SISAR KOJI NOSI JAJA: Ima li smisla trošiti novac na skupe procese zbog tankog bilansa Specijalnog suda i tužilaštva

Zbog prilično tankog bilansa Specijalnog suda i tužilaštva postavlja se ozbiljno pitanje ima li više smisla trošiti novac poreskih obveznika na skupe procese, koji u velikoj meri dožive debakl na višim instancama

Kada je u oktobru 2003. godine tadašnji predsednik srpske vlade Zoran Živković, u prisustvu američkog ambasadora Vilijema Montgomerija, svečano otvorio zgradu Specijalnog suda za organizovani kriminal i ratne zločine, izjavio je: "Želim da na ova lepa uređena vrata ulazi zločin, kriminal i sumnja, a da kroz ta ista vrata nakon suđenja izlazi pravda". Dodao je i da bi više voleo da otvara neku fabriku ili bolnicu. Fabrike su uglavnom zatvarane, bolnice su bile sve starije, a na vrata zgrade Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu sa kriminalom, sumnjama i pravdom ušli su i interesi određenih centara moći i politika, pa se borba izvitoperila u biznis obračune i odmazdu, i to iz dva pravca. Prvim, institutcionalnim, združenim policijsko-tužilačkim delovanjem, i drugim, vaninstitucionalnim, medijskim. Dokazi, da li ih ima ili ne, bili su sporedna stvar, jer su mediji povezani i u dosluhu sa ovim prvim, isleđivali, optuživali i presuđivali mnogo pre suda, uz javnu podršku pojedinih političara. U završnici, mnogi, da ne kažemo svi, ovako formirani sudski predmeti padali su pred višim instancama, a enormno visoke odštete za nezakonite pritvore, izgubljenu materijalnu i nematerijalnu dobit, i sve još što uz to ide, namirivano je i još se namiruje iz budžeta, odnosno od građana Srbije. Pri tom, pred Posebnim odeljenjem za organizovani kriminal do danas nije pravosnažno osuđen nijedan političar, iako su vođeni predmeti, od zloupotreba u javnim preduzećima do političkih ubistava, niti ima takvih presuda za visoku korupciju.

Pozivajući se na izveštaj Saveta Evrope, u kome je pisalo da reforme u srpskom pravosuđu nema, da nisu ni započete, da su sredstva uložena ali da rezultata nema, nekadašnji ministar pravde u Koštuničinoj vladi Zoran Stojković izjavio je 2004. da Specijalni sud treba ukinuti.

"Posebno odeljenje Okružnog suda u Beogradu za organizovani kriminal i ratne zločine ne bi trebalo da postoji jer bi svaki sudija trebalo da zna da vodi takve procese. Ovo nisu specijalni sudovi, ali je uvođenjem pomenutog posebnog odeljenja prekršen princip tzv. slučajnog sudije, koji je ustanovljen zakonom, a koji predviđa da se novopridošli predmeti raspodeljuju sudijama na rad unapred utvrđenim redosledom."

Dočekan je na nož, što ne čudi, jer su tada u toku bili procesi za politička ubistva u Srbiji, pre svega ubistvo premijera Zorana Đinđića, a izjava ministra shvaćena je u delu javnosti kao opstrukcija i pritisak, iako je Stojković u javnosti govorio da su razlike u platama običnih i "specijalaca" kamen spocitanja, navodeći primer okružnog sudije koji je sudio slučaj ratnog zločina Sjeverin i primao platu 30.000 dinara, dok je suđenje za Ovčaru vodio sudija Posebnog odeljenja za platu od 130.000 dinara.

Sa onim što je Stojković tada izgovorio i danas se slaže ugledni advokat Toma Fila:

"Specijalni sud nikad nije trebalo uvesti. U svetu postoji specijalna policija i specijalno tužilaštvo. Taj specijalni sud izmislio je DOS, odnosno Demokratska stranka da bi se ljudima sudilo po njihovom nalogu. Dali su sudijama duple plate da sede tamo u odnosu na sve one sudije koji rade u redovnom sudu. Legiji se za zločin na Ibarskoj sudilo u redovnom sudu, i sudio je sudija za normalnu platu, a u slučaju Stambolić sudio mu je sudija sa specijalnom platom. Slobodan Milošević se nije nalazio na optužnici, jer da jeste, ja bih ga svakako branio, ali je taj isti sudija u presudi naveo da je za taj slučaj kriv Milošević. I onda je sudija napredovao. Eto šta ja mislim o Specijalnom sudu."

Zanimljivo je, međutim, da je upravo u vreme Koštuničine vlade pokrenuto više sudskih slučajeva pred takozvanom specijalom za koje će se, mnogo godina kasnije, kad je većina predstavnika tadašnje vlasti odavno završila na margini političke istorije, utvrditi da su bili jalovi. Najpoznatiji predmet iz tog perioda, medijska bomba sa neograničenim brojem eksplozija, potpaljivana u pretkrivičnom postupku i od samog tada premijera doktora Vojislava Koštunice, da se sumnjiče za krađu državnih 50 miliona evra, slučaj stečajna mafija, tek je ovog leta, nakon 12 godina, pravosnažno okončan pred Apelacionim sudom oslobađajućim presudama za optužene, a sudija koji je zastupao ovakvu optužnicu je napredovao. Kad je deo ove takozvane grupe oslobođen pre tri godine, i kada su na naplatu došli sudski troškovi, račun Višeg suda u Beogradu je bio blokiran, a zaposleni nisu mogli da prime plate. Koliki će tek biti odštetni zahtevi za 30 i kusur oslobođenih, za višegodišnje nezakonite pritvore, izgubljenu dobit, povredu časti i ugleda...

Istu sudbinu doživeo je i određeni broj predmeta formiranih u vreme specijalnog tužioca Miljka Radisavljevića, čelnika BIA i MUP, sve iz doba vladavine demokrata. Neki od njih su tzv. duvanska mafija, građevinska, drumska, razne druge... Svi su okončani tako što su u nedostatku dokaza optuženi oslobođeni krivice.

Na prvom preseku rada posebnog odeljenja 2009. godine u Posebnom odeljenju za organizovani kriminal izrečeno je 58 presuda, kojima je obuhvaćeno 535 osoba, od kojih je 520 osuđeno, dok je 15 okrivljenih oslobođeno od optužbi.

Predsednik Okružnog suda Siniša Važić rekao je tada da "država Srbija s punim pravom može da bude ponosna na ovo, kao i na odeljenje za ratne zločine   jer su "bolji deo srpskog pravosuđa". Dodatni vetar u leđa dala mu je tad Dženifer Ras iz Ambasade SAD rekavši da Srbija "mora da preduzme odlučnu i ozbiljnu borbu protiv organizovanog kriminala, to je ključan element za ulazak Srbije u Evropsku uniju". Dodala je da nije tajna da je jedan od osnovnih ciljeva SAD da pruži podršku Srbiji u svojim naporima da uđe u EU tako da je u tom smislu borba protiv organizovanog kriminala od ključne važnosti.

Na osnovu podataka sa sajta Apelacionog suda, u folderu sudska praksa nalaze se predmeti koji su pravosnažno okončani pred ovim sudom od 2010. godine, od formiranja ovog suda, do kraja 2017, uz napomenu da određeni broj predmeta nije javno dostupan.

Na osnovu onoga što je javno dostupno, izveli smo statistiku da je u pomenutom periodu preinačena 41 prvostepena presuda, da su 84 prvostepene presude potvrđene, a da je 28 prvostepenih presuda delimično preinačeno. Delimično je potvrđena jedna prvostepena presuda, dok je sedam potvrđenih prvostepenih presuda u kojima je postignut sporazum o priznanju krivice, a 30 prvostepenih presuda delimično je ukinuto.

Napominjemo da se u ovoj statistici ne nalaze ukinute prvostepene presude, a takvih je takođe nemali broj.

U međuvremenu 2012. došlo je do smene vlasti, a na izbor novog tužioca čekalo se od tada još tri godine, tako da je Miljka Radisavljevića 2015. zamenio advokat Mladen Nenadić, kome je prethodnik u nasleđe ostavio najmanje tri velika predmeta - Darka Šarića i njegovu grupu optuženu za šverc više tona kokaina, zatim Miroslava Miškovića za putarske firme, od kojih su oba predmeta vraćena iz Apelacionog suda na ponovno suđenje, kao i ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. Da li su optužnice stabilne ili na staklenim nogama, saznaćemo ako ne u prvom, onda u drugom stepenu sigurno.

Zamenik predsednika Državnog veća tužilaca Goran Ilić i sudija Apelacionog suda i član Društva sudija Srbije Omer Hadžiomerović, jedni od retkih iz pravosuđa koji istupaju u javnosti, objasnili su svojevremeno način na koji se vrši uticaj na tužioce i sudije. Ilić je rekao da se tužioci biraju u par ekselans političkoj proceduri, citirajuci navode iz CESID-ovog izveštaja prema kome su starešine u javnom tužilaštvu osnovni kanal za politički uticaj na javno tužilaštvo, kao i mediji, neretko bliski ovoj ili onoj vlasti, koji preko tekstova ili saopštenja prenose stav politike kako treba da se reši određeni slučaj. Omerović je objasnio da se na sudije vrši ako ne direktan, onda posredan uticaj, jer političari imaju očekivanja, a kad se donese presuda koja im ne odgovara, za pet minuta stiče se ocena da je to skandalozna, katastrofalan odluka, a niko je nije ni pročitao. Svako može da kritikuje, ali kritika mora biti bazirana na činjenicama a ne na očekivanjima. To, kaže, šalje signal drugim sudijama, koji postupaju u sličnim situacijama, a da tako ne rade, da ne izazivaju bes političara.

Jedan tužilac, koji ne želi javno da govori, objašnjava zašto u dugogodišnjem radu Specijalnog tužilaštva i suda nije zaživela ideja da nema nedodirljivih:

"Ideja sa posebnim odeljenjem tužilaštva i suda za organizovani kriminal bila je da te institucije budu posebne ili specijalne po svom kapacitetu da krivično gore i sude visoko profilisane slučajeve. Ideja je bila da pred tim organima nema nedodirljivih. Međutim, zbog loših institucionalnih rešenja, to se nije desilo. Čini se da se moglo predvideti i ko će biti procesuiran i ko će biti oslobođen u postupku pred ovim organima, u zavisnosti od toga da li je bio blizak ili nije određenoj političkoj garnituri. Dakle, 'specijalni' organi ne bi trebalo da budu specijalni po nadležnosti, već po specijalnim garancijama samostalnosti, jer je to uslov za procesuiranje kriminala povezanog sa politikom ili centrima moći".

Dodaje i da se u Srbiji dešava nešto suprotno, da po zakonu kojim su uspostavljena posebna odeljenja za borbu protiv korupcije, svi zamenici tužioca u tim odeljenjima su na privremenom radu. Upućuju se, raspoređuju i postavljaju bez odluke Državnog veća tužilaca, odlukom nadređenih tužilaca na godinu dana. To znači da svake godine mogu da budu vraćeni u svoja tužilaštva ukoliko urade nešto što ne bi trebalo.