SRBI SMENJIVALI MINISTRE KOJI NISU OTIMALI

SRBI SMENJIVALI MINISTRE KOJI NISU OTIMALI

Foto: Printscreen Youtube


Odgovarajući na pitanje da li strahuje od potencijalnih nepravilnosti prilikom provere znanja učenika i upisa u škole, ministar prosvete Mladen Šarčević nedavno je podsetio na slučaj krađe testova iz štamparije i preprodaje na ulici za 10, 20 evra, da je tako nešto samo ovde zabeleženo, kao i da se jedino u Srbiji testovi za učenike dopremaju pod oružanom pratnjom. Mada se krađa testova ne može direktno podvesti pod korupciju, primer je izvanredan pokazatelj na šta su pojedinci spremni kako bi prigrlili novac koji im ne pripada.

O iznosima koji se u korupciji obrću izrečene su neverovatne pretpostavke, ponekad i utemeljeni podaci. Najgore prolaze lekari, prosvetni radnici i saobraćajni policajci, koji su hapšeni zbog svega nekoliko desetina ili, u boljem slučaju, nekoliko stotina evra. Neuporedivi su državni činovnici, direktori, preduzimači, posrednici, poslovni svet… Za njih sume sa pet evronula nisu neobične. Pominjani su i milioni, ali to bar zvuči preterano. Ne i nemoguće.

Možda je o korenima ove pošasti najbolje štivo objavljeno još pre desetak godina, u zborniku radova „Korupcija i razvoj moderne srpske države”, koji čitaoce upoznaje sa neprijatnom stranom istorije koju većina ne želi da zna. Primeri koje su autori zbornika naveli, a odnose se na razdoblje od Miloša Obrenovića do uspostavljanja Titovog režima, gotovo su identični savremenim aferama. Jedan od recenzenata je zaključio: „Prosto se nameće pomisao da postoje tipovi korupcije koji u Srbiji opstaju iz jedne u drugu epohu”.

Obrenovićevo bogatstvo
Pišući o korupciji u vreme Miloša Obrenovića, jedan od autora zbornika podseća da osnivač dinastije Obrenović 1815. nije imao „ni 200 dukata da se izbavi od Turaka”, a kada je 1839. prvi put otišao s vlasti, njegova imovina je procenjivana na 550.000 dukata. Knez Miloš postao je bogatiji od tadašnje srpske kneževine i najbogatiji čovek Balkana prve polovine 19. veka.

U vreme Namesništva 1868. godine korupcija je „postala sastavni deo javnog života u Srbiji”. Prva afera vezana je za klan porodice Babadudić kome su pripadali Živko Karabiberović, predsednik Skupštine kneževine i predsednik upravnog odbora Prve srpske banke, koja je bankrotirala već 1873. U ovom klanu bili su i ministar vojni, general Belimarković i ministar finansija Panta Jovanović, čija se imena vezuju za „korupcionaški skandal koji je privukao veliku pažnju srbijanske javnosti”, a odnosio se na prvi veliki posao vojne nabavke. Iako je praktično dokazano da je posredi korupcija, Skupština je oslobodila generala Belimarkovića optužbi. Kralj Milan, koji je javno podržao Belimarkovića, priznao je kasnije da je ova afera upropastila ugled ministara u očima seljaka.

U železničkoj aferi 1880. ustanovljena je korupcija prilikom izgradnje prve pruge u Srbiji u koju su bili umešani i kralj Milan i naprednjački premijer Milan Piroćanac, a potom su sledile tri afere s korupcijom u vojsci Kraljevine Srbije u periodu 1906-1912. Uprkos očiglednom primeru korupcije, sve su završene bez zatvorskih kazni. Zaključak je glasio da su se slučajevi korupcije u Kraljevini Srbiji pojavljivali „svaki put kada je trebalo obaviti neki veliki posao u državnoj režiji”.

Iz perioda Prvog svetskog rata obrađene su zloupotrebe u vezi sa snabdevanjem vojske brašnom (pekarska afera) i obućom (opančarska afera). Tu se prvi put pojavljuje i Rade Pašić, sin Nikole Pašića, koji je bio umešan u švercovanje platine Nemcima.

Posle Prvog svetskog rata usledile su afere vezane za ratni plen, bečka afera (naoružanje i oprema za vojsku), afera Omnium Serb (izgradnja fabrike oružja u koju je bio umešan Rade Pašić), afera Teokarević (vezana za ministra pravde Lazara Markovića koga je zaštitila njegova Narodna radikalna stranka, jer je partijski interes bio važniji od pravde), stočna afera (glavni akter Rade Pašić), zloupotrebe u vezi sa obveznicama ratne štete (glavni akter ministar finansija Milan Stojadinović)…

Niko u zatvoru
Dva priloga bave se Kosovom i Metohijom između dva svetska rata, uz tvrdnju da je korupcija u redovima tamošnjih činovnika bila najdrastičnija, a da su „predsednici opština i načelnici okruga i srezova bili glavni akteri korupcije”. Čak se pominju i primeri afera sa izdavanjem pasoša za odlazak u SAD.

Zajednički sadržalac svih korupcionaških afera i zloupotreba jeste da niko od korumpiranih visokih državnih činovnika, ministara i premijera nije završio u zatvoru. Štaviše, ministri iz tog perioda koji nisu hteli da učestvuju i omogućavaju korupciju bili su smenjeni.

Knjiga, napisali su recenzenti, uverljivo otkriva „nedostajuće ‘poglavlje’ nacionalne istorije koje bi trebalo da ukaže na postojano prisustvo ovog fenomena u protekla dva veka”, te pokazuje da su kroz modernu istoriju Srbije partijski, nacionalno-oslobodilački ili lični interesi uvek bili iznad interesa stvaranja poštene i pravedne vlast.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar