UTAKMICA ZBOG KOJE SU ZARATILE DRŽAVE

Broj poginulih na obe strane u ovom stočasovnom ratu iznosio je između dve hiljade i pet hiljada civila i vojnika. Trajni mir potpisan je tek 1980.

Fudbal je najbitnija sporedna stvar na svetu. Da zbog fudbala izbije krvavi rat u kojem dve države istroše sve svoje vojne i privredne potencijalne za kratko vreme, retko se dešava, a u Evropi bi bilo nezamislivo. Međutim, to ne možemo da kažemo za Latinsku Ameriku, gde je fudbal ipak nešto više od igre. Valja navesti citat poznatog urugvajskog novinara, publiciste i teoretičara fudbala Eduarda Galeana, koji je opisao koliko je na južnoameričkom kontinentu ekstremno shvatanje fudbala kad zbog njega čak može da započne rat između dve države: „Fudbal, metafora za rat, ponekad se pretvara u pravi rat". Upravo taj citat se može primeniti na dve srednjoameričke države, Honduras i Salvador, koji su ratovali baš zbog lopte, a u istoriji ovaj krajnje bizaran sukob nazvan je - Fudbalski rat.

Honduras i Salvador su države koje su nastale iz nekadašnjih španskih kolonijalnih poseda. Prvo su bili deo Meksičkog carstva, pa Sjedinjenih Provincija Srednje Amerike, pa su konačno 1839. i 1840. stekli nezavisnost. U obe države tokom decenija smenjivali su se vojni i civilni režimi, za koje bismo teško mogli reći da su imali bilo kakve veze s demokratijom. U obe zemlje se uglavnom životarilo, više gladovalo nego što je bilo sitih. U odnosima dve države bilo je nerešenih pitanja, pre svega spor oko granice duge 346 kilometara i ostrva u zalivu Foneska, ali zbog toga nikada nisu odlučili da vojno rešavaju problem. Ali jesu zbog lopte.

Kako je počelo

Tenzije između Hondurasa i Salvadora usledile su kad su na vlast u obe zemlje došli bivši oficiri. Fidel Sančez Hernandez vlast osvaja u Salvadoru 1967. i, uz prenaseljenost, susreće se i sa ekonomskim problemima koje je izazvao pad cena kafe i pauka, što su glavni salvadorski izvozni proizvodi. U Hondurasu na vlasti je uveliko bio takođe bivši oficir Osvaldo Lopez Arleano, koji je bio i okoreli konzervativac, a koji je vlast osvojio državnim udarom 1963. godine.

Za samo dve godine međudržavne tenzije izazvalo je nekoliko faktora, ali međugranični spor i loša ekonomija bili su glavni problemi. Honduras je optužio Salvador za povlašćeni položaj u ekonomiji unutar organizacije Zajedničko srednjoameričko tržište, koja je trebalo da bude glavni oslonac te zemlje da se izvuče iz siromaštva. Međutim, motiv spora dve zemlje bila je i brojna salvadorska dijaspora u Hondurasu, koju su autohtoni stanovnici optuživali da kupuje zemlju i krade radna mesta. Kako bi stavio tačku na neke probleme, posebno s doseljenicima iz Salvadora, Honduras je 1969. najavio suspenziju bilateralnog sporazuma o integraciji potpisan dve godine ranije. Na proleće te 1969. godine, vojne, policijske i paravojne formacije Hondurasa počele su da napadaju doseljenike iz Salvadora. Doseljenici su ih optuživali za kampanju nasilja, pa je usledio njihov povratak u domovinu. Da stvar bude gora, mediji su počeli da podgrevaju situaciju, posebno salvadorski, koji su verovali da je vreme za osvetu. Međutim, povod za obračun stigao je u leto, tokom utakmica između dve države u okviru kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 1970. u Meksiku.

Pitanje kvalifikacija i prolaska za obe zemlje bilo je pitanje nacionalnog prestiža. Obe zemlje su imale jake ekipe. Honduras je s lakoćom pregazio Kostariku i Jamajku, a Salvador tadašnju Holandsku Gvajanu (današnji Surinam) i Holandske Antile, odakle je kasnije nastalo nekoliko ostrvskih država. Ubrzo pošto je Haiti deklasirao SAD, dve zemlje su se našle oči u oči jedna protiv druge u drugom polufinalu.

Samoubistvo kao okidač

Prva utakmica je odigrana u glavnom gradu Hondurasa, Tegusigalpi, 8. juna 1969, i to u jeku spora dveju zemalja. Susret nije počeo lepo. Noć uoči utakmice za reprezentaciju Salvadora priređen je vatreni doček. Stotine navijača Hondurasa ispred hotela gde je bila smeštena reprezentacija Salvadora pevale su, ispaljivale rakete ili trubile, zbog čega su gosti bili veoma iscrpljeni. Oba tima su ,uprkos žurki navijača, igrali srčano, pa je u nadoknadi Honduras poveo sa 1:0. To je bio okidač za nerede, posebno kad se prenela glasina da je mlada navijačica Salvadora izvršila samoubistvo zbog poraza nacionalnog tima. Revanš je usledio nedelju dana kasnije u San Salvadoru. Opet identična scenografija, samo u obrnute uloge. Međutim, nije se sve završilo na trubama i pevanju. Usledili su okršaji dve grupe navijača, a domaćine je predvodio i jedan general. U neredima su poginule dve osobe, a gosti iz Hondurasa su pod vojnom pratnjom prevezeni na stadion. Utakmica je počela incidentom pošto je zapaljena zastava Hondurasa, a usledile su i salve pretnji gostujućim fudbalerima. Salvador je pobedio sa 3:0. Tad je fudbalska zvezda Hondurasa, Enrike Kardona, izjavio: „Sreća da smo izgubili, da nije tako, danas ne bismo bili živi". Opet nered na tribinama. Čak je pucano na autobuse s navijačima Hondurasa. Posle utakmice u Hondurasu usledilo je nasilje u pograničnoj zoni pa je sve više Salvadoraca bežalo u matičnu zemlju. Međutim, kao prst sudbine opet su se umešala tadašnja pravila, koja su tražila da se odigra treća utakmica koja bi rešavala pitanje ko će igrati s Haitijem. Okršaj zbog prethodnih nereda dve reprezentacije pomeren je u Meksiko Siti. Stadion zbog dolaska navijača iz dve zemlje čuvalo je 5.000 policajaca. Ovaj put nije bilo noćnog koncerta, vriske, buke, tuče navijača. Regularni deo meča završen je nerešeno - 2:2. U produžetku, ekstazu navijača Salvadora pružio je fudbaler Maurisio Pipa Rodrigez, koji je postigao gol i pokrenuo lavinu koja će obe zemlje odvesti u rat. Istog dana dve zemlje prekinule su međusobne odnose.

Put u rat

Usledili su brojni prekogranični incidenti, a balon nasilja pukao je 14. jula 1969, kada je vojska Salvadora počela organizovani napad preko kopnene granice. Dignuta je i avijacija, koja je bombardovala strateške tačke u Hondurasu. Honduraska malobrojna i slabo naoružana vojska digla je sve što je mogla, pa i rezerviste naoružane mačetama i starim puškama, nasuprot kojih je stajala koliko-toliko naoružana armija sa automatima. Salvadorci, iako nisu imali oklope, na svoje terence su montirali čelične ploče, kako je to opisao američki diplomata Edvard Rovel, koji je bio svedok sukoba dve države. Salvadorci su brzo pod svoju kontrolu stavili grad Nueva Okotepekva. Međutim, salvadorska vojska ubrzo je ostala bez goriva i municije jer su vojnici polovinu potrošili na šenlučenje po gradu i divljačku vožnju. Honduras je odlučio da je vreme da njegova avijacija izvede povratni udar. Napad su izveli lovci iz Drugog svetskog rata „vought F4U cosair", koji su pokazali da su nadmoćni nad salvadorskim „goodyear FG-1D i cavalier mustang". Honduras je ostvario tri vazdušne pobede. Ali avioni Hondurasa uspešno su prekinuli i sve linije snabdevanja sopstvene armije i za svega nekoliko časova nastala je pat-pozicija. Salvadorci su bili zaglavljeni 20 kilometara duboko na teritoriji Hondurasa bez hrane, goriva i streljiva, nisu mogli napred, a Hondurašani su potrošili svu zalihu municije i nisu mogli agresora da isteraju sa svoje teritorije.

Mirovni plan

U početku, obe zemlje su odbijale da potpišu mir tvrdeći da su odnele pobedu. Mirovni plan Organizacije američkih država prihvaćen je tek 18. jula, kad je počelo povlačenje vojske Salvadora iz Hondurasa. Broj poginulih na obe strane u ovom stočasovnom ratu iznosio je između dve hiljade i pet hiljada civila i vojnika. Trajni mir potpisan je tek 1980. Granični spor je rešen 1992. odlukom Međunarodnog suda pravde, a konačno je primenjen 1998.

Kao crna mrlja ostala je činjenica da su civili stradali masovno i da su dve države ratovale zbog kvalifikacija za Svetsko prvenstvo. Međutim, danas ovu teoriju mnogi osporavaju, a među njima je i honduraski reprezentativac Rigoberto Čula Gomez, koji tvrdi da fudbal nije bio razlog, već samo povod za rat, koji je bio neminovan.

Fudbal se igrao i dalje

Ubrzo posle kratkotrajnog rata, u jesen 1969, nastavljeno je igranje utakmica. Salvador je porazio Haiti i otišao na Svetsko prvenstvo u Meksiko, ali je tamo neslavno prošao. Izgubili su čak tri utakmice - protiv Belgije, domaćina Meksika i Sovjetskog Saveza. Obe zemlje su se plasirale na Svetsko prvenstvo 1982, a to se ponovilo i 2010. i 2014. Prvi međusobni meč od rata Honduras i Salvador odigrali su tek 1982, uoči Mundijala u prijateljskoj utakmici. Tad već nije bilo tuče navijača, ni vojske, ni pucnjave, već samo navijanja.