BELI MANTIL NEMAČKE BOJE

Srbija se prošle godine našla na 20. mestu na listi kvaliteta zdravstvenog sistema od ukupno 34 evropske zemlje. Iako bi po broju oboljenja i infekcija, smrtnosti, vremenu čekanja na terapiju onkoloških pacijenata, pa i rezultata u oblasti transplantacije organa trebalo bolje da se kotiramo, subjektivni osećaj pacijenata bio je presudan. Kako se danas osećate?

Nekada se, kažu, znalo - advokat, lekar, profesor su unosne i poštovane profesije. Treba uložiti mnogo rada, truda i vremena, ali sve se to na kraju isplati. Od svega ta advokatura ostade nekako najlukrativnija. Barem u Srbiji, dok su zdravstvo i obrazovanje dobili epitet teških i tromih resora, na kojima se nemilice smenjuju ministri. Verovatno najbolju dijagnozu našeg zdravstvenog sistema poslednjih nekoliko decenija dao je sam otac medicine Hipokrat rekavši da je „lečenje stvar vremena, a u nekim slučajevima stvar prilike“, iako sigurno nije imao na umu lečenje jednog sistema. Kao i u svakom lečenju, najvažniji je subjektivan osećaj pacijenta, a u ovom slučaju on nije dobar. Građani Srbije više nemaju poverenje u bele mantile, a na sam pomen odlaska kod lekara svi zamisle ustajanje u cik zore, predavanje knjižica i višesatno čekanje. Iako smo se u međuvremenu malo modernizovali, a dolaske kod sada izabranih lekara opšte prakse zakazujemo telefonom, redovi kao da se nisu smanjili. A ni birokratija. Doduše, sada je digitalizovana.

Svakodnevno je moguće čuti da su teško bolesnim pacijentima operacije zakazane za dogodine, da na previjanje treba poneti sopstveni zavoj, da nema slobodnih kreveta, da Hitna pomoć neće ili nema vremena da dođe, da treba dati stotinak evrića za mito ili iskeširati analize kod privatnih lekara. Kod njih se sve završi za dan ili dva...

Upravo zbog te percepcije, kažu upućeni, Srbija nije uspela da se plasira na neko bolje mesto na listi evropskih zdravstvenih sistema koje je objavio Evropski zdravstveni potrošački indeks, te se prošle godine našla na 20. mestu među 34 države Evrope. Iako bi po svim drugim parametrima (broj oboljenja i infekcija, smrtnost, vreme čekanja na terapiju onkoloških pacijenata, rezultati u oblasti transplantacije organa...) trebalo nešto bolje da se kotiramo, subjektivni osećaj srpskih pacijenata bio je presudan. Iako je to pomeranje na lestvici (za četiri godine poboljšali smo poziciju na EHCI listi za 14 pozicija) u javnosti predstavljeno kao ogroman uspeh, ne možemo a da se ne zapitamo kako smo mi to tek na 20. mestu kad imamo najbolje, najobrazovanije, najsnalažljivije ljude? Imamo, ali u Nemačkoj...

Svake godine ogroman broj srpskih lekara i medicinskog osoblja pakuje kofere i odlazi u uređenije države Evrope. Razloga za to je mnogo. Od niskih plata, loših uslova rada, do korupcije, loše efikasnosti sistema, neizvesnih primena zakonskih propisa... Tako u Srbiji postoji ukupno 355 zdravstvenih ustanova, od čega 159 domova zdravlja, u kojima, prema podacima Lekarske komore Srbije iz 2016. godine, radi 103.768 zaposlenih. Od toga, na 1.000 stanovnika dolazi svega 2,8 doktora, koji su opet sve stariji jer je prosečna starost lekara u Srbiji 52 godine.

Sve počinje od plate

Iako prema resursima Srbija ne zaostaje mnogo za Evropom (u granicama evropskog proseka je i raspoloživa oprema, broj skenera, mamografa ili magnetnih rezonanci, dok je samo Austrija iznad nas po broju bolničkih kreveta), na 100.000 stanovnika imamo 308 lekara opšte prakse, dok EU u proseku ima 360. Daleko veći problem je znatno manji broj medicinskih sestara i tehničara. Na 100.000 stanovnika angažovano ih je 628, prosek EU je 1.199, a u Holandiji čak 1.441.

Na sve to svega šest odsto lekara zadovoljno je platom u Srbiji, dok je čak 88 odsto lekara, kako tvrde, iskusilo verbalno nasilje na radnom mestu, a njih 17 odsto bilo je fizički napadnuto. Zbog svega toga, prema podacima Komore lekara Srbije, godišnje se izda oko 800 sertifikata lekarima koji žele da odu u inostranstvo. To ne znači da toliki broj lekara zaista i ode, a opet, postoji i mnogo onih koji preko vikenda ili sezonski rade u državama regiona, gde taj isti dokument nije potreban. Konačnu brojku, čini se, nema niko. Pa čak ni Ministarstvo zdravlja, jer bi nam je valjda u suprotnom na naš zahtev dostavili.

Direktorka Lekarske komore Beograda Olga Popović Mladenović za „Ekspres“ kaže da u Beogradu trenutno ima oko 14.000 lekara, od kojih radi njih 9.000, dok je u celoj Srbiji oko 27.000 lekara, ali ne rade svi.

- Mladi lekari odlaze u inostranstvo iz raznih razloga. Tamo se dobro snalaze, zadovoljni su platom i uslovima, dobiju specijalizaciju i dobro je što bez straha odlaze iz zemlje i što EU priznaje naše diplome. Međutim, problem je što se u Srbiji smanjuje fond lekara specijalista. Taj problem imaju i neke druge zemlje. Recimo, u Britaniji se dugo čeka na operaciju kuka i katarakte. Drugo je pitanje kako će se organizovati zdravstveni sistem kad mnogi lekari odu u penziju. To je problem menadžmenta, organizacije domova zdravlja, bolnica. Zabrana zapošljavanja je postojala, ali se i to promenilo. Počelo je zapošljavanje i idealno bi bilo da svi odmah počnu da rade, da ne zaboravljaju gradivo, pa makar i za malu platu. Veoma je važno da postoji kontinuitet u radu - kaže Popović Mladenović.

Bivši direktor Komore lekara Srbije Dragan Delić za „Ekspres“ ističe da nije problem samo veliki broj lekara koji odlazi iz Srbije, već i veliki broj onih koji prelaze u privatnu praksu. - Dok sam bio direktor Komore, najveća muka mi je bila kada sam morao da stavljam paraf na saglasnost koja je potrebna za odlazak naših najboljih lekara. Čak su nas zvali iz nemačke lekarske komore da nam zahvale što odobravamo tako dobrim lekarima da dođu kod njih. Očigledno odlaze vanserijski ljudi. Bitan je kvantitet, ali ipak je važniji kvalitet. A gde su kolege koje su otišle u privatnu praksu? Odlazile su čitave ekipe ljudi - kaže Delić, i dodaje da se opšta slika zdravstva poslednjih nekoliko godina promenila, a kao primer navodi izgradnju Kliničkog centra u Nišu.

- Međutim, sve je to dosta heterogeno. Menja se samo u određenim mestima jer imate, recimo, Infektivnu kliniku, gde se ništa ne menja, gde je vreme stalo i gde su uslovi i za bolesnike i za lekare neprimereni 21. veku. Ne vredi ni to što protestujemo... Imamo čak odluku da treba da se napravi nova infektivna klinika, ali sve je to mrtvo slovo na papiru. Očigledno neki dobijaju, a neki ne. Pitanje je ko definiše prioritete i da li su oni poznati. Nedostaje jasno definisana situacija i plan, a mi ne znamo ni broj lekara koji odlazi iz države. Te podatke bi morali da imaju ministarstvo i „Batut“. U svakom slučaju, daleko je veći broj onih koji izlaze iz sistema nego onih koji ulaze i koji tek treba da uče. Neophodna nam je tačna procena broja potrebnih lekara za pet ili deset godina, treba odrediti koliko dece će svake godine upisati medicinu. Bojim se da već sada trećinu studenata spremamo za inostranstvo, trećina će se zaposliti, dok će ostali biti na birou. Kadrovska politika je ozbiljna stvar i ne treba se njome baviti površno.

Više izdvajamo od Evrope

Istraživanje „Koliko je efikasno zdravstvo u Srbiji“, objavljeno na onlajn platformi MONS-a (Monitoring socijalne situacije u Srbiji), pokazalo je da Srbija u odnosu na BDP za zdravstvo izdvaja čak 10,38 odsto, što je znatno više u odnosu na Crnu Goru i neznatno iznad proseka EU. Problem je što ovi podaci ne obuhvataju samo državno izdvajanje, prema kojem je Srbija ispod proseka, već i privatna izdavanja, koja su kod nas najviša među posmatranim zemljama - od oko 40 odsto, dok je prosek evropskih zemalja negde oko 20 odsto. Kada je reč o troškovima po glavi stanovnika, Srbija prednjači u odnosu na Crnu Goru i Makedoniju, sa iznosom od oko 1.200 dolara. Ipak, to je gotovo upola manje u odnosu na Hrvatsku i skoro tri puta manje od proseka u Evropi, pri čemu su i dalje visoki izdaci koje plaćaju naši građani u odnosu na javna sredstva.

Rade na crno

Tu se javlja i problem prelivanja privatne prakse umesto da se konačno uvede javno-privatno partnerstvo, u kojem će pacijenti samo sa svojom zdravstvenom knjižicom moći da biraju da li žele da odu kod državnog ili privatnog lekara. To je urađeno samo u određenim segmentima, poput lečenja katarakte i vantelesne oplodnje, zbog čega se i smanjio pritisak na državne ustanove i liste čekanja. - Nikada nisam radio u privatnoj praksi i odbijaću takve ponude dokle god radim u državnoj instituciji. Međutim, činjenica je da je pregled specijaliste u državnom sistemu pre godinu dana koštao 284 dinara, dok je kod profesora mog ranga bio oko 400 dinara. U privatnoj praksi taj isti pregled košta oko 5.000 dinara. To su ogromne razlike u vrednovanju rada. Plate su u državnom sektoru ponižavajuće i razumem lekare koji odlaze. Nedavno je objavljeno da je prosečna plata u zdravstvenom sistemu 55.000 dinara. Pa, neurohirurg bi trebalo da ima platu kao pilot „Er Srbije“. Svuda u svetu je lekarska profesija najviše plaćena i cenjena. Kod nas je prosečna plata ispod proseka svih društvenih delatnosti u Srbiji, ispred nas su čak i saobraćaj i građevina... Zaista smo poniženi. I to ne samo lekari već i medicinske sestre i tehničari - kaže Delić, dok Mladenovićeva ističe da rad na crno u privatnim klinikama predstavlja ogroman problem:

- Postoji veliki broj rada na crno, bez ugovora o delu. S druge strane, ljudi nemaju mnogo izbora, rade dva posla paralelno jer imaju platu od 65.000. Ali tu mora da se napravi red jer ima mnogo neprijavljenih ljudi. Vi, recimo, možete da prijavite praksu na sebe i onda ne smete da radite u državnim zdravstvenim ustanovama. Ako ste prijavljeni kod drugoga, onda morate da imate ugovor o delu. Problem je i što su doktori zamoreni, jer pre podne rade u državnoj klinici, a onda po podne u privatnoj. To su preterivanja.

Osim količine izdvojenog novca, u pomenutom istraživanju bavili su se i ključnim podatkom kojim se meri uspešnost zdravstvenog sistema - očekivani životni vek. U Srbiji je on 2016. iznosio 75,5 godina, ili 78 za žene, a 73 za muškarce, što je najkraće u odnosu na sve zemlje koje su obuhvaćene istraživanjem. Prosek EU je za čak 5,5 godina viši, a bolje rezultate postižu i Crna Gora i Makedonija iako po kapacitetima i izdvajanjima zaostaju za Srbijom. S druge strane, aktuelni direktor Lekarske komore Srbije Milan Dinić, inače suvlasnik jednog privatnog doma zdravlja u Beogradu, naglašava da u našoj državi postoji zadovoljavajući broj lekara, ali ističe da se oni moraju teritorijalno rasporediti.

- Većina doktora je koncentrisana u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu, i zato Komora insistira na tome da se napravi strategija za narednih deset godina. Prvo treba uraditi procenu potreba stanovništva, a onda kadrovski plan. U to mora da se uključi lokalna samouprava. Novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti, koji godinu dana čeka na ulazak u proceduru, to i apostrofira. Pozitivan primer je grad Pirot, koji je platio specijalizaciju za deset lekara i obezbedio im posao - napominje Dinić i dodaje da postoji problem nerealnih očekivanja pacijenata jer svi žele da se leče u kliničkim centrima.

Da je kadar koji se školuje na državnim medicinskim fakultetima dobar, pokazuje i činjenica da naši studenti relativno lako dobijaju posao u Nemačkoj, a jedan od njih objašnjava za „Ekspres“ zašto uskoro planira da ode u tu zemlju.

- Neophodna je diploma, dobro znanje jezika i položen državni ispit. Obično se biraju deficitarne grane medicine: psihijatrija, neurologija, interna medicina i hirurgija. Nemci ne gledaju prosek studenata, ali su sada pooštrili kriterijume. Uveli su probni rad, takozvanu hospitaciju, koja je slična lekarskom stažu u Srbiji i najčešće nije plaćena. Većina, ipak, dobija posao. Naši lekari tamo dobijaju isti status kao i nemački i država ih upućuje na specijalizaciju - navodi budući lekar koji je želeo da ostane anoniman. On dodaje da se njegove kolege s fakulteta odlučuju da napuste zemlju i najčešće uče nemački jezik samo za rezervnu opciju:

- Većina njih volontira i nada se tome da će ovde dobiti posao, ali ja nisam jedan od njih. Teško da ću se vratiti u Srbiju.

Kako to rešavaju stranci

U nemačkom zdravstvenom sistemu, koje je organizovano u 17 federalnih jedinica, zaposleno je 5,3 miliona ljudi, ali ta država ipak uvozi 20.000 lekara iz EU. Najviše iz Rumunije, Grčke, Austrije, Poljske i Mađarske, a iz Srbije u Nemačkoj radi oko 837 doktora. Uprkos deficitu lekara, Nemačka ima vrlo razvijen zdravstveni sistem jer godišnje iz budžeta za zdravstvenu zaštitu izdvaja 4.123 evra po glavi stanovnika. Nemci plaćaju lekove između pet i deset evra, a za ležanje u bolnici izdvajaju svega deset evra dnevno. Mogu sami da izaberu lekara, bez obzira na to da li radi u privatnoj ili državnoj bolnici, a za privatne doktore ne plaćaju dodatno. Jedna od prednosti je i ta što pacijenti mogu da idu direktno kod lekara specijaliste, odnosno uput za taj pregled nije obavezan. Zanimljivo je i to da koliko god puta pacijent ode kod lekara, nijedan pregled se ne plaća dodatno.

Da nije samo Nemačka raj za pacijente i lekare, pokazuje i primer ortopedskog hirurga i traumatologa Srđana Živanovića, koji već čitavu deceniju živi i radi u Danskoj. Kao supspecijalista hirurgije ramena i lakta, Živanović je zaposlen u Regionalnoj bolnici „Viborg“, a ispostava bolnice koja se bavi ramenom i laktom nalazi se u mestu gde ima 7.000 stanovnika. Tu brojku on sam naglašava kako bi pokazao koliko je njihov zdravstveni sistem decentralizovan, a zbog sistema socijalne zaštite i bogate državne kase lečenje je tamo potpuno besplatno.

Svaki pacijent dobija isti, vrhunski tretman i dijagnozu na danskom jeziku, koji je doktor Živanović i u ordinaciji učio. U protekloj deceniji izveo je čak 3.000 operacija samo ramena i lakta. Svoj koncept i ideje ostvaruje kroz rad u privatnoj ordinaciji u Beogradu, gde ga često prate kolege koje su zainteresovane za edukaciju. Kad dođe ovde, nije samo u Beogradu ili rodnom Aleksincu, već je i na konsultacijama u Vojnoj bolnici u Nišu, Kliničkom centru Kragujevac i Opštoj bolnici u Subotici. Trudi se da prenese kolegama ono što je naučio i da tako svi zajedno budu bolji. Ipak, svestan je svih poteškoća koje muče lekare u Srbiji.

- Radio sam u Aleksincu tri godine i divim se ljudima ovde koji svakodnevno, u ovakvim uslovima, imaju entuzijazam da se izbore i rade na sebi. Ne mislim čak ni na materijalne, već na organizacione uslove. Veliki je pritisak i od broja pacijenata, šarolikosti. Nije stvar samo povećati plate lekarima, već im dati veću slobodu i više vremena kako bi mogli da se posvete svakom pacijentu pojedinačno, a da oni zauzvrat imaju veću odgovornost za donete odluke. To posebno važi za specijaliste. S druge strane, dobro je da se što više u lečenje pacijenata uključuju lekari opšte prakse - kaže Živanović za „Ekspres“ i dodaje da je u Danskoj, ipak, uređeniji i svakako bogatiji sistem.

- Tamo pacijent veruje doktoru. Potrošio sam godine na razumevanje danskog pacijenta, da ja njemu kažem, imate otkinutu tetivu i treba vam operacija, a on ćuti. Kažem, da znate, ta tetiva služi tome i tome. On ćuti. Kažem, to je da bi vama bilo bolje, a pacijenti kažu, da, da, rekli ste. Znači, verovatno je bila dovoljna jedna rečenica. Kad dođem ovde i razgovaram s pacijentima, manji deo vremena je postavljanje dijagnoze, veći deo je razgovor, objašnjavanje. Oni gore jednostavno veruju u sistem. Kad Danac vidi policajca u Danskoj, oseća se sigurno. Kad ovde vidim policajca, razmišljam gde sam pogrešio. Sistem je tamo prilagođen ljudima. Stalno se unapređuje i prilagođava ljudima. A bukvalno se ništa ne plaća, osim lekova koji se podižu u apoteci - napominje naš sagovornik.

Čekaju dijagnozu političara

Prema njegovim rečima, još jedna razlika je u dužini bolničkog lečenja.

- Tamo nema nepotrebnog ležanja ili mirovanja. Moto naše ordinacije je „za zdrav život u pokretu“. Ako je operisan, čovek treba da koristi svoje mišiće, da se oseća zdravo i pokreće ceo organizam, da ustaje i kreće se. Kod nas je, recimo, žena u bolnici minimum sedam dana nakon carskog reza, a u Danskoj treba da zamoli da ostane u bolnici drugi dan. Naravno, ako sve ide kako treba - dodaje Živanović.

Dakle, kao i u većini resora, Srbiju u oblasti zdravstva čekaju ogromni izazovi. Nešto je urađeno, neki pomaci su napravljeni, ali pitanje je kako se novi propisi i modernizovani sistemi primenjuju. Najveći problem je kada političari treba da odrede dijagnozu lekarima.

I kilo oraha je korupcija

Po statistici iz 2016, Danska je najmanje korumpirana zemlja na svetu. Ali još zanimljiviji je njihov dojam korupcije, koju izjednačavaju sa „prekoračenjem ovlašćenja“. Kako doktor Srđan Živanović kaže, ovdašnji model „daj mi 500 evra pa dođi da te operišem“ u Danskoj apsolutno ne postoji.

Čak je kulturološki to neprepoznatljivo. Ali korupcija ima ekstremno mnogo nivoa. Ako govorimo strogo o tome da se ne poštuje sistem, već da se traži nešto više od onoga što on automatski nudi, ni Danska nije pošteđena. Jednom mom kolegi dete je imalo napad slepog creva. Dečko je tada bio u vojsci na jugu zemlje i tamo je trebalo da ga operišu. Ipak, moj prijatelj je preko veze proverio kakve su tamo kolege i tek tada je urađena operacija. Korupcija je leži u tome što nije poštovan sistem do kraja - objašnjava Živanović.

Na našu opasku da to nije korupcija, protivi se i dodaje da jeste, samo na drugom nivou.

- Usluga za uslugu je isto korupcija. Imao sam situaciju da dođe žena s detetom koje ima potres mozga. Bio sam u gužvi i tri sata nisam stigao da pogledam dete pa sam ga nakon pregleda pratio malo češće. U znak zahvalnosti žena je donela korpu s vinom i voćem, i ja sam se ohladio. Pitam sestru, šta da radim s tim, a ona kaže, vino popijete, voće pojedete. Ja kažem, da podelim u odeljenju. Ne, to je vaše. Problem je što mi nismo ni svesni toga. Da li je korupcija kad baka dođe i kaže, doktore, ti si prvi koji je hteo da malo porazgovara sa mnom, i donese ti kilogram oraha i dve jabuke? Naravno da jeste - zaključuje Živanović.