SRBIJA LEŽI NA MASOVNIM GROBNICAMA: Zločin o kojem i danas ćutimo

SRBIJA LEŽI NA MASOVNIM GROBNICAMA: Zločin o kojem i danas ćutimo


U komunističkom teroru od septembra 1944. go februara 1945, za samo pola godine, ubijeno je oko 59.000 mahom civila, bez suđenja i prava na odbranu. To je šestina američkih vojnih žrtava u Drugom svetskom ratu. Posmrtni ostaci likvidiranih u Srbiji nalaze se u rakama bez ikakvih obeležja, gde su tajno pokopani četnici, Mađari, Folksdojčeri

„…Iz priloženog spiska Ozne vidi se koliko smo ih do sada likvidirali. Trebalo bi još toliko da ih bude. Kod likvidacija koje zahtevaju konspiraciju pomalo smo grešili, ali sada već uspevamo da se bolje organizujemo. (…) Likvidaciju vrši bataljon. Vrše ih trojke i petorke, ali one ne znaju koga likvidiraju. Na likvidaciji isprobavamo ljude, jer to je jedan od najboljih načina koji stoji na raspoloženju. Njegova odlučnost, revolucionarnost, beskompromisnost, mržnja prema neprijatelju izražava se tu najbolje. Ko ne može da ubije neprijatelja, taj teško i skoro nikako ne može biti komunista…” (izveštaj Okružnom partijskom komitetu u Beogradu novembra 1944. godine).
Ciničnom igrom reči, sudbine, ali i komunističke ideologije i propagande, nešto što je nazvano Odeljenje za zaštitu naroda u smrt bez suđenja poslalo je više desetina hiljada ljudi.
Teror koji je zloglasna Ozna počinila još od oslobođenja Beograda krvlju je natopio državu u nastajanju. Mnogi smatraju da je bukvalno primenjivanje real-politike opravdano jer bi u suprotnom bilo samo pitanje trenutka kada bi se, po odlasku Nemaca, razbuktao građanski rat ili buknuo neki novi. Morala se izgraditi nova država… Međutim, ne treba imati nikakvu iluziju o tome da bi stvari izgledale drugačije da su gubitnici dobili priliku da prave i pišu istoriju. U svakom slučaju, jame nam ne ginu.
Ipak, ono što se tek poslednjih godina stidljivo pomalja jeste činjenica da je komunistička vlast počinila zločin. Po sada postojećoj dokumentaciji, reč je o 59.000 ljudi, uglavnom civila, koji su ubijeni u periodu od septembra 1944. do februara 1945. godine.
Nešto što se u početku nazivalo obračun sa zločincima, neprijateljima vlasti ili saborcima okupatora, pripadnicima pokreta Dragoljuba – Draže Mihajlovića, sa „zabrađenim i pijanim” četnicima brzo se pretvorilo u planirani pokolj. Tako su kao „neprijatelji naroda”, „izdajnici”, „špijuni”, „jataci”, pa čak i kao „prostitutke” ljudi s olako prilepljenom etiketom završavali na spisku za streljanje. Bez suđenja, svedoka i dokaza. Metak u čelo, pa u jamu. Neobeleženu.
Tako danas baratamo podatkom da u Srbiji ima 211 lokacija na kojima se nalaze masovne grobnice iz ovog perioda, da gotovo svaki grad u Srbiji ima makar jednu jamu, dok veći gradovi broje između 15 i 20 – tu su park Kraljevica u Zaječaru, Slavnik i Lapotince kod Leskovca, Bubanj u Nišu, Bagdala u Kruševcu, Peti puk u Valjevu, most preko Save kod Šapca, Metino brdo kod Kragujevca, parking u „Fijatovoj” fabrici u Kragujevcu, Smederevska Palanka, jezero Perućac, Čajetina, Bajina Bašta – samo su neke od ukupno dvestotinak „pasjih grobnica”. U Somboru se na mestu bivšeg logora, odakle su Podunavski Nemci odvođeni na streljanje, i danas nalazi autobuska stanica, a taj deo grada Somborci i dalje simbolično zovu – Logor.

Na kostima se deca igraju
U Beogradu ih je mnogo – Žarkovo, Ada Ciganlija, Košutnjak, Senjak, Rakovica, Topčider – letnja pozornica, bolnica na Banjici, Belimarkovićev voćnjak, Marinkova bara, Obilićev stadion, park Manjež, turska ambasada, Cvijićeva, Hala pionir, Kalemegdan, okolina Kule Nebojše, stadion „Grafičar”… Namerno, na većini lokacija izgrađeni su sportski tereni ili stambena naselja kako bi se „neprijateljima” zatro trag u svakom smislu. Ironično, to su dugo već mesta za razonodu.
Poslednje što je otkriveno jeste grobnica dvojice ubijenih u srpsko-srpskom ratu na planini Jelici, u blizini Čačka. Raku bez obeležja iskopali su, pomoću skenera, pripadnici Ravnogorskog pokreta i lokalne komisije za istraživanje tajnih grobnica. Utvrđeno je da su u njoj tela Jaroslava Milutinovića i Radoslava Radonjića iz sela Jezdine, koji su pre nekoliko godina rehabilitovani jer su „lišeni života bez presude, kao žrtve progona i nasilja iz političkih i ideoloških razloga”.
Radonjićev sestrić Miloš Gostiljac iz Čačka za „Ekspres” kaže da u narodu ne postoji realna percepcija ovog istorijskog problema.
– Nas Čačane su učili da nas sistem ne voli, tako smo odrastali, kao progonjeni deo države. Meni nikad šovinizam nije bio blizak, čak ni nacionalizam u lošem smislu. Ne mislim da smo kao Srbi najbolji ili najlepši, ali treba utvrditi istinu. Moj ujak je bio muzičar, nije pripadao četničkom pokretu, i moja majka je želela da ga rehabilituje. U tome je uspela tek 2008. godine. Podržao sam je bez ikakve političke pozadine, jer to je dug prema njoj. Treba da znamo sve pojedinosti o teroru, jer to je deo istorije svih nas, posebno u zapadnoj Srbiji. Ujak je nastradao samo zbog toga što nije želeo da svira na komunističkim zabavama, nije bio vojnik uopšte – ističe Gostiljac, priznajući da se sudbina Radoslava Radonjića prećutkivala čak i u krugu najuže porodice, što pokazuje razmere straha.

Naredbom br. 1253 MUPA DFJ od 18. maja 1945. godine, sve grobnice „narodnih neprijatelja i fašista” oglašene su tajnim; bilo ih je potrebno prikriti i „ukloniti sve tragove” o njihovom postojanju i ne dozvoliti pristup lokacijama. Ali zašto nijedna od 211 masovnih grobnica ni 70 godina kasnije nije obeležena?

Da je nad njegovim ujakom i hiljadama drugih počinjen zločinu s predumišljajem, koji je morao da se sakrije, pokazuju – osim neobeleženih „pasjih jama” – i dokumenta koje je porodicama ubijenih izdavala Ozna, zabranjajući im da na grobnicima daju pomen ili upale sveću. Kako u svom naučnom radu tvrdi istoričar Srđan Cvetković sa Instituta za društvenu teoriju i bivši sekretar vladine Komisije za otkrivanje tajnih grobnica, u početku, dok se sistem još nije sasvim uspostavio, ponegde, kao u Zaječarskom okrugu, porodice streljanih su obilazile lokacije, odakle su silom rasterivane.
„Tako su arheolozi prilikom ekshumacije tajne grobnice u krugu fabrike „Fijat” najpre pronašli nedogorele sveće ispod sloja asfalta kojim je grobnica bila prikrivena. Sahrana i obilazak tajnih grobnica, protivno svim ljudskim i hrišćanskim normama, rodbini je bila strogo zabranjena, kao i svaki pristup lokaciji i mestu egzekucije. Otkopavanje pobijenih u tajnim grobnicama bilo je ozbiljno krivično delo. Naredbom br. 1253 MUPA DFJ od 18. maja 1945. godine, sve grobnice „narodnih neprijatelja i fašista” oglašene su tajnim; bilo ih je potrebno prikriti i „ukloniti sve tragove” o njihovom postojanju i ne dozvoliti pristup lokacijama. Na tim su mestima počeli da niču parkovi, stadioni, kafane, i ti grobovi do danas stoje neobeleženi i neopojeni, pritisnuti sedam decenija dugom zabranom i ćutanjem. Nasuprot dosad uvreženom mišljenju u javnosti, o streljanima i odbeglima se ipak vodila detaljna i precizna dokumentacija tajne policije i bezbednosnih organa, pa otud postoje detaljni spiskovi, dosijei i čitave ukoričene knjige antinarodnih elemenata. Pored njihovih imena stajalo je najčešće samo: DM (Pokret Draže Mihailovića), SDS, ZBOR, narodni neprijatelj, jatak, ili saradnik. Za žene je pisalo špijunka, jatak, prostitutka…Nije redak slučaj da se među streljanima nađu i maloletna lica. Bilo je slučajeva da se greškom strelja lice sa istim imenom i prezimenom kao tražena ličnost, a onda se u izveštaju kaže „nema veze, i on je bio neprijatelj današnjice”, navodi Cvetković.
To potvrđuje i iskrenost koja je progovorila iz šefa Ozne za Jugoslaviju Aleksandra Rankovića, koji je 1947. priznao da se skoro polovina ljudi u zatvorima tih godina našla „greškom”, samo zahvaljujući doušnicima i namigivanju pravovernih komunista.
Cvetković tvrdi da to nasilje nije bilo plod ekscesa ili vanrednog stanja, već deo detaljno razrađenog plana pretvorenog u trajan, totalan i savršen represivni sistem kojem je gospodarila sveprisutna tajna služba oslonjena na policiju, vojsku i, naravno, tužilaštva i sudove, koji su u staljinističkim društvima neodvojivi deo vlasti. Tajna policija je bila kičma represivnog aparata i svojevrsni – nemilosrdni mač revolucije.
– Nasilje je imalo svoj tok i lako se uočavaju izvesne pravilnosti u njegovom kretanju, koje se uopšteno mogu pratiti kroz tri faze. Najpre su tokom 1944-1946. bili pogođeni ostaci predratne političke, privredne i kulturne elite kroz mahom lažne i paušalne optužbe za kolaboraciju i ratne zločine. Ova opozicija van fronta likvidirana je na dva načina: najpre vansudski, masovnim streljanjima, a zatim i sudski, kroz sudove časti, civilne i vojne sudove. U drugom stupnju, tokom 1946-1948, na meti su bili takozvani saputnici revolucije, saveznici revolucionarnih partija, mahom socijalisti i levi zemljoradnici, osuđivani pod optužbom da su špijuni zapadnih sila. Konačno, u trećem talasu od 1948. do 1953, ali i kasnije, stradali su i otpadnici s partijskog kursa nakon sukoba s dojučerašnjim idolom svih komunista – Staljinom. Od svih ovih oblika nasilja viđenog u vreme komunističkog režima, najintenzivniji je period revolucionarnog terora po oslobođenju, koji je nosio i inerciju građanskog rata – piše on, i dodaje da ta divlja čišćenja nisu bila plod neke anarhije i samovolje, već dobro izrežirane predstave najviših partijskih instanci da se neprijatelji smaknu dok rat još nije gotov i dok ne počnu da rade sudovi.
– Zajedno s pojedinim istinskim kolaborantima i mogućim ratnim zločincima, koje je svakako trebalo kazniti, stradalo je na hiljade lica koja su drugačije politički mislila, imala neko bogatstvo ili su se samo zamerila nekom lokalnom komunističkom moćniku – navodi Cvetković.
Po istovetnom receptu, od Vranja do Subotice, likvidacije su imale sličan scenario. Lica su u istražnom zatvoru često podvrgavana najrazličitijim oblicima torture, mučenjima i silovanjima, i tu nam saznanja o oblicima nude najneverovatnije i najsvirepije oblike (čupanje noktiju, vešanje za polni organ, sakaćenja, prebijanja itd.). Tako su, na primer, u zgradi Ozne na Obilićevom vencu, današnja zgrada Tanjuga, maja 1945. mučeni studenti opozicionari Đorđe Grujić i Žinet Todorović, pa je nakon što su podlegli mukama obnarodovano da su se bacili kroz prozor zgrade, što nije bio redak slučaj u tom vremenu.

U početku su to nazivali „obračun sa zločincima, neprijateljima vlasti ili saborcima okupatora, pripadnicima pokreta Dragoljuba – Draže Mihajlovića”, a brzo se pretvorilo u planirani pokolj. Tako su kao „neprijatelji naroda”, „izdajnici”, „špijuni”, „jataci”, pa čak i kao „prostitutke” završavali na spisku za streljanje

Posle kratkog boravka u istražnom zatvoru, zatvorenici su, po pravilu, bez suđenja, vezani telefonskom žicom i obično samo u donjem vešu odvođeni u grupama od 15 do 30 na stratišta. Beleže se slučajevi likvidacije lica ranjenih ratnih zarobljenika koji su direktno iz bolnica sprovođeni na streljanje. Tokom noći ili pred zoru streljani su najčešće na lokacijama na obodima gradova, u krugu samih kasarni, na obalama reka i na drugim mestima. Samo tokom jedne noći, 31. oktobra 1944, na lokaciju Lapotince kod Leskovca izvedeno je 81 lice. Streljački vod je brojao obično 15-30 vojnika KNOJ-a, od kojih nisu svi imali metak u cevi.

Postoje evidencije
Prilikom streljanja često su i sami dželati dobijali nervne napade i preživljavali krize. Ima primera da su lica na streljanje odvođena u druge gradove kako se ne bi prepoznala međusobno sa egzekutorom ili su u streljačkom stroju bili ljudi iz drugog kraja. Postoje, nažalost, i mnogi primeri streljanja maloletnih lica, učenika, kao Žive Kovanovića iz Kragujevca. Porodicama koje su posećivale zarobljenike i donosile hranu i ogrev u zatvor sve do same egzekucije naređivano je da ne dolaze više. Ponegde su i javno čitani spiskovi streljanih (Banjica-Beograd) ili deljene potvrde o streljanima (Obilićev venac, Beograd) kako bi se ubijeni „po drugi put ubili”. Stavljanje kriminalaca i poštenih građana na isti spisak trebalo je da osramoti i porodice ubijenih.
Streljana lica su često plitko zakopavana u više redova i prikrivana kamenim pločama (npr. potok Zmijanac kod Boljevca ili Guvnište kod Vlasotinca) kako bi se onemogućio pristup i raznošenje kostiju od strane životinja. Naredbom o asanaciji terena, takve tajne grobnice su i kasnije dobro prikrivene i maskirane, a može se očekivati da, kao što je to slučaj sa spiskovima streljanih, negde u arhivama postoji i elaborat s preciznom mapom lokacija tajnih grobnica u Srbiji.
E, tu dolazimo do odgovornosti naše generacije. Ako oficir Ozne ili njegov sin nisu mogli da govore o tome gde su pobacana tela žena, dece i staraca, zašto danas, 70 godina kasnije, ne možemo da stavimo tablu ili podignemo bar jedan spomenik na 211 lokacija gde su tajne grobnice? U njima su četnici, seljaci, radnici, zanatlije, muzikanti, ali i Folksdojčeri i Mađari u Vojvodini, i njih je, bar ono što je dosad popisano, skoro 60.000, a sumnja se da ih je i daleko više. Dedijer je govorio da je u posleratnom teroru nastradalo oko 200.000 ljudi.
Srđan Cvetković i u razgovoru za „Ekspres” kaže da su ti podaci dostupni u arhivima Jugoslavije, Vojvodine, ali ne možete doći do arhiva BIA, bivše Državne bezbednosti.
– Višegodišnjim radom u komisiji popisali smo 30.000 streljanih bez suđenja. Oko 2.800 je imalo presude (neke su i lažirane), a ostali su nastradali u logorima i Folksdojčeri iz Vojvodine. Ukupno ih je 59.912. Taj broj nije konačan jer nam nedostaje dokumentacija iz Beograda, Šapca, Kragujevca… Evo, danas sam dobio pet novih imena. Ta baza se stalno prerađuje. Bilo je tu žena, dece, staraca i nedužnih, iako niko ne spori da je bilo i krivih – napominje Cvetković i dodaje država ne želi da se bavi tim problemom.
– Rasformirana je Komisija za istraživanje još od promene vlasti, jer su je doživljavali kao „Homenovu”, budući da ju je u javnosti najčešće zastupao Slobodan Homen. Međutim, niko im nije branio da postave nove članove. Prvo se odugovlačilo, da bi na kraju, 2015, zvanično ugašena. Nezainteresovanost države videla se i 2010, kada je tužilaštvu, odnosno državi trebalo skoro godinu i po dana da postupi po našim otkopavanjima masovne grobnice kod jezera Perućac. Zato sam istupio iz te komisije. Od 211 grobnica od Subotice do Vranja, samo je nekoliko ekshumiranih jer nema para da se svuda rade iskopavanja, ali bi mogla da se obeleži grobnica. Ti ljudi nemaju ni civilizacijska obeležja ni krstove. Zato smo pokrenuli inicijativu da se u Lisičjem jarku podigne spomenik žrtvama komunističkog terora, a 4. novembra će im biti održano opelo. Postoji spomenik nastradalim Nemcima, ali ne i Srbima – zaključuje Cvetković.

VALJEVO LEŽI NA MASOVNIM GROBNICAMA

Ivan Milosavljević, član i pravni savetnik Ravnogorskog pokreta iz Valjeva, nabrojao nam je nekoliko mesta na kojima su stratišta četnika u ovom kraju, a da nijedna od grobnica nikada nije iskopana niti obeležena.
– U mestu Duboka Vrtača, u selu Kovačice, zvana Pruževine, bačen je, između ostalih, major Budimir Ilić, vojvoda cerski, sin učitelja iz Petnice. Njega je Ozna ubila u zgradi suda u Valjevu, a telo su mu odneli u Kovačice. U samom Valjevu, ispod parkinga u centru grada između Privrednog i Prvog osnovnog suda, nalazi se velika grobnica. Takođe, gradsko naselje Peti puk leži na kostima nedužnih civila koje su komunisti poubijali krajem i posle rata. Naravno, bez suđenja. Dalje, sela Kamenitovac, na izlasku iz Valjeva, prema Užicu, Pakljansko vrelo, Žabari, Babina Luka kod crkve, gde je ubijen predratni predsednik opštine Popučke… Sve su to masovne grobnice našeg kraja. Zaključno s Maljevačkim jarugama, gde je pobijeno nekoliko hiljada ljudi – navodi Milosavljević i dodaje da se nada da će doći vreme da se o tim stvarima više ne ćuti, već da država istraži i obeleži svako od ovih stratišta.

DRAŽA I ROMANOVI UBIJENI ISTOG DANA

Slučajno ili ne, general Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljub – Draža Mihajlović, posle fingiranog sudskog procesa, odveden je na streljanje 17. jula 1945, na isti dan kada je 1918. boljševička vlast ubila carsku porodicu Romanov u Rusiji.
Kao neko ko je bio na čelu nesumnjivo najpopularnijeg pokreta na teritoriji Srbije do 1944, Draža je bio oličenje svega onoga protiv čega su se komunisti borili kad su se izborili s fašizmom. Draži i bivšem predsedniku emigrantske vlade Slobodanu Jovanoviću, zajedno sa još 22 optuženih, presuđeno je po kratkom postupku. Njih 11 osuđeno je na smrt, a devetoro je streljano zajedno s Mihajlovićem na tajnoj lokaciji da im se posmrtni ostaci nikada ne nađu. Obimna i dugačka optužnica teretila je sva lica za „političku i vojnu saradnju s okupatorom”, kao i za „organizovanje, podstrekivanje na izvršenje nebrojenih zločina”. Iako se radilo o ličnostima na različitim, pa i suprotstavljenim ideološko-političkim pozicijama tokom rata (nedićevci, ljotićevci, JVuO, građanski političari), njima je proces objedinjen, a razlike u načinu, stepenu i motivama saradnje s okupatorom nisu u dovoljnoj meri uzimane u obzir.

3.000 ljudi u Srbiji osuđeno je na smrt samo tokom 1945. od vojnih sudova, što je više od 60 odsto svih smrtnih kazni od postanka moderne Srbije

KO JE SVE UBIJEN?
* 9.417 zemljoradnika
* 3.540 domaćica
* 2.727 zanatlija
* 2.033 žandara
* 1.037 činovnika
* 912 trgovaca/kafedžija
* 869 radnika/nadničara
* 848 vojnika/oficira
* 442 učenika/studenta
* 363 učitelja/profesora/inženjera
* 276 političara, /predsednika opštine/sreskih načelnika
* 157 sveštenika
* 151 industrijalac/fabrikant
* 124 advokata/sudije
* 104 lekara/apotekara
* 80 glumaca/muzikanata
* 73 novinara
* 1.048 ostalih
podaci Državne komisije za tajne grobnice

4 komentara

Dodajte komentar
  1. 2
    Duško Arnautovic

    U Valjevu su POUBIJALI oko 4000 ljudi na petom puku. Kasnije su iskopali kosti mučenika i odneli u nepoznatom pravcu. Na tom mestu podigli su kasnih 50- TIH CIGLANU. Kakva paralela sa Sarajevom gde su na cigani ubijali srbe. Inače stratište peti puk u Valjevu je u okviru vojnog poligona koji ni do dana današnjeg nedaju ni po koju cenu. Jedan od najlepših delova grada u površini od oko 50 hektara. Postoje priče da su na PLISADAMA kod Valjeva POKLALI oko 300 ljotićevaca (oko pet kilometara od centra Valjeva) jojjjjj sisu im jebem KOMUNISTIČKU. Pozdrav od POTOMKA KRALJEVIH OFICIRA GARDE POREKLOM iz STRUGANIKA

  2. 3
    Duško Arnautovic

    SAKRIVANJEM STRATIŠTE I BRISANJEM PAMĆENJA UDARILI SU TEMELJ VLASTI NJIHOVIM MASLEDNICIMA. NJIHOVI NASLEDNICI POSTALI SU UGLEDNI GRADJANI, SUDIJE ADVOKATI PRIVRRDNICI. I DANAS DRŽE OKUPACIJU MOG GRADA.

  3. 4
    Duško Arnautovic

    NAJBITNIJE ARHIVE NIKADA NISU DRŽALI U CENTRALI UDBE NA BANJICI NEGO PO PRIVATNIM ARHIVAMA, SVOJIH SARADNIKA KOJE ČUVAJU BOLJE NO SVOJE ŽIVOTE.

+ Ostavite komentar