BOŽIJI I LJUDSKI ZAKON: Pravo i crkva na uzdama politike

BOŽIJI I LJUDSKI ZAKON: Pravo i crkva na uzdama politike

Foto: Ilustracija


Niko ne spori civilizacijski značaj religije, prava i politike, ali je pitanje šta ko pod tim podrazumeva. Političari treba da budu obema nogama na zemlji i da pamte da su ih birači ovlastili da budu stražari nad dobrom cele zajednice, a ne kontrolori svega i svakoga

Čiji je zakon važniji: božiji ili ljudski?
I srpsko društvo i društva u regionu još su na putu ka takvom odnosu između religije, prava i politike koji bi omogućio stvaranje i održavanje funkcionalne države i dobro organizovane zajednice. Ipak, ni u svakoj članici EU međudejstva u ovom trouglu nisu izbalansirana tako da ništa bitno ne bi trebalo menjati. Iako su svuda problem manje ili više izražene zloupotrebe, opstaje potreba za uzdržanim pravom, nekorumpiranom politikom i religijom punom poverenja prema uređenoj državi, koja se stara o interesima vernika i svih drugih građana.
Niko ne spori civilizacijski značaj religije, prava i politike, ali je pitanje šta ko pod tim podrazumeva. Vladimir Mikić, doktor pravnih nauka i stručni saradnik na Univerzitetu u Beogradu, smatra da je moguće izbeći zamke zloupotrebe u sve tri oblasti. Pravo mora da bude otvoreno za nove društvene sadržaje, a pisac pravnih propisa treba da zna gde su granice intervencije u život građana, kao i da se uzdrži od toga da poreskim obveznicima naplaćuje svoju erudiciju.
– Političari treba da budu obema nogama na zemlji i da pamte da su ih birači ovlastili da budu stražari nad dobrom cele zajednice i lovci na pametne glave sa savetima u korist svih – dodaje dr Mikić. – Najteži zadatak pripada religiji: da verujućeg građanina pripremi za pozitivan stav prema političkoj zajednici, uključujući i dužnost da kritikuje javne vlasti kad je potrebno, da stalno podseća da je država škola, ustanova sa svojim pravilima u koju se odlazi, pored ostalog, i da bi se pronašle i podržale prave promene u odnosima između države i verskih zajednica.

Politika krovni autoritet

Odnos religije i stvarnog političkog života je u celom regionu maskiran pravom jer se više vodi računa o tome da standard sekularne države bude poštovan formalno nego u praksi. Potrebno je da se „od profesora dobije potpis”, odnosno dokaz o miroljubivom, kooperativnom i religijski tolerantnom karakteru društava u regionu, da bi ona opstala na putu učlanjenja u EU.
– Iako prolazi kroz najdublju krizu, čini se da EU i njene pojedine članice nastoje da religiju i verske slobode drže podalje od strogo političke sfere – navodi dr Mikić. – Za sada se ekscesima smatraju obrasci kažnjive netolerantnosti (poput islamofobije) i demagoški pozivi za ukidanje sekularne prirode države. Ima i dobrog balansa koji se ogleda u evidentnom ali usmerenom, kontrolisanom uticaju crkve na život pojedinca, jer pametan zakonodavac ne primorava građane da biraju između dveju lojalnosti. Ravnoteža se uspostavlja negovanjem saradnje između države i crkava, poput paralelnog verskog obrazovanja, aktivnog rada dobrotvornih i socijalnih verskih ustanova uz pokroviteljstvo svetovnih vlasti, priznavanje građanskih dejstava braka zaključenog u skladu s pravilima crkve itd. Primeri su Irska, Švajcarska, Holandija, Poljska, Portugal i druge države gde su ovi oblici saradnje veoma živi; nisu lišeni kontroverzi, ali funkcionišu decenijama i treba verovati iskustvima u ovakvoj razmeni ideja između kancelarija i oltara.
Politika, kao najmlađa (po nekima i najstarija) među ovim akterima, nastoji da se postavi kao krovni autoritet svima, uključujući religiju i pravo koji bi, sami po sebi i zajedno s njom, trebalo da budu oslonci društvenog bića.

Politika pokušava da podjarmi pravo jer se, kao njegov izvor, oholo smatra njegovim roditeljem

Zašto?
– Još je davno Niče govorio o volji za moć, koja je krajnje stvarna u areni političke borbe – ukazuje dr Rastko Jović, docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. – Plodovi političke moći su veoma opipljivi i jasni, sada i ovde, dok religija, pre svega hrišćanstvo, gotovo nikada ne nudi garancije u kontekstu spasenja, što predstavlja i najvišu vrednost za hrišćane. I u hrišćanstvu su se kroz istoriju javljali pojedinci koji su želeli i tragali za moći i vlašću, ali se suštinski radilo o promašaju i izdaji osnovnih hrišćanskih vrednosti. Nikada u istoriji pravoslavnog hrišćanstva i nije bilo drukčije: politika se uvek trudila da nametne svoj autoritet pomoću sile i moći. Hrišćanstvo se u svojoj teologiji i delovanju trudilo, nekada s manje, a nekada s više uspeha, da naglasi autoritet i moć, ali moć koja je počivala na služenju svetu i ljubavi – upravo onako kako je i sam Hristos pokazao svoju moć na krstu.
Prema rečima dr Mikića, razlozi su jednostavni. Politika pokušava da podjarmi pravo jer se, kao njegov izvor, oholo smatra njegovim roditeljem, ali suština je u tome što se pravo pokazalo kao jedan od uspešnijih pelcera za uspostavljanje odgovorne vlasti. Pravo koje nije politički izmanipulisano i zloupotrebljeno ne zna da odgovori na pitanje: „Najlepši na svetu ko je?”, dok odgovor zna nestručno i podatno pravo. Kad je o religiji reč, dodaje naš sagovornik, odavno u razvijenim demokratskim društvima politički činioci ne stavljaju religiju pod neposrednu kontrolu, već joj prepuštajuju domenu u kojem će ona ostati bezuba. Istina, u brojnim zemljama religija teži da potčini politiku i pravo, čemu (samo) za primer služe državni sistemi zasnovani na islamskom verskom modelu, zaključuje dr Mikić.
Politizacija prava je posledica nepostojanja institucija, analizira dr Hadži Vladan Stanković, naučni saradnik sa Instituta za političke studije. Danas smo svedoci pojave da je politika sve manje ograničena pravom i sve se opravdava državnim razlogom (raison d’État), čak i tamo gde državnog razloga nema, pa se vrši pritisak na donosioce odluka (sudstvo i organe uprave kada oni odlučuju na osnovu celishodnosti).
„Politizacija se očitava i u nekontrolisanoj moći izvršne vlasti koja teži autokratiji i čak ličnoj vlasti”, dodaje dr Stanković. „Kad je reč o politizaciji vere i religije, postoji nastojanje da se potkopa autonomija crkve i da politika u jednoj etnofilskoj crkvi sama procenjuje državni razlog, da političari određuju šta je dobro, a šta ne. Tada politika ne samo da se meša u crkvene odluke već i u kadriranje unutar crkve. Pravoslavni pristup hrišćanstvu ionako nikada nije previše autoriteta i moći davao crkvi, jer je autoritet pripadao monaštvu, a moć caru (političarima). Drugo pitanje je opštije: u kojoj meri je moguća danas vera bez politike? Religija se bavi svrhom, ali su putevi dolaska do svrhe različiti. Zato u društvenim odnosima malo govorimo o veri, a više o veroispovesti (načinima ispovedanja vere), što je već polje religijske politike. Politika je danas neizostavna i u religiološkim istraživanjima. Religija više nije individualni, već društveni fenomen. Tamo gde je društvo, tu mora biti i politike. Čitave veroispovesti, pa čak i religije, nerazdvojive su od politike – politika je ponekad čak suština mnogih religija. Govorimo o: fundamentalizmu, sekularizaciji, religijskom integrizmu… Danas veru gotovo i nije moguće sagledavati ne samo bez politike već bez geopolitike (tzv. sakralne geopolitike).
Pitanje je, takođe, na koji način politika kroji subordinirajući odnos prema pravu i religiji kod nas i u društvima sličnim našem. Dr Jović navodi da pojedini sociolozi govore o društvu i naddruštvu (kao maloj grupi ljudi koji moć izražavaju kroz predstavnike politike, krojeći zakone po svojoj meri).
„Vladanje ljudima i državama je umetnost i svakako zahteva izvesnu potrebu da se društvo anestezira kako bi vlast bila sigurna u one nad kojima vlada”, pojašnjava dr Jović. „Politička moć zahteva od drugih subjekata u društvu to umirivanje stanovništva kako bi bilo sklonije da mirno prihvati vlast. Jer, kako kaže Bulgakov, ‘svaka vlast je nasilje nad ljudima’, pa je potrebno zamaskirati tu brutalnu stranu vlasti koja joj je imanentna.”

Crkva se ne doživljava kao poželjan korektiv anomalija u društvu i državi, nego se od nje traži da stavi pečat na ono što vlast zamisli

Poremećena ravnoteža

Politika raspolaže sredstvima nagrađivanja poslušnih i kažnjavanja svojevoljnih, ukazuje dr Mikić. Kako on kaže, kvalitetni pravnici i, još više, neotporni verski poglavari vekovima prihvataju osnovne postavke ovako poremećene ravnoteže. Tako stižemo do slabosti čoveka kao jedinke, zalazeći u polje lične savesti pojedinca. Neko u toj jednačini mora da podnese raport duhovima Solona i Ulpijana, a neko, bogami, i onome što doživljava kao predstavu Boga, zaključuje naš sagovornik.
U čemu je sve interes politike da stavi ruku na religiju i pravo(suđe)?
„Odgovor je jednostavan”, jasan je dr Stanković. „U kontroli. U pokušaju da se suzi krug donosioca odluka: da nema iskakanja. Da sve savršeno funkcioniše, beskonfliktno, bez trzavica, bez razmena mišljenja i ideja. Prividno živimo u svetu umanjenih sukoba, a nikada gore nije bilo.”
Prema dr Mikiću, poslušna crkva potrebna je politici zbog velikog ugleda koji u biračkom telu ima istorijski i tradicionalno ukorenjena verska zajednica, dok je svojeglava crkva oduvek bila opasnost za autoritarnu vlast. Kod pravosuđa, potkupljivi delovi struke stavljaju se na raspolaganje političarima jer im je jasno da su, kao lekari na ratištu, neophodni zbog znanja koja poseduju. To, naravno, ne mora uvek da dobije karikaturalni oblik. Moguće je da politika i pravo dođu do dogovora o saradnji radi ispravnog rešavanja društvenih problema, ali to podrazumeva fer političke prilike i poštovanje osnovnih postavki vladavine prava.
„Crkva ima snagu, energiju i silu upravo u poruci Isusa Hrista, koja je preživela hiljade godina i u kojoj je uvek izvestan izazov za svaku vlast, jer, za hrišćanina, apsolutni autoritet je Bog, a ne vladar”, kazuje dr Jović. „Stoga smo vekovima imali potrebu politike da se legitimiše i legalizuje kroz crkvu. Zbog svega toga, crkva se zaustavila u istoriji, napuštajući donekle svoju propoved o Carstvu Božijem, i sve više se zauzima za istoriju i preživljavanje naroda. Autoritet crkve, koji je nadživeo državu u vreme turske okupacije, neophodan je element svake politike koja želi da vlada. Crkva se ne doživljava kao poželjan korektiv određenih anomalija u društvu i državi, nego se od nje traži da stavi pečat na ono što vlast zamisli. Taj pečat se doživljava kao osvećenje vlasti, koja time zadobija i izvesni postojani autoritet koji u očima naroda može igrati manju ili veću ulogu, u skladu sa religioznošću samog društva.”
Zbog čega religija i pravo prihvataju takvo stanje stvari ako je, na primer, u Nemačkoj ustavno sudstvo autoritet svim vlastima, svetovnim i duhovnim, a u SAD političari zaziru od sudija Vrhovnog suda?
„Zbog generalnog nedostatka solidarnosti u društvu”, odgovara dr Stanković. „Zbog krize autoriteta. Iz nedostatka lične hrabrosti. Zbog korupcije. Linije manjeg otpora. Zbog prevelikog tereta obaveza koje svakodnevno pritiskaju pojedinca. Pogledajte samo koliko uloga jedan čovek danas ima. Kao sudija ili sveštenik, kao supružnik, kao roditelj, kao prijatelj, kao dete, kao radnik, kao vojnik partije koja ga je imenovala na kakvu važnu funkciju… Može li neko sve to da ima nad svojom glavom i da normalno funkcioniše? Moj odgovor je jasan – ne! Ako bi sistem bar približno optimalno funkcionisao, onda bi možda taj sudija ili sveštenik mogao da odgovori svojoj misiji i kao pripadnik organizacije u kojoj radi, a koja bije bitku protiv ataka politike. Teško je razbiti Mihelsove gvozdene zakone oligarhije, dobro organizovane manjine političke klase Gaetana Moske.”
Ne samo u Nemačkoj i SAD-u, već i u Japanu, Španiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Kanadi, Australiji i drugim zemljama, vrhovno (ustavno) sudstvo nesporni je autoritet u svakodnevnom javnom životu, ukazuje dr Mikić.

Politika je sve manje ograničena pravom i sve se opravdava državnim razlogom, čak i tamo gde državnog razloga nema

Moć američkih sudija

„U Nemačkoj je sedište Saveznog ustavnog suda namerno smešteno u grad Karlsrue, koji je od Bona i Berlina, kao središnjih tačaka nemačkih političkih vlasti, udaljen 250, odnosno 500 kilometara”, kaže dr Mikić. „Pa makar i samo simbolički gledano, nema tog kurira koji će pretrčati preko ulice dugačke pola hiljade kilometara da bi u ustavni sud odneo nalog o tome kako ima da se reši pojedinačni škakljiv slučaj. Još je upečatljiviji primer američkog Vrhovnog suda, koji je u blistavim danima izdavao naloge predsedniku SAD da mu, pod pretnjom krivičnog gonjenja, preda transkripte protivzakonito sačinjenih audio-zapisa u predsedničkom kabinetu. Takvi nalozi imali su za posledicu podnošenje ostavke Ričarda Niksona na najuticajniju političku funkciju na svetu, a u mnogim drugim situacijama pružili su priliku građanima da se uvere u snagu zakona i Ustava, oličenu u devetorici najmudrijih, nepristrasnih pojedinaca bez ličnih interesa, najistaknutijih pravnika koji iz Vrhovnog suda odlaze u istoriju tek kada ih duboka starost razdvoji od britkog rezona, a ne kada se za njihovo penzionisanje podigne dovoljan broj eventualno dirigovanih šaka.”
Još jednu ciglu u zidu odbrane neodbranjivog kapituliranja i prava i crkve pred političkom vlašću predstavlja nedovoljna profesionalna homogenost ovih staleža, razorena, valjda i prisustvom raznobojnih „trojanskih konja” u njihovom sastavu, dodaje dr Mikić. I pita: kako pored „kolege pravnika” stajati uz nekakav naš, srpski „spomenik Ustavu”, kakav postoji u Madridu, ako se ima svest da isti taj Ustav mora da kao grom u zemlju upiše razliku između pravnika koji godine ulaže u sticanje znanja, i „njega”, kome isti taj Ustav znači koliko i kladioničaru tiket od kojeg se rano dižu ruke jer je, iz lične perspektive posmatrano, neisplativ projekat?
Koje slabosti religije i prava de fakto rade u korist njihove štete? Posmatrač koji teži da je objektivan i da ne sudi drugima može doći do paralele: kao što se u političkoj areni vode brutalne borbe za sticanje što većeg kvantuma moći, analogno se zbiva na polju religije i prava kroz poznatu bitku za fotelje.
„Ima i toga”, kaže dr Stanković. „Još je Vilfredo Pareto kazao: ‘Dajte mi deset džeparoša. Mene ne zanima ni najlepši ni najmoralniji džeparoš, već najuspešniji, onaj koji ima najbolje rezultate. On je elita među džeparošima.’ Tako je i u bici za fotelje: nas zanimaju najuspešniji foteljaši. Jesu li to najmoralniji ili bar najstručniji foteljaši? Biće da nisu.”
Dr Jović ukazuje da je generalno autoritet crkve ozbiljno poljuljan i na Istoku i na Zapadu. Dovoljno je, kaže, pogledati statistike, posebno u Evropi, koje svedoče u prilog tome.
„Ne bih poredio na isti način ovo što ste nazvali borba za fotelje u politici i u crkvi”, ističe dr Jović. „Naime, cilj politike i crkve nije nikad isti pa, samim tim, ni bilo kakva borba nema za ishodište isti rezultat. Politika se bori da ovlada svakim segmentom društva da bi izvesna elita bila zadovoljena, a ta elita nije samo politička nego je čini i onaj segment koji smo već definisali kao naddruštvo. Crkva je tu da nas uvek i iznova podseća ko smo i šta smo u kontekstu hrišćanstva, tj. na šta smo pozvani u ovom životu. Stoga, pojedine devijacije u njenoj misiji i poruci mogu pobuditi kod pojedinaca želju da ojačaju svoje pozicije kako bi se crkva vratila izvornoj misiji. Ali to onda nikako nije borba za moć vladanja, nego pre svega za moć služenja. Svaka druga borba, koja bi bila kopiranje političkih borbi zarad vladanja, izdaja je crkve i hrišćanstva.
Slabosti se ne tiču ni religije ni prava kao takvih, one su u ljudskoj prirodi”, ukazuje dr Mikić.

Najezda loših pravnika

„Religija na ovim prostorima kao da, posmatrano decenijama, trpi zlovolju države”, kaže naš sagovornik. „To je veoma blago rečeno jer su verske zajednice trpele ozbiljne progone u drugoj polovini poslednjeg stoleća. Kao posledica, razvio se odnos uzajamnog nepoverenja, praćen potrebom crkve da ipak bude (ponovo) priznata kao važan, ravnopravan ili barem veoma uvažen činilac u rešavanju društvenih pitanja. Kod pravnika, bojim se, postoji sličan problem, usložnjen činjenicom da se mnoge veoma kvalitetne kolege, zastrašene perspektivom rvanja s nekompetentnošću i zlovoljom koja preti s raznih strana, opredeljuju za privatnu pravničku praksu i time prepuštaju ogroman deo javnog prostora pravnicima oskudnog znanja i problematične etike, lenjim i nezainteresovanim. Ima ih, naravno, i s lažnim diplomama pravnika. Tu prvenstveno vidim problem u bici za fotelje; tragično je što će bitku dobiti manje nesposobni ili više nesposobni, a ne i sposobni. Politika čini gotovo sve što može da, stojeći pored borilišta na kojem se odvija ova lažna bitka, oko nje podiže prašinu.”
Kako religija i pravo mogu pomoći politici, a ko bi trebalo da pomogne religiji i pravu da bi došlo do takvog balansa njihove moći i uticaja da rezultat bude zdravo društvo (u svakom, ali pre svega u moralnom smislu), sposobno da omogući prosperitet pojedinca, porodice i zajednice u celini?
„Religija je uvek pomagala i pomagaće AUTORITETOM”, ističe dr Stanković. „Priča o tome da je mesto religije u privatnosti svakoga od nas potpuna je budalaština. Religija je svuda oko nas. Ko je ne vidi, taj se samo pravi da je nema. Pravo politici mora pomoći konstitucijom – „branom od moći”. Pravo kanališe moć i razvodnjenu je dovodi do svih. Pravu pomažu institucije, a one se grade. Izgradnja institucija je politička odluka par excellence. Ne možete očekivati da pravo funkcioniše ako nema volje na samom vrhu društva da se politika ograniči pravom i da ograniči onog u koga je najveća moć. Srpskoj pravoslavnoj crkvi mogu pomoći: društveni aktivizam, organizaciono i hijerarhijsko jačanje crkve iznutra, nezavisniji odnos prema političarima na vlasti, međuhrišćanski dijalog…
Po viđenju dr Jovića, crkva ne treba da bude deo države i njenog aparata u većoj meri nego što je moguće da se vezuje za civilno društvo.
„Dakle, vera nije privatna stvar, nego javna, ali to ne znači da je i državna” dodaje dr Jović. „Ukazivati na opšte interese jednog društva, a ne samo na partikularne, koji često i sami uništavaju društvo, u celini je od velikog značaja za crkvu. Istovremeno, crkva mora uvek biti protiv bilo kog vida socijalnog i institucionalnog ponižavanja ljudske ličnosti, kao i kršenja ljudskog dostojanstva i slobode. Drugim rečima, crkva ima korektivnu ulogu u društvu, tj. da svojim glasom štiti drugog, slabijeg i nemoćnog, da ukazuje na siromaštvo i glad, degradaciju čoveka jer su pred njom svi ikone Božije. To nije uvek lak zadatak. Mnogo važnije je da svet nije voljan da od crkve sluša osude, i to ona i ne treba da čini na način koji bi mogao zvučati zapovedno. Osuda koja ide za tim da kod ljudi razvija strah neće naići na plodno tle u sadašnjem društvu. Uostalom, naša crkva i sama ima burnu istoriju sa sistemima koji su razvijali strah i brutalnost, pa ju je njeno protivljenje često veoma skupo koštalo.
Religija, pravo i politika u svojim skladištima imaju oruđa da pruže doprinos izgradnji kvalitetnog državnog uređenja. Gotovo sva načelna usmerenja ovih polja društvenog života teže miru, uvažavanju ljudskog dostojanstva i razumevanju. Pitanje je zbog čega nam se često čini da proizvod njihovih svakodnevnih aktivnosti više liči na konfuziju i višeglasje? Odgovor ne mogu da daju samo sveštena lica, pravnici i političari. Najviše zbog toga što se isti taj odgovor na osetan način tiče i onih koji ne idu u crkvu, ne glasaju i ne čitaju zakone. Njih, u stvari, možda i najviše.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar