ŽMURKE PO BALKANU

ŽMURKE PO BALKANU


Brojni kriminalci s područja nekadašnje Jugoslavije vešto koriste porozne granice, ali i dvojna državljanstva kako bi bili korak ispred policijskih poternica

Ako je suditi po broju i važnosti uhapšenih kriminalaca koji su se dugo nalazili u bekstvu, moglo bi se zaključiti da je mesec jul bio veoma plodotvoran. Jedno od značajnih hapšenja dogodilo se u Prištini, gde su u istoj zgradi otkriveni crnogorski državljani, pripadnici takozvanog kavačkog klana, Mario Milošević i Đorđe Pavićević, kao i Beograđanin Strahinja Đanković, navijač FK Rad. Milošević i Pavićević osumnjičeni su za ubistva i kidnapovanja počinjena u poslednjih nekoliko godina u Crnoj Gori, među kojima je i ubistvo pripadnika škaljarskog klana Radomira Đuričkovića 2016. godine. Za Đankovićem je raspisana potraga u februaru 2018. zbog sumnje da je zbog neraščišćenih kriminalnih poslova u Beogradu.

Prema informacijama pojedinih medija, u jednom od stanova se krio i Radoje Zvicer, drugi čovek u hijerarhiji kavačkog klana, za kojim je takođe raspisana poternica, ali je on uspeo da umakne. Pretpostavlja se da mu je neko na vreme dojavio da se sprema hapšenje. Policija je ovu akciju planirala desetak dana, a Zviceru je ušla u trag jer je neko vreme koristio lažna dokumenta za odlazak iz Prištine u Istanbul, Beč i Cirih. Za putovanja je navodno koristio lažna dokumenta na ime Josipa Babića iz Bosne i Hercegovine. Iako je crnogorska policija obavestila više zemalja u regionu da traga za Zvicerom, on im izmiče duže od godinu dana. Pošto je Zvicer, uz Slobodana Kašćelana, označen kao vođa “kavčana”, osim moguće veze sa međunarodnim švercom kokaina, dovođen je u vezu i sa naručivanjem i finansiranjem ubistava u Crnoj Gori.

Retki su oni kojima ne deluje neobično činjenica da su u Prištini uhapšeni srpski i crnogorski kriminalci. Iako se odavno slutilo, pa gotovo izvesno i znalo da kriminalci iz regiona međusobno dobro sarađuju bez obzira na nacionalne i političke barijere, nedavno hapšenje je to i potvrdilo. Uostalom, nije bilo prvo pošto je teritorija Kosova postala svojevrsno utočište za ovdašnje begunce, pre svega pripadnike navijačkih grupa. Primera radi, posle nereda u kojima je učestvovao na utakmici između Srbije i Albanije u Beogradu, Ivan Bogdanov se sklonio upravo na Kosovo. Prethodno je takođe na fudbalskoj utakmici reprezentacija Srbije i  Italije u Đenovi izazvao nerede. Uhapšen je i u Italiji osuđen na tri godine i tri meseca zatvora. Kasnije mu je ta kazna zamenjena proterivanjem i zabranom ulaska u zemlje EU u narednih pet godina.

Pre Bogdanova u južnoj srpskoj pokrajini krio se i Damjan Šobić, član Partizanove navijačke grupe “Alkatraz”, za kojim je raspisana poternica zbog ubistva navijača Ivana Perovića. Da je utočište našao na Kosovu saznalo se u junu 2012. kada je uhapšen u Kosovskoj Mitrovici, jer je u momentu kada ga je legitimisala policija bio naoružan. Šobić se, navodno, prethodno u jednom lokalu sukobio sa nekoliko pripadnika KPS u civilu. Pre godinu dana je uhapšen u Beogradu prilikom rutinske kontrole policije. Pripadnici Interventne jedinice su kod njega pronašli pištolj “glok” i 12 metaka.

Pretpostavlja se i da je Goran Petrović, koji je 2017. godine ubio svoju suprugu i taštu, a ranio jednoipogodišnju ćerku, uspeo da se domogne Kosova. Za njim tragaju policije sa obe strane administrativne granice. Kako su izvestili pojedini mediji, svaki trag mu se gubi kada je krenuo ka Kosovu. I za ubicu Kruševljanina Vojina Stankovića, za šta je osumnjičen Stefan Radulac, pretpostavka policije je ista – postoji velika mogućnost da se sklonio na teritoriji Kosova.

RELATIVNE KAZNE

Tek nekoliko dana posle hapšenja u Prištini usledilo je još jedno, ništa manje važno hapšenje, kada je u Crnoj Gori policija pronašla Predraga Vukojevića zvanog Madžo, bivšeg pripadnika paravojne formacije “Šakali”. Tužilaštvo za ratne zločine za Vukojevićem je tragalo zbog zločina počinjenih u Ljubeniću 1. aprila 1999. godine na Kosovu, kada je ubijeno 46 albanskih civila, a ranjeno 11. Prethodno je 2014. zbog istog zločina tužilaštvo podiglo optužnicu i protiv trojice bivših pripadnika JNA, a poternice su raspisane za Vukojevićem i Nenadom Lekićem, za kog se nagađalo da se krije u Švedskoj. Za Vukojevićem je bila raspisana i Interpolova poternica radi izdržavanja kazne zatvora od sedam godina zbog krivičnih dela trgovina drogom i teška krađa. Vukojević se od poternica uspešno skrivao pune četiri godine. Ukoliko je verovati prvim objavljenim informacijama, otkriven je zbog krivolova ribe kod Bara. O njegovoj eventualnoj ekstradiciji Srbiji odlučiće podgorički Viši sud.

Ne tako davno o ovdašnjim kriminalcima ili osumnjičenima da su počinili najteža krivična dela preovladavalo je uverenje da se skrivaju daleko od matične države. Poslednjih godina je, međutim, praksa pokazala sasvim drugačiju sliku, odnosno od kada su po smirivanju političkih napetosti i trvenja, a pred nužnošću saradnje, zemlje regiona Srbija, Hrvatska, BiH, Crna Gora i Makedonija potpisale brojne međusobne ugovore o hapšenju i ekstradiciji osumnjičenih za najteža krivična dela. Kada je uklonjena politička barijera, naredni korak je bilo menjanje i usklađivanje zakonskih odredbi koje se tiču ove oblasti, što nije išlo nimalo jednostavno. I još u potpunosti nije okončano u svim državama. U međuvremenu je Srbija sa svim državama u okruženju potpisala sporazume, međunarodne ugovore o pomoći u krivičnim pitanjima, kao i o izručenju.

Prvi, možda i najveći problem u privođenju begunaca predstavljaju dvojna državljanstva koja brojni kriminalci imaju i vešto zloupotrebljavaju. U više od 90 odsto slučajeva to su državljanstva Srbije, Crne Gore, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Nisu retki ni slučajevi posedovanja čak i tri državljanstva od navedenih zemalja. Do državljanstva se, pogotovo ranije, relativno jednostavno dolazilo. Čak i po osnovu nekog dalekog rodbinskog kolena, koje je iz drugih država s prostora bivše Jugoslavije.

Pre nekoliko godina je u Hrvatskoj rađena analiza spiska od skoro 300 osoba sa hrvatskim državljanstvom za kojima je bila raspisana poternica. Ispostavilo se da je oko 200 njih isključivo zloupotrebljavalo pogodnosti državljanstva. Osnovni problem je bio što su Srbija i Hrvatska međusobno mogle da izručuju samo državljane koji su optuženi zbog ratnog zločina ili organizovanog kriminala. Time je cela lepeza kaznenih dela, za koja su zaprećene nešto blaže kazne, ostala izvan sporazuma. Tako su brojni kriminalci s dvojnim državljanstvom bili bezbedni u zemlji u kojoj nisu počinili konkretno krivično delo.

Naime, u nacionalnim zakonodavstvima i dalje postoji nesrazmera u odnosu na zaprećenu kaznu za delo na osnovu kojih se zemlji koja traži nečije izručenje može udovoljiti. Na primer, ukoliko je uslov za izručenje kazna od najmanje četiri godine zatvora, to nije isto što i propisana kazna koja glasi – od šest meseci do pet godina zatvora. Za najteža krivična dela klasičnog kriminala su predviđene kazne od pet do 20 ili 30 godina, ali za brojna dela finansijskog ili privrednog kriminala, mito ili korupciju, sitnije pljačke i krađe, propisane kazne su od dve do 12 godina. Zbog toga je moguće veoma široko tumačenje i odlučivanje od slučaja do slučaja, što počiniocima krivičnih dela i te kako ide u korist. Ako je zaprećeno od šest meseci do pet godina, kako će da reaguju sud i policija? Da li će počinioca svrstati u grupu malog značaja ili u delo organizovanog kriminala, često se primenjuje kako je kome volja.

S druge strane, evropska Konvencija o međusobnom pružanju pravne pomoći u krivičnim stvarima je prilično jasna:

“Strane ugovornice se obavezuju da, prema odredbama ove konvencije, pružaju jedna drugoj najbržu i najširu moguću pravnu pomoć u svakom postupku koji se odnosi na krivična dela, čije krivično gonjenje u trenutku kada je zatražena pomoć spada u nadležnost sudskih organa strane molilje.”

Ujedno je, po pitanju krivičnih dela i propisane kazne za koja se može odobriti izručenje, veoma precizna:

“Izdavanje će se vršiti za dela za koja je, prema zakonima strane molilje i zamoljene strane, kao najveća kazna propisana kazna lišenja slobode ili mere bezbednosti, lišenja slobode od najmanje godinu dana ili stroža kazna.”

Privilegiju da probije led povodom izručenja hrvatskog državljanina Srbiji imao je u avgustu 2010. godine Sretko Kalinić, osuđen za učešće u ubistvu srpskog premijera Zorana Đinđića 2003. godine. Kalinić poseduje državljanstva Hrvatske i Srbije, pa je tek posle sudskog postupka i njegovog pristanka da bude predat Srbiji, njegovo izručenje odobrio tadašnji ministar pravosuđa Hrvatske. Da je Kalinić kojim slučajem želeo da služi kaznu u Hrvatskoj, sud bi morao da odlučuje i o tome. Međutim, s obzirom na to da je osuđen za najteže krivično delo i da ga je Srbija tražila radi razjašnjenja i brojnih drugih zločina koje je počinio, izvesno je da su ga savetovali da odustane od nepotrebne prepirke s državom.

UPORNOST KALINIĆA

Upravo Kalinićeva upornost da dođe do dvojnog državljanstva ilustruje koliko je kriminalcima do njih stalo. Još u avgustu 2006. on je falsifikovao potpis, priložio lažnu ličnu kartu i svoje fotografije i u zagrebačkoj policiji tražio pasoš na ime druge osobe. Zatim je i početkom 2009. godine na tuđe ime tražio još jedan pasoš u Konzulatu Hrvatske u inostranstvu, priloživši uz svoju fotografiju, domovnicu, izvod iz knjige rođenih, ličnu kartu i potvrdu o odjavi prebivališta na ime druge osobe.

Trenutno se na poternici Interpola u Srbiji nalazi više od 20 osoba. Većina, naravno, ima dvojno, neki i trojno državljanstvo. U ovu grupu traženih nisu uvršteni oni za kojima traga isključivo MUP Srbije, jer se ti podaci ne objavljuju.

Među onima koje potražuje Interpol je Nemanja Ristić kojeg crnogorsko tužilaštvo tereti da je član organizovane kriminalne grupe koja je za izborni dan planirala upad u Skupštinu i ubistvo Mila Đukanovića. Za Ivanom Milovanovićem se traga zbog pljačke juvelirnice u Limasolu 2012, kada je s trojicom saučesnika ukrao nakit i satove u vrednosti od 950.000 evra. Iako su mediji 2016. preneli da je uhapšen u Nemačkoj, on se i dalje nalazi na crvenoj poternici.

Crna Gora već 12 godina traga za srpskim državljaninom Komnenom Čpajkom, osuđenim pred Višim sudom u Podgorici na 30 godina robije zbog svirepog ubistva Lazara Draškovića i Mladenke Janković 2006. u Budvi.

Izet Ajdinović je na Interpolovoj poternici jer je osumnjičen da je učestvovao u oružanoj pljački u Luksemburgu 2013. godine, od kada je u bekstvu. Navodi se i da je član kriminalne organizacije koja se bavi krađama, otmicama i ucenama. Ovog Novopazaraca traži i Evropol koji ga je označio kao jednog od pet najtraženijih begunaca u Evropi. Ajzdinović je ranjen krajem januara 2016. u pucnjavi u Novopazarskoj banji, ali nije uhapšen nakon što je pušten iz bolnice.

Za Davorom Elezom je 27. jula 2016. Interpol BiH raspisao crvenu poternicu za ubistvo, zaveru, pranje para. Srpski i bosanski istražitelji veruju da je Davor Elez bio egzekutor grupe koju je predvodio njegov brat Darko Elez, osuđen kao vođa kriminalne grupe koji kaznu služi u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Davor ima bosansko i srpsko državljanstvo, kao i Slobodanka Tošić, jedina žena na crvenoj poternici Interpola. Ona je bivša misica BiH, osuđena za saučesništvo u ubistvu kriminalca Đorđa Ždrale 2006. godine u Istočnom Sarajevu. Bivša misica se dovodi u vezu s kriminalnom grupom Darka Eleza. Sud BiH je Slobodanku osudio na dve i po godine zatvora. Kaznu je izdržavala u kućnom pritvoru u Han Pijesku, odakle je navodno i pobegla.

Boško Lukić je 20. decembra 2014. pravosnažno osuđen na 14 godina zatvora za zločine u Ključu 1992. Apelaciono veće je utvrdilo da je Lukić, u svojstvu komandanta Opštinskog bataljona Teritorijalne odbrane, vršio progon nesrpskog stanovništva. Poseduje bosansko i srpsko državljanstvo, kao i Svetozar Kosorić za kojim je raspisana međunarodna poternica zbog genocida. Još nekoliko muškaraca sa ovog spiska, vlasnika dvojnog državljanstva, traži se zbog ratnih zločina, drugi su na spisku zbog pljački, zlostavljanja, pronevera novca…

 

Interpolove boje

U zavisnosti od boje Interpolovih poternica, razlikuje se i njihova sadržina.

Crvena – najpoznatija, raspisuje se za počiniocima najtežih krivičnih dela, koji moraju da budu uhapšeni i izručeni.

Žuta – međunarodna objava za pronalaženje nestalih lica.

Narandžasta – upozorenje policiji, državnim službama i internacionalnim organizacijama o potencijalnim opasnostima.

Plava – obaveštenje o prikupljenim podacima o beguncu ili njegovim kriminalnim aktivnostima.

Zelena – raspisuje se kako bi se dobila obaveštenja ili dala upozorenja o bivšim osuđenicima za koje se sumnja da mogu da počine krivično delo u drugim zemljama.

Crna – raspisuje se za identifikaciju tela.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar