SKINSI NISU U MODI

SKINSI NISU U MODI

Shutterstock


Osamnaesti oktobar 1997. godine, nešto posle 21 čas. Beogradska ulica u Beogradu. U Srbiji nema urbanije. Mali Dušan Jovanović (13) izlazi iz dvorišta svoje porodične kuće i trkom odlazi u prodavnicu da kupi litar „koka-kole“. Preko ramena čuje muški glas koji mu naređuje da preda sve pare koje ima kod sebe. Nije uspeo ni da se okrene, a već su ga nepoznati ćelavi momci bacili na hladan ulični beton i počeli da ga šutiraju. Jedan udarac teškim “martinkama” u stomak, pa u rebra, glavu… Jedan za drugim. Iz besa. Na kraju, jedan od siledžija odvalio je komad oluka i njime dokrajčio bespomoćnog dečaka.

Bacili su oluk i pobegli. Dušan je i dalje u šaci držao novac za “koka-kolu”. Imao je samo 13 godina, bio je dobar učenik i san mu je bio da postane šofer, da vozi autobus za GSP. Ipak, nije uspeo ni da kupi tu “koka-kolu”. Samo zato što je bio Rom.

A počinioci? Milan Čujić i Ištvan Fendrik iz Zemuna, tada sedamnaestogodišnjaci, marta 1998. presudom Okružnog suda u Beogradu osuđeni su na po 10 godina maloletničkog zatvora. Međutim, iz Kazneno-popravnog zavoda za maloletnike u Valjevu pušteni su posle samo šest i po godina. Šest i po godina za ubistvo od kojeg se porodica Jovanović nikada nije oporavila. Dušanova majka nekoliko puta je pokušala da se ubije kiselinom i tabletama. Na kraju se obesila o drvo u dvorištu kuće. Dušanov otac je imao dva srčana i dva moždana udara, ostao je bez obe noge, a onda je i preminuo 2016. godine.

“Ne znamo gde su”

Od srećne porodice ostala je samo ćerka Kristina i spomen-ploča u Beogradskoj 29 kao podsetnik na svirepo ubistvo kojem je glavni grad svedočio. Međutim, nije jedino. Samo četiri godine kasnije, kao žrtva rasnog animoziteta prema Romima na Zelenom vencu u Beogradu ubijen je glumac Dragan Maksimović. Mržnja, toliko jača od razuma, dovela je do toga da Maksa bude ubijen samo zato jer je bio tamnije puti. Očigledno dovoljan razlog za ubistvo. Teško ubistvo. Ni posle 17 godina ubice nisu identifikovane.

Danas se ne govori ni o nasilnicima kao ni o pacifističkom krilu skinhedsa, koji nikoga nisu ubili, do sada. Čini se da je poslednji talas ovih buntovnika u Srbiji usledio 2010. godine, nakon filma „Šišanje“. Tada su parkovi bili puni tipova koji su naprasno Cecu i Seku zamenili pankom, a „er maks“ dubokim crnim čizmama. Teško je bilo praviti razliku između pravih i novih skinsa. Međutim, danas je ta moda izgleda potpuno iščezla i kao da im se gubi svaki trag. Možda je baš muzika uticala na to da ih ima sve manje. Kako je Peca Popović jednom prilikom rekao, ovo je generacija koja nije odrastala na rokenrol muzici. Ako nema roka, nema ni panka, a samim tim ni skinhedsa. U pokušaju da od mnogih kulturologa i sociologa saznamo da li su skinsi i dalje aktivni, gotovo svi kažu isto: ne znamo gde su danas.

Svi osim sociologa Dragoljuba Đorđevića.

“Ima ih još uvek kod nas, ali s vremenom ih je sve manje. Danas ćete mnogo ređe nego ranije sresti kompaktne grupe skinhedsa koji su pravi po spoljašnjem izgledu: obrijane glave, fajerke, „martinke“… Jedan od razloga, ako ne i glavni, jeste taj što su se kod nas pojavile i zaživele desničarske organizacije poput Pokreta 1389 i Obraza. Ti pokreti su mnogo organizovaniji, imaju jaču strukturu i vođstvo, jasnije definisanu ideologiju i pružaju mogućnosti javnog delovanja. Ne bi trebalo ispustiti iz vida da se dobar broj skinhedsa integriše u navijačke grupe naših fudbalskih klubova. To priklanjanje znači i gubitak identiteta jer se utapaju u masovnije huliganske grupe u kojima važe druga pravila”, za “Ekspres” ističe Đorđević.

Skinheads6

On ističe i da je jedna od osnovnih tačaka za koje se „ulični vojnici“ zalažu srpska nacionalna država centralističkog tipa, u čijoj je pozadini monarhija i pravoslavlje, a u kojoj bi vladala ograničena demokratija. Zbog ovakvih stavova s razlogom ih povezujemo s desničarskim/nacionalističkim organizacijama, među kojima je svakako Pokret 1389.

Međutim, kako tvrdi predsednik tog pokreta Miša Vacić, kod njih nema skinsa.

“U našem pokretu ih uopšte nema. Nisam čuo za njih jako dugo, još od vremena kada su postojale organizacije poput “Krv i čast” i “Nacionalni stroj”. Odgovorno tvrdim da u Srbiji nema organizovanih grupa skinhedsa”, kaže za “Ekspres” Vacić.

Iako, na sreću, više ne čitamo vesti u kojima se pominje njihovo nasilje i mnogi tvrde da ih više nema, nemoguće je pomisliti da su samo nestali. Moguće da je većina njih shvatila da je to buntovništvo bilo samo deo odrastanja i ludilo kratkog trajanja, ali šta je sa onim ostrašćenima? Onima koji su takav život živeli s punim ubeđenjem, do koske. Gde su ti momci iz kraja?

U razgovoru za “Ekspres” bivši šef beogradske policije Marko Nicović kaže da nema sumnje da ih ima i dalje. Samo su infiltrirani u druge grupacije.

“Kada su se pojavili u svetu, konkretno u Engleskoj i Americi, bili su veoma popularni. Za njih je oduvek bio karakterističan taj izraženi nacionalizam, kao i netrpeljivost prema drugim rasama i religijama. Međutim, s vremenom u svetu jedan deo počinje da se bavi politikom, drugi biznisom. Dosta ih je sada uključeno u te nacionalističke pokrete u Evropi, recimo u Francuskoj s Le Penovom, u Nemačkoj s nacionalistima koji su ušli u Bundestag. Kod nas je to ipak drugačije. Naši skinhedsi su shvatili da ubijanje Roma i crnaca nije profitabilno i stopili su se s navijačima. Preko njih kontrolišu drogu, reket, ucene… Apsolutno ih ima i dalje, samo su prešli tamo gde imaju zaradu i gde su zaštićeniji. Skloni su nasilju i fizičkim obračunima, samim tim idealni su za tribine. Pa i Vučić je svojevremeno rekao da je država nemoćna pred navijačima, dok je Dačić izjavio kako nisu smeli da održe gej paradu jer bi navijači zapalili Beograd. Time je poslata poruka da su navijači najjači, ali i skinhedsi koji su se s vremenom utopali u njih, još iz doba Arkana. Međutim, i obični navijači se bave politikom. Tako u poslednjih šest godina navijači nijednom nisu izašli na ulicu. Pre toga su redovno lomili Beograd, kako posle utakmica, gej parada, odvođenja Karadžića, Mladića…”, ističe Nicović.

Poslednji napad s kojim je srpska javnost bila upoznata dogodio se 2009. godine, kada je grupa skinhedsa napala petnaestogodišnju Romkinju O. S. i pokušala da je siluje. Nedugo zatim na meti tih rasista našao se i njen brat.

“Pravili smo roštilj u dvorištu i sina sam u prepodnevnim satima poslala po ćumur. Praktično na istom mestu gde su napali ćerku, napali su i njega, samo što ih je ovoga puta bilo četvorica, a jedan je imao i nož. Uz bujicu pogrdnih reči rasističkog sadržaja, rekli su “hajde da prebijemo Ciganina””, izjavila je tada Violeta Svasić, njihova majka. Da su i dalje među nama, bar duhom, pokazuje i slučaj grafita na neizgrađenom hotelu u Vranjskoj banji, gde je pre samo nekoliko meseci osvanuo grafit “Smrt Ciganima”, simbolično na ćirilici i uz nezaobilazni kukasti krst.

Skinheads3

Skinsi do puberteta

Šezdesete godine dvadesetog veka ostaće upamćene po mnogo čemu. Od čuvenog sletanja Jurija Gagarina na Mesec, Berlinskog zida, studentskih demonstracija, pa do toga da je u tom periodu rođeno mnogo supkultura, među kojima su svakako i skinhedsi. Međutim, originalni pokret koji je nastao u Engleskoj nije imao rasističku ideologiju, već se bazirao na slušanju muzike s Jamajke i Kariba, uglavnom ska i rege. Tek s pojavom panka pripadnici te supkulture odlaze u potpunu krajnost. Problem je što je ovaj ekstremniji deo skinhedsa oduvek privlačio više pažnje klinaca, koji nedovoljno zreli prihvataju stavove i ideologiju koju još uvek ne razumeju.

“Skinheds potkultura je mnogo popularnija među pubertetlijama i srednjoškolcima. Po pravilu se već od studenskog doba odustaje od aktivnog učestvovanja u pokretu. Teško je kod nas biti skinheds celog života, kao što je slučaj na zapadu”, podvlači Đorđević.

Međutim, iako je ovaj buntovnički pokret u Srbiji u proseku vrlo kratkog daha, to ne znači da ne treba biti zabrinut. Naprotiv. Mladima i nezrelima je lakše manipulisati i iskorišćavati ih zarad pogrešne ideologije. Kada jednom skrenu s puta i poveruju u pogrešne kodekse, ne znači da će uspeti da se izvuku bez posledica. I po sebe i po druge. Da je tako, najbolji dokazuje izjava Ištvana Fendrika, ubice malog Dušana Jovanovića s početka teksta.

“Bio sam siguran da je ceo svet moj. Tada nisam ni razmišljao o tome da čovek ima pravo na sopstvene ideje, ideologiju, sve dok ne ugrožava druge. Taj period mog života, koji je bio zaokupljen takvim zanosom, ostavlja trag. Neizbrisiv. Dosta je teško to sve sasvim prevazići. Iskreno bih voleo da nemam nijedan procenat starog sebe.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar