuđen, a istražitelji taj slučaj i dalje vode kao otvoren.
Polni organ za uspomenu
Sumnja se da je Čarli Seckalica ubio četiri dečaka, ali to nije do kraja utvrđeno. Prva žrtva ubice bio je Daglas Oven, osmogodišnji dečak afroameričkog porekla. Oven je pronađen 9. marta 1972. na jednom krovu zgrade na Menhetnu. Dečko je izboden 38 puta u vrat, leđa i grudi, a njegov penis je unakažen. Na mestu zločina utvrđeno je da mu je polni organ u lokvi krvi pored leša, ali i dalje kožicom povezan s telom. Tokom sledeće godine su skoro identično ubijena još dva mladića.
Nekoliko meseci kasnije ubijen je još jedan crni dečak, star devet godina - Vendel Habard. Njegovo telo je pronađeno u Istočnom Harlemu, šest blokova od mesta Ovenovog ubistva. Habard je izboden 17 puta u vrat, grudi i stomak, a ovaj put, sumanuti ubica je penis odneo sa sobom. Pola godine posle toga, prijavljen je nestanak Portorikanca Luisa Ortiza, koji je imao svega devet godina. Telo mu je bilo, takođe, izbodeno 38 puta, penis odstranjen, a pronađen je kasnije u podrumu jedne stambene zgrade na putu do škole. Četvrta smrt, smrt Stivena Kropera, koja se desila 17. avgusta 1973. godine, naizgled je prekinula obrazac ubice. Iako se Kroper savršeno uklapao u profil žrtve Čarlija Seckalice - crni dečak, osam godina, rasporen na krovu, njemu su genitalije ipak ostale netaknute. Policija je prvobitno sumnjala da je drugi ubica bio odgovoran za taj zločin, ali su na kraju odlučili da je ipak bilo previše slučajnosti za takvu tezu.

Tokom policijskog saslušanja, koje je bez sumnje bilo veoma stresno, a verovatno i veoma nasilno, Soto je pukao. Tvrdio je da mu je Bog naložio da dečake pretvori u devojčice

Nakon anonimne telefonske dojave 1974, policija je uhapsila čoveka po imenu Erno Soto. On se u to vreme već pet godina povremeno lečio u državnoj bolnici na Menhetnu, a u pritvoru je priznao ubistvo malog Kropera. Tokom policijskog saslušanja, koje je bez sumnje bilo veoma stresno, a verovatno i veoma nasilno, Soto je pukao. Tvrdio je da mu je Bog naložio da dečake pretvori u devojčice. Ovo je za policiju bio krunski dokaz da je to bio tip koga su tražili. Međutim, na sudu se ispostavilo da je Soto mentalno nestabilan, tako da njegovo svedočenje nije moglo da se uzme suviše ozbiljno i da bude čvrst dokaz na sudu.
Poslat u sanatorijum
Neposredno pre hapšenja, na sličan način izboden je još jedan dečak koji je, srećom, preživeo. On je pozvan da svedoči na sudu, ali verovatno zbog traume koju je preživeo nije mogao da identifikuje napadača. Erna Sota označio je samo kao „sličnog počiniocu". Nadležni su smatrali da osumnjičeni čak nije sposoban za suđenje. Na kraju procesa, presuđeno je da Soto nije kriv za strašne zločine i on je vraćen na lečenje u psihijatrijsku bolnicu. Međutim, zanimljivo je da je nakon Sotovog hapšenja znatno umanjen broj žrtava koje su tako kasapljene pa policija i dalje veruje da je najverovatnije on počinio te zločine. Istraga nije utvrdila da li je tokom nekih napada bio maskiran pa ga zato žrtva nije identifikovala ili je bilo više pojedinaca koji su koristili isti zločinački rukopis.
O Seckalici je 1975. spisateljica Barbara Gelb napisala knjigu „Na putu za ubistvo", ali je koristila pseudonim za ubicu. Ona ga je nazvala Migel Rivera, i od tada su brojni autori baš to ime pogrešno navodili kao ime počinioca.