SVRHA DOŽIVOTNE KAZNE: Pravedno ili osvetnički?

Najnoviji predlog za uvođenje doživotne zatvorske kazne za ubistvo dece, maloletnika i trudnica najverovatnije će se naći pred poslanicima u parlamentu, dok u javnosti postoje i zagovornici smrtne kazne. Ostaje dilema da li su ovi drastični vidovi kažnjavanja zaista efikasni ili predstavljaju samo osvetu po kratkom postupku

"Ljudski život je neprikosnoven. U Republici Srbiji nema smrtne kazne", piše u važećem Ustavu naše zemlje. Od kada je kazna sa smrtnim ishodom ukinuta u Srbiji 2002. godine, počinioci najtežih krivičnih dela kažnjavaju se maksimalnom kaznom od 40 godina zatvora. Međutim, zbog primene olakšavajućih okolnosti, osuđenici se često nađu na slobodi mnogo pre isteka tog roka. Da li je dobro vladanje u zatvoru dovoljno opravdanje za to da silovatelj ili ubica deteta izađe na slobodu još dok je u punoj snazi, posebno ako se zna da čak 90 odsto njih ponovi isto krivično delo, maltene odmah nakon odsluženja zatvorske kazne.
Upravo takav je i primer višestrukog povratnika Darka Kostića iz Beograda koji je 1993. za ubistvo starice dobio sedam godina robije, da bi 2008. bio osuđen na četiri godine zatvora zbog silovanja J. R. (29). Međutim, ni to ga nije sprečilo da samo dva meseca nakon izlaska iz zatvora, u julu 2014. siluje i ubije Ivanu Podraščić (14), za šta je (tek tad) dobio maksimalnu kaznu.
"Ranije ste osuđivani zbog ubistva, silovanja i teških krađa. Žao nam je što zatvor nije uticao na vas da se promenite. Kad ste izašli, sve ste to ponovo uradili. Nismo osetili ni trunku vašeg žaljenja zbog svega što se dogodilo. Devojčica je mrtva, a vi živite s ovom kaznom", rekao je sudija prilikom izricanja presude Kostiću.

Jednom silovatelj...
Skoro istovremeno sa ovim ubistvom, u julu 2014. Srbiju je zatreslo jedno od najmonstruoznijih ubistava. Nakon višednevne potrage za nestalom devojčicom iz Subotice u koju se uključila ne samo policija, već i čitava javnost, telo petnaestogodišnje Tijane Jurić pronađeno je u selu Bajmok u okolini Sombora. Policijska istraga pokazala je da je Dragan Đurić (35) kidnapovao devojčicu, silovao je, a zatim i ubio, zbog čega je osuđen na maksimalnu kaznu zatvora. Javnost je bila nepodoljena u stavu da "lice zla", kako su tabloidi opisivali Đurića, zaslužuje 40 godina robije, a često se moglo čuti i da su za "takve samo vešala". Tri godine kasnije, Tijanin otac Igor Jurić ponovo je u javnosti oživeo polemiku o tome da li izvršiocima najtežih krivičnih dela, naročito nad decom, treba uskratiti mogućnost da se ikada vrate u društvo. Naime, protekle nedelje je

Fondacija "Ivana Jurić" završila akciju prikupljanja potpisa u 40 gradova širom Srbije za peticiju kojom se traži doživotna zatvorska kazna za ubice dece, maloletnika i trudnica, bez uslovnog otpusta. Da bi se ovaj predlog našao na dnevnom redu parlamenta, potrebno je 30.000 potpisa, iako ih je do sada u fondaciji evidentirano trostruko više.
- Do kraja nedelje imaćemo tačan broj potpisnika peticije, ali će ih sigurno biti 150.000 i mi ćemo ih predati Narodnoj skupštini. Ovime smo pokazali ogromnu želju ljudi da se nešto promeni u zemlji s obzirom na to da bezbednost dece nije na zadovoljavajućem nivou, što pokazuje veliki broj tragedija u poslednjih deset godina. Država bi morala više o tome da razmišlja nego do sada, jer kazne koje su trenutno aktuelne ne daju rezultat. Ubica mog deteta je dobio 40 godina zatvora, ali ima mogućnost da bude na slobodi već posle 26 godina. Same njegove izjave pokazuju da se nije kajao, kao što nisu ni ubice ostale dece, među kojima ima dosta povratnika. Mi želimo te ljude da zauvek odstranimo sa ulica, kao vid prevencije koji će naše društvo činiti bezbednijim - kaže za "Ekspres" Jurić, dodajući da se predlogom fondacije ne krši Evropska konvencija za ljudska prava.
- Mi u predlogu izmene Krivičnog zakonika tražimo doživotnu kaznu bez uslovnog otpusta za dela počinjena nad decom i ženama. Oni koji su uradili zlodelo mogu da pišu molbu za pomilovanje, a neka predsednik države i Skupština kao najodgovorniji u našoj zemlji odlučuju da li će oni izaći, odnosno da li su se popravili i da li mogu da budu opet na ulici - kaže Jurić.

Savremena društva beže od drakonskih kazni, pružaju mogućnost da se krivci poprave. Smrtna kazna to ne dozvoljava, ona je često osvetnička. Ima nešto osvetničko i u doživotnoj kazni, samo zavisi šta želite da postignete, smatra advokat Nebojša Avlijaš

Ministarstvo pravde podržalo je ovu inicijativu i podsetilo da su i oni još 2015. godine kroz izmene Krivičnog zakonika predložili uvođenje doživotne robije.
- Kako su mišljenja stručne javnosti bila podeljena, odlučeno je da se javna rasprava produži jer uvođenje doživotne kazne zahteva ne samo izmene Krivičnog zakona već i svih drugih zakona i podzakonskih propisa koji regulišu sistem izvršenja krivičnih sankcija. Ministarstvo pozdravlja inicijativu fondacije. Verujemo da će članovi radne grupe na kraju doneti najbolju odluku koja će naš krivično-pravni sistem učiniti još efikasnijim - navodi se u saopštenju ovog ministarstva.
Goran Ilić iz Udruženja tužilaca Srbije za "Ekspres" kaže da u velikom broju evropskih zemalja postoji takva kazna, ali da podrazumeva i postojanje pravnog sredstva kojim bi ta presuda mogla da se eventualno preinači.
- Postoje ljudi koji su ovaploćenje zla i koje zaista treba doživotno isključiti iz društva i sistema imajući u vidu dela koja su učinili. Međutim, Evropski sud za ljudska prava kaže da čak i u slučaju doživotnog zatvora mora da postoji mogućnost kojom bi se recimo posle 10 ili 20 godina preispitala takva kazna, na primer, ako se osuđenik popravio ili su se pojavile nove činjenice u vezi sa slučajem. Pomilovanje je nešto drugo. To je akt državnog milosrđa gde se onaj ko odlučuje o tome ne upušta u predmet, u suštinu stvari - objašnjava Ilić.
Da će do resocijalizacije prestupnika doći ne garantuje nijedna kazna, bila ona doživotna, smrtna ili ona do nekoliko dana. Međutim, pravni sistemi širom sveta na različite načine pokušali su da se izbore sa ovim problemom. U slučaju silovatelja neke zemlje formirale su posebne registre silovatelja ili čipovanje ovakvih prestupnika, kojim bi zauvek bili žigosani, bar pred očima nadležnih organa. Ovo je ne samo način kažnjavanja, već i prevencija budućih zločina. U lepezi mogućnosti možda je najadekvatnije slediti primere Indonezije, Rusije, Južne Koreje, Poljske i nekih američkih država koje primenjuju hemijsku kastraciju kao kaznu za izvršenje krivičnog dela seksualnog zlostavljanja dece.
Koliko su sve ove preventivne mere važne, nekad čak i važnije od kaznenih, govori činjenica da ni praksa izricanja doživotnih kazni osuđeniku koja postoji u Americi, ipak nije dovela do smanjenja kriminaliteta u ovoj zemlji. Prema mišljenju advokata Nebojše Avlijaša, upravo to ide u prilog tezi da ne treba ishitreno donositi odluku o uvođenju ovakve kazne u Srbiji.
- Doživotne kazne u Americi se već nekoliko vekova primenjuju, pa je stopa kriminaliteta gotovo najviša na svetu. Ta kazna sama po sebi ne može da dovede do smanjenja broja ubistava. Mislim da kod nas nema potrebe za doživotnom kaznom, jer su i sadašnje maksimalne kazne dovoljne da bi se eventualno sprečili izvršioci krivičnih dela. Nema puno preventive kod doživotnih kazni, jer se takva krivična dela najčešće rade u afektu. Zamislite čoveka koji sa 20 godina izvrši ubistvo, a sa 60 izađe iz zatvora... njegov život je besmislen. Dakle, dolazi do civilne smrti osuđenog, ne može da radi. Savremena društva beže od drakonskih kazni, pružaju mogućnost da se krivci poprave. Smrtna kazna to ne dozvoljava, ona je često osvetnička. Ima nešto osvetničko i u doživotnoj kazni, samo zavisi šta želite da postignete. Ako želite osvetu, koja je makar u hrišćanskim društvima proklamovana kao nepoželjna, onda ova kazna nije opravdana - kaže Avlijaš.

Kosmička pravda
Zagovornici ideja o doživotnoj robiji, bez prava na skraćenje kazne, pozivaju se na praksu evropskih zemalja, a neretko idu korak dalje, zahtevajući i smrtnu kaznu. Jedan od njih je i advokat i bivši šef policije Marko Nicović.
- Smatram da treba uvesti doživotnu kaznu, posebno u slučaju silovanja i ubistva dece, bez prava na pomilovanje. Ipak je reč o psihopatama, nema tu popravke. Kao načelnik policije imao sam slučaj silovatelja koji je bio osuđen na 15 godina zatvora zbog 23 silovanja, izdržao 12 godina, i posle četiri meseca provedenih na slobodi opet je silovao. Pitanje je koliko je tu bilo neprijavljenih silovanja, gde su uništeni životi žrtava, ali i njihovih porodica, a počinioci se slobodno šetaju. Za takve je možda dobra i smrtna kazna, kao vid kosmičke pravde - zaključuje Nicović.
Inače, poslednja smrtna kazna u Srbiji izvršena je 1992. kada je u Okružnom zatvoru u Somboru streljan upravo silovatelj i ubica Johan Drozdek, jer je ubio pa silovao šestogodišnju devojčicu. Smrtna presuda kod nas se primenjivala od 1804. i to za najrazličitija krivična dela - ubistvo, krađu, političke delikte, čedomorstvo, pa čak i za vanbračni polni odnos. Do 1842, za ubice je važila "ekvivalentna" smrtna kazna, što je značilo da će ubica biti ubijen na isti način kao i žrtva. Poslednje smrtne presude izrečene su 2001. godine, ali nisu izvršene, jer je već naredne godine ovaj način kažnjavanja ukinut.

SMRTNA KAZNA U SVETU

Prema podacima "Amnesti internešenela", najveći broj smrtnih kazni izvršile su Kina, Iran, Saudijska Arabija, Irak i Pakistan, čak 87 odsto svih izvršenih egzekucija na svetu. Samo je u Kini, od 2014. do 2016, ovako ubijena 931 osoba, iako se procenjuje da se radi o nekoliko hiljada ljudi. Informacije u vezi sa smrtnom kaznom u Kini su državna tajna, a kazna je predviđena najpre za ubistvo, pljačku i dela povezana s drogom. Broj izvršenih smrtnih kazni u SAD prošle godine je dosegao najmanji nivo u istoriji. Čak je i u Iranu bilo za 42 odsto manje kazni, a u Pakistanu za 73 odsto. Ostale zemlje u kojima postoji smrtna kazna su Avganistan, Bangladeš, Belorusija, Egipat, Indija, Indonezija, Japan, Jemen, Liban, Malezija, Nigerija, Severna Koreja, Singapur, Sirija,Tajland, UAE i Vijetnam.

KO ROBIJA 40 GODINA U SRBIJI

Danas se na odsluženju maksimalne zatvorske kazne u najstrože čuvanim srpskim zatvorima - požarevačkoj "Zabeli", beogradskoj "Novoj skeli" i niškom zatvoru nalaze 82 osuđenika. Među njima su i
nekadašnji pripadnici DB Radomir Marković i Milorad Ulemek Legija, nekoliko pripadnika JSO, koji su učestvovali u likvidacijama važnih političkih ličnosti, kao i plaćeni ubica Željko Milovanović, osuđen zbog ubistva hrvatskog novinara Ive Pukanića i njegovog saradnika Nike Franića u Zagrebu 2008. godine. Na 40 godina robije za teške zločine nad decom osuđeni su Dragan Nikolić Čombe (52) koji je ubio Tamaru Ivanović (13) u Padinskoj Skeli, i Mališa Jeftović koji je svoju trogodišnju pastorku Katarinu Janković pretukao nasmrt u Zvezdarskoj šumi. Poslednji osuđeni na ovu kaznu je Vladica Rajković iz Vratarnice kod Zaječara, kome je Apelacioni sud u Nišu prošlog meseca potvrdio kaznu zbog silovanja i ubistva trogodišnje Anđelije Stefanović.