CURENJE PAMETI: Zašto nam odlaze najbolji

Sve je počelo odlaskom nepismenih pečalbara iz Kraljevine Jugoslavije. U socijalizmu smo izvozili radničku klasu, popularne gastarbajtere, mada su trbuhom za kruhom odlazili i visokoškolovani ljudi, ali nikada masovno. Početkom devedesetih godina prošlog veka, Srbija je doživela prvi udarni talas odliva mozgova

Prema najnovijim istraživanjima, naša zemlja je do sada častila razvijene države sa aproksimativnih osam milijardi evra - školujući ljude koji su otišli u svet s koferom, diplomom i glavom punom znanja.
Kada je reč o kontekstu u kojem se ovo zbiva, jasno je da pobednik dobija sve u neprestanom i neproglašenom globalnom ratu za uvećanje (nad)moći u međunarodnim odnosima. Posle sloma sovjetskog bloka i centralno-planske privrede, došlo je do frapantnog odliva mozgova iz istočne Evrope i zemalja bivšeg SSSR - mahom su to naučnici i inženjeri - u zemlje s tržišnom ekonomijom. Tako su od 1990. do 1993. godine samo u SAD regularno otišla 12.434 visoka stručnjaka iz istočne Evrope (iz Kine 11.056, Indije 7.973, s Filipina 7.974).
Ako raširimo rakurs, videćemo da se u okviru permanentne globalne migracije radno sposobnog stanovništva (iz Afrike, Latinske Amerike i nerazvijenih zemalja s drugih kontinenata) zbila tiha kvalitativna evolucija. Prema rečima prof. Đure Kutlače, naučnog savetnika u Institutu „Mihailo Pupin" i rukovodioca Centra za istraživanje razvoja nauke i tehnologije pri istoj ustanovi, Velika Britanija je 1958. godine prva osetila katastrofu zbog znatnog broja naučnika koji su otišli u SAD, pa su tu pojavu nazvali brain drain, kod nas prevedeno kao odliv mozgova, što je postao opšteprihvaćeni termin u svetu. Inače, na francuskom je - egzodus mozgova (exode des cerveaux), na ruskom - curenje pameti.
Kod nas je odliv mozgova povremena tema koja u principu, a sasvim neprincipijelno, figurira kao jedna od onih na kojoj se sakupljaju politički poeni. Iznose se podaci, bez pozivanja na izvor, o broju obrazovanih ljudi i naučnika koje gubimo na godišnjem nivou, postavlja se socijalno poželjno pitanje kako da ih vratimo u zemlju, sve se svodi na reči. Međutim, mukla tišina pokriva posledice koje ova seoba intelekta ostavlja u svakom društvu, pa i našem.
- Kada govorimo o posledicama, na nultom mestu je osipanje populacije - kaže prof. Kutlača. - Govori se da nam je u protekle tri godine otišlo između 30.000 i 50.000 građana, što je nepouzdan podatak. Nama je potrebna statistika odliva mozgova, a nju nemamo. Činjenica je, ipak, da Srbija beleži negativan prirodni priraštaj i postaje zemlja staraca na brdovitom Balkanu.
U odsustvu takve statistike, zaobilaznim metodama se dolazi do validnih podataka, na osnovu kojih se proračunava šteta u sferi finansija.
- Najpouzdanije su imigracione statistike SAD, Velike Britanije, Kanade i Australije - objašnjava prof. Kutlača. - Od 1991. do 2000. godine, napustilo nas je blizu hiljadu istraživača, što je ravno zemljotresu od sedam do osam stepeni Rihterove skale. Šta u stvari znači odlazak hiljadu istraživača? Suma novca utrošenog za njihovo obrazovanje čini manje od deset odsto onoga što oni mogu da urade za manje od 20 godina rada. Prema tome, za njihovo školovanje dato je sto miliona dolara, ali je izgubljena dobit od jedne milijarde dolara. Zato zbog odliva mozgova beležimo nekoliko milijardi dolara BDP izgubljene dobiti. Ovo ljudi ne vole da vide, već se problem trivijalizuje svođenjem na cenu školovanja.
Znamo da stvaranje stručnjaka svetskog ranga, koji kreira i rukovodi projektima, traje najmanje deset godina po okončanju univerzitetskog obrazovanja. Posle takvog gubitka, nemoguće je preko noći iškolovati kadrove tog kvaliteta. U studiji o migracijama naših visokostručnih kadrova i naučnika (čiju izradu je za potrebe državnih organa pre deceniju i po koordinirao upravo prof. Kutlača) zapisane su i reči ruskog akademika Pjotra Kapice: „Dovoljno je da iz velike zemlje ode 50 vrhunskih naučnika pa da se u njoj obezglavi nauka."
Na to šta se zbiva u malim državama ne vredi trošiti reči.
- Početkom 1990. godine, Institut „Mihailo Pupin" je napustila cela grupa za veštačku inteligenciju, a nama je bilo potrebno više od 15 godina da ponovo izgradimo kompetentnost u toj oblasti - ukazuje prof. Kutlača. - Veliki odlazak u svim sferama počinje 1991. Ispitivali smo emigracione namere studenata i hteli su da odu ne zbog rata, već zbog naglog osiromašenja koje ih je sprečavalo da se bave istraživanjima. Od 1991. do 1996, iz Srbije je otišlo oko hiljadu istraživača, a to je deset odsto ukupnog istraživačkog potencijala zemlje. Trend odlaska se intenzivira posle 2000, pa 2005. i 2010. godine, jer razvoj ekonomije nije zadovoljio potrebe ljudi koji su se uključivali u nauku.
Duga je lista implikacija odliva mozgova u oblasti ekonomije: opadanje kvaliteta funkcionisanja infrastrukturnih sistema koji su u većoj meri pogođeni odlaskom stručnjaka; opadanje kvaliteta univerzitetskog obrazovanja; smanjenje vlastitog učešća u razvoju novih tehnologija i porast zavisnosti od uvoza; smanjenje samostalnosti u transferu stranih tehnologija; otežane pregovaračke pozicije i oslabljene kadrovske predispozicije za partnerstvo u ekonomskim odnosima sa inostranstvom...
Među socijalnim posledicama odliva mozgova, prema pomenutoj studiji, jeste i rasturanje mnogih porodica, koje najčešće napušta njihov stub; povećanje broja porodica s pogoršanom egzistencijom; povećanje potrebe za socijalnom pomoći; širenje kolektivnog osećaja nestabilnosti i smanjenje poverenja u uspešnost mera koje se preduzimaju radi saniranja socijalnih problema; opadanje nivoa obrazovanja u oblastima koje su najviše pogođene odlaskom kvalitetnih predavača. Kad je o kulturi reč, jedna od posledica je smanjenje broja mikrorasadnika kulture u obliku porodica tih intelektualaca.

Kod nas je odliv mozgova povremena tema koja u principu, a sasvim neprincipijelno, figurira kao jedna od onih na kojoj se sakupljaju politički poeni

U kakvom smo stanju danas?
- Iz našeg i Instituta za nuklearne nauke „Vinča" od 1991. do 2005. godine otišlo je po hiljadu stručnjaka - veli prof. Kutlača. - Mi smo državni institut, plate su nam ograničene i za dodatna primanja se snalazimo tako što konkurišemo za projekte kod EU. To ne rešava problem. Ljudi kod nas rade doktorate i primaju platu od oko 45.000 dinara, ali čim doktoriraju, odlaze u privredu jer IT programera privatnik plaća 1.500 evra. Ili otpočnu biznis, što je dobro za državu, ali loše po nas jer taman naučimo ljude, a oni nam odu. S druge strane, imamo veći broj studenata doktorskih studija od proseka EU, da li je nama potrebno takvo odlaganje odlaska na biro rada? Uz to, nauka Srbije insistira da svaki istraživač piše radove za naučne časopise, što nama nije potrebno, već da razvijaju tehnologije, nova radna mesta, ekonomiju i društvo u celini. Zato je potrebna radikalna reforma visokog obrazovanja i naučnoistraživačkog sistema u celini.

Zemlje prijema odavno su se našle u problemu zbog priliva tuđih naučnika pa pooštravaju imigracionu politiku, a kod njih se javila i ne jenjava ksenofobija

Odlivom mozgova neke zemlje se bave ozbiljno, a kako je ovo globalni problem, aktivni su i UN i Međunarodna organizacija rada. Mnoštvo je različitih mera koje države preduzimaju za smanjenje odlaska ili povratak otišavših.
- Ima zemalja izuzetno uspešne repatrijacije - navodi prof. Kutlača. - Južna Koreja je uspela 60-ih, 70-ih godina prošlog veka da vrati stručnjake tako što im je dala potpuno iste uslove rada i života koje su imali u SAD. I Turska je isto uradila 2000. godine. Kod nas se postavlja problem mentaliteta: kako biste reagovali da u kancelariji do vaše sedi kolega koji se vratio iz SAD, ima platu vrednu hiljade dolara, a radi „isto" što i vi? Osim toga, šta se nudi čoveku da radi kod nas? Mi nemamo interesantne poslove i u onom obimu u odnosu na potrebe onoga koji se školuje. Nema adekvatne procene potreba za obrazovnim profilima pa da znamo šta je potrebno našoj ekonomiji i da se na to fokusiramo. Zato je nama najpotrebnija socijalna inovacija koja se zove dijalog, jer ne umemo ni da saslušamo ni da čujemo. Još smo daleko od dijaloga o zajedničkoj želji da nešto razvijamo. Dokle god se nauka zabavlja pisanjem radova, biće strano telo u društveno-ekonomskom korpusu. Zbog štete koju su našoj nauci donele sankcije UN, za nas je važno da budemo deo istraživačke oblasti EU i dobro je što su od 2005. godine naši istraživači, u odnosu na region, najviše uključeni u evropske istraživačke timove.
Ako je samo do nas, povratku stručnjaka koji su otišli ne možemo da se nadamo. Nemamo adekvatne uslove rada, vrste poslova i vrednovanje rada. S druge strane, zemlje prijema odavno su se našle u problemu zbog priliva tuđih naučnika pa pooštravaju imigracionu politiku. Kod njih se javila i ne jenjava ksenofobija, čiji je uzrok davnih dana s nekoliko reči objasnio Lari Ričards, programer IBM iz Teksasa: „Programeri i inženjeri zarađivali su 60.000 do 90.000 dolara godišnje, dok Indusi istog stručnog profila prihvataju da rade takve poslove za 33.000 do 45.000 dolara godišnje." Ilustrativan je i podatak da strani stručnjaci i ukupna useljenička radna snaga (računajući i farmere), prema Statističkom birou Ministarstva za rad SAD, već 1995. godine „depresiraju plate rođenih Amerikanaca za oko 25 odsto".
Dok se u razvijenim društvima polemiše da li postaju zavisni od stranaca u ekonomskim i strateškim zanimanjima, zemljama poput Srbije, da ne bi zašle u zonu borbe za opstanak, ostaje da sagledaju kako da sa silazne putanje dođu do zaustavljanja odliva mozgova kao pretpostavke za hod uzlaznom putanjom. Koliko je sputavajući problem mentaliteta, pokazuje nušićevski razdor između stare i nove elite naše emigracije. Naime, oni stariji su mislili da i ovi novi treba da kopaju kanalizaciju, a ne da se uhlebe, na primer, u NASA. Izgleda, zaboravlja se da se Milutin Milanković, koji je u Beču imao basnoslovnu platu, vratio u Srbiju ne samo zato što ga je ona tamo poslala i stipendirala već i zato što mu je pružila uslove za rad.

IZ BEOGRADA ZA „FERARI"
- Ne planiram da odem iz zemlje, studiram ovde jer znam da ću steći znanje koje je potrebno da se u poslu razvijam, pa nije ni bilo razloga da razmišljam o studijama u inostranstvu - kaže Irena Stanojević, odličan student treće godine grafičkog dizajna na državnom Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, inače stipendista Ministarstva prosvete.
Prema njenim rečima, uslovi studiranja na državnom fakultetu ne prate one kakve daju privatni („oni imaju takve tehničke uslove da ni olovku ne moraju poneti od kuće, dok mi sav materijal kupujemo sami"), ali je zato način rada takav da razvija borbenost, kreativnost i pozitivan takmičarski duh.
- Profesori su zaista kvalifikovani i kompetentni, a imamo i gostujuće predavače. Sada nam dolazi profesorka iz Francuske da ponaosob sa svakim od nas radi tehniku sito štampe zato što se u svetu vraća trend manuelnog, a ne kompjuterskog rada - dodaje ona. - U svetu je uočljiv trend da zovu muralistu da oslika novu zgradu zato što se amaterizam toliko raširio da ko god sedne za računar veruje da može da se bavi grafičkim dizajniranjem. Tako svuda imate Kineze koji štancuju po 40 logoa dnevno.
Da li će otići iz Srbije kad okonča studije?
- Neću da odem iz zemlje zato što ne moram da idem - kaže Irena Stanojević. - Ako moji profesori mogu da iz Beograda rade za „Ferari", „Mars", „Samsung", „Ikeu" i ostale poznate svetske kompanije, mogu i ja. Ukoliko radim projekte za strance, ni pitanje zarade se ne postavlja. Ovakvo stanje u mojoj struci traje više od dve decenije. Istina je da je u Srbiji dizajn i dalje nepoznat, smatra se da je to bacanje para, dok je u svetu profitabilna investicija. Bolujemo od sindroma ljudi koji sve znaju bolje od drugih jer imaju novac i nekakvu ideju, a nemaju svest o značaju znanja. Na primer, čovek je tražio dizajn flajera na kojem bi se našao tekst prevelikog obima za taj format papira, što bi značilo da bi slova trebalo smanjiti do neuočljive veličine, a da ispod teksta budu veoma loše fotografije koje je napravio mobilnim telefonom! Mnogo je primera gde dizajneri moraju da kreativno a diskretno nadomeste neznanje naručioca posla.

POVRATAK, MOŽDA I LUDOST

- Istraživački rad u prirodnim naukama i praktična nastava kod nas nisu ni blizu zastupljeni koliko bi trebalo da budu, pa posle internacionalne srednje škole u Mostaru nisam bila u dilemi gde da studiram - kaže Milica Marković, student četvrte godine biohemije na Wellesley College u Bostonu. Od letos je član Phi Beta Kappa, najstarijeg američkog akademskog društva, član je Američke hemijske asocijacije, asistent na organskoj hemiji, a u martu će, po pozivu, na Harvardu i Jejlu razgovarati s potencijalnim mentorima i odlučiti gde će spremati doktorsku disertaciju. To će biti nastavak njenog već nagrađenog originalnog istraživačkog rada, posvećenog karakterizaciji grupe hemijskih jedinjenja koja imaju potencijal da se koriste kao tretman za rak pankreasa.
Kaže da u SAD treba otići kad je reč o tehničkim i naučnoistraživačkim profesijama, ekonomiji i delom društvenim naukama, dok su medicina i pravo težak izbor (ekskluzivni su i skupi).
- Postoji suštinska razlika između dva obrazovna sistema kojih sam bila deo, a, interesantno, razlike nema u supstanci koja se predaje - dodaje Milica Marković. - Reč je o neverovatnom nivou poštovanja koji student (bar na Wellesley) dobija od profesora i kolega. Profesori pomažu u svim sferama, od pronalaženja posla do izbora mesta za stažiranje, programa i univerziteta za postdiplomske studije. Imam utisak da ovde profesori dopuštaju da budu ''humanizovani'', tj. da ih vidimo kao obične ljude koji ne baziraju svoj identitet na tituli, što kod nas često nije slučaj.
Predavanja ne propuštaju, vežbe su obavezne čak i za izlazak na ispit, studenti su fokusirani na obaveze (mahom plaćaju punu cenu, oko 250.000 dolara za četiri godine), što stvara takmičarski duh.
- Wellesley mi je dao priliku da polažem ispite i na MIT-u, jednom od najrazvijenijih naučno-tehnoloških instituta na svetu, da radim istraživanja u laboratoriji profesora Langera na Institutu za integrativno istraživanje kancera i da prezentujem neke od svojih istraživačkih radova na profesionalnoj konferenciji Američke hemijske asocijacije - govori Milica Marković o uslovima studiranja. - Ne razmatram povratak u zemlju zbog postdiplomskih studija. Kod nas prvo treba da se promeni mentalitet i svest o nauci i naučnom radu jer to nije oblast koja se praktikuje sedeći u kožnoj fotelji, uz kafu i sticanje brzih para. Najveća nagrada nauke je otkriće nečeg novog. Rado bih se vratila da radim kod nas, ali u uslovima kakvi su sada bilo bi teško, hrabro (možda i ludo?) odustati od prilika koje imam, jer bi povratak zahtevao ogromnu podršku drugih ljudi, kao i sistema, a nisam sigurna da bih je dobila. Bilo bi lepše ostati u Beogradu ili Novom Sadu, ali odliv mozgova nije pitanje „mržnje" prema jednoj zemlji i „ljubavi" prema drugoj, nego pitanje mesta koje nam može pružiti pristojan život i kompenzovati težak rad kojim se bavimo.