STROGO KONTROLISANO POSIPANJE PEPELOM

Oko dvadesetak odsto građana Srbije odlučuje da svoje voljene po ličnom nahođenju, ili želji pokojnika, kremira. Većina ne sluti da takav izbor podrazumeva poštovanje veoma strogih pravila      

Kada su po okončanju Drugog svetskog rata nacisti proterani iz Srbije, za sobom su ostavili ogroman broj nepokopanih tela svojih žrtava. Oslobodiocima je bilo jasno da svi ubijeni, zbog nedostatka prostora, neće moći da budu sahranjeni na tada postojeća groblja, pa su se, u nameri da se dolično oproste od stradalih i iz praktičnih razloga, odlučili za kremacije.

Decenijama kasnije građanima Srbije pomisao "praha koji se vraća u prah" i dalje nije previše bliska. Podaci kazuju da se tokom prethodnih 10 godina na četiri tradicionalne sahrane ukopavanjem tek jedna obavljala kremacijom. U Beogradu se krematorijum nalazi na groblju Lešće, mada se urne s pepelom pokojnika mogu položiti na bilo kom gradskom groblju, sve dok na njima postoje odgovarajuće kasete i postolja, takozvani rozarijumi i kolumbarijumi. Njihova zakupnina je jeftinija nego održavanje standarnih grobnica i podizanje spomenika, zakupljuju se na 10 godina koliko traje "period obaveznog počivanja", nakon čega se ugovor produžava na po godinu dana, a iznos zakupa je u rasponu od 931 do 1877 dinara. Ukoliko porodica preminulog odluči da posle obaveznog desetogodišnjeg perioda ne želi više da plaća zakup, pepeo pokojnika se može bez naknade posuti u Vrtu sećanja na Novom groblju, gde će ime perminulog ostati urezano u memorijalni stub okruženo ružama.

Urne se u našoj državi ni pod kakvim uslovima ne mogu postavljati ili prenositi van zakupljenog mesta

Mada je broj obavljenih kremacija u Srbiji i dalje znatno manji od tradicionalnog načina sahranjivanja, ovaj način oproštaja od pokojnika prihvaćen je kao uobičajen. Možda je više od bilo čega drugog na to uticala holivudska produkcija, u čijim se filmovima ovaj način opraštanja od bližnjih po pravilu prikazuje poetski, kroz nebrojene scene žena koje prosipaju pepeo svojih partnera, uglavnom tragično stradalih heroja, dok se oko njih vijori uskovitlano lišće...  Ovakvi sentimentalno-tragični filmski kadrovi postali su pokretač za utrkivanje Amerikanaca u pronalaženju neobičnih mesta na kojima bi se mogao posuti pepeo preminulih, poput kafića u kojem se neki par prvi put sreo, Empajer stejt bildinga, Jelostounskog parka...

Traganje za originalnošću u međuvremenu je primilo groteskne obrise, pa je jedno od popularnijih odredišta za prosipanje pepela postao svemir. Zapravo, matematika i cene su presudne - od pokonika se za standardnu "svemirsku urnu" odvaja tek 10 grama, za svaku težinu iznad toga se dodatno plaća, a potom se u daleke visine lansira posebnom raketom. Prvi slučaj slanja pepela van Zemljine orbite bio je 1997. godine, kada je raketa "Pegaz" ponela među zvezde ostatke 24 osobe. Iako ova "svemirska grobnica" nije bila dugoga veka jer je 2002. "Pegaz" ušao u Zemljinu atmosferu i sagoreo, svemirsko sahranjivanje nije nimalo izgubilo od svoje popularnosti. Prestiže je postalo samo nadmetanje ko može da upriliči slanje veće količine pepela u kosmos.

U međuvremenu su se iz sve snage i Evropljani ukjučili u trku prosipanja pepela po čudnim i jedinstvenim lokacijama.

Opširniji tekst možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa koji se od petka nalazi u prodaji